Ništa novo u Novom Pazaru

Čitajući samo tekst ovogodišnjeg konkursa mogu jedino da zaključim: “Ništa novo u Novom Pazaru”.

Tekst oglasa najavljuje predvidljiv ishod rada komisije u raspodeli 46 miliona budžetskih para. Sredstva će se deliti tako da će najniži iznos odobrenih sredstava po projektu iznositi 200 hiljada dinara, a najveći neverovatnih 45 miliona dinara! Gornji limit govori da je već izvesno ko će biti dobitnik skoro celokupne ovogodišnje državne pomoći, ko će podeliti ostatak sredstava, a ko neće biti podržan. Bahatost koja izvire iz ovakvih pravila igre govori nam da su se ključni akteri u ovom procesu opustili do te mere da su sebi dali za pravo da, ako to žele, bukvalno jednim (!) ugovorom mogu podržati sve ono za šta je aplicirao samo jedan medij (kojem jedino ime nedostaje u tekstu oglasa lokalne samouprave).

RTV Novi Pazar godinama unazad slovi za aposlutnog rekordera u domenu projektnog sufinansiranja. I tu očito niko ništa neće i ne želi da menja. Drugim rečima, nastavljamo da živimo u paralelnoj realnosti. Sa jedne strane imamo novo ministarstvo, novog ministra, novu Radnu grupu koja ubrzano radi na izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima. Jedino je sve po starom u domenu projektnom sufinansiranju. Bez ikakve nade da će se bilo šta promeniti nabolje tokom ove godine.

Oglas iz Novog Pazara označava početak ovogodišnjeg ciklusa projektnog sufinansiranja koji već slede brojne lokalne samouprave… Očito nam predstoji još jedna „izgubljena“ godina u kojoj će i dalje biti brojnih zloupotreba. Očito je da niko nema nameru ništa da menja pravdajući se da nisu usvojene izmene i dopune Zakona o javnom informisanju i medijima niti su doneti novi podzakonski akti. Ovu konstataciju prati odustvo bilo kakve samokritike od strane države koja je jedini krivac za kašnjenje u primeni Medijske strategije.

Zabrinjava način kojim su neke lokalne samouprave započele proces trošenja sredstava iz ovogodišnjeg budžeta. Deluje da će sve ostati po starom iako je Medijska strategija pre pune tri godine locirala brojne probleme unutar ovog dobro zamišljenog instituta koji se izrodio u sopstvenu negaciju. Jasno je da i dalje nema političke volje da se bilo šta suštinski menja. Toga treba da budemo svesni znajući koliko je dug put od pravnog okvira koji se menja i dopunjuje do praktičnih pomaka nabolje. Zato me neće iznenaditi da za godinu dana napišem dnevnik slične sadržine koji će se zvati „Novi Pazar – dokle više?“.