O klevetama i činjenicama

Zašto je savetnik predsednika Republike povukao tužbu protiv „Politike”, ali ne i protiv kolege s kojim je polemisao na stranicama našeg lista

Čitalac se sigurno seća da je pravni savetnik predsednika Srbije nedavno tužio „Politiku” i potom brzo povukao tužbu, s naizgled galantnim obrazloženjem da najboljem srpskom listu nije mesto na optuženičkoj klupi.

Pažljiviji čitalac se možda seća i da je Oliver Antić uz „Politiku” i njenu glavnu urednicu tužio i Jovicu Trkulju, svog kolegu s Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Počelo je tako što je Antić u našem listu optužio profesora Trkulju da je loš profesor i partijski preletač. Trkuljin odgovor mu je prouzrokovao tako veliku duševnu bol da je odlučio da nas tuži sudu i da na ime svoje boli traži skoro četiri hiljade evra odštete.

Juče sam saznala da je tužbu povukao samo protiv „Politike” i njene glavne urednice, ali ne i protiv profesora s kojim je u „Politici” polemisao. Takvu odluku smatram veoma problematičnom.

Savetnik Tomislava Nikolića je u pismu „Politici” onomad objasnio da je donedavno žrtva klevete ili uvrede mogla da se obrati sudu u krivičnom postupku, ali je ukidanje tog prava u međuvremenu dovelo do bujanja neistinitih tvrdnji, kleveta i uvreda, kao i rasta tiraža tabloidnih medija. Objasnio nam je da se taj trend na Zapadu navodno ne javlja jer su tamo naknade nematerijalne, odnosno moralne štete veoma visoke te se klevetanje i vređanje jednostavno ne isplate. Nažalost, vajkao se Antić, naši sudovi dosuđuju veoma niske iznose, što podstiče klevetu i laž i uništava „prave novinare” i „istinsku slobodu štampe”.

Izbacivanje klevete iz Krivičnog zakonika je jedan od boljih poteza ljudi koji su te godine došli na vlast.

Antić bi, dakle, želeo da poverujemo da je „morao” da tuži „Politiku” kako bi u parničnoj proceduri zaštitio prava koja mu je oduzela dekriminalizacija klevete. Ali čim je u prvomajskom broju „Politike” objavljen članak pod naslovom „Koliko košta duševna bol Olivera Antića”, savetnik se dosetio da su naše novine „jedan od zaista malog broja listova koji su izbegli veliki talas tabloidizacije”, pa je odlučio da taj cenjeni list „ne treba izvoditi na optuženičku klupu, naprotiv!” (Oliver Antić, „Politici“ nije mesto na optuženičkoj klupi, 4. maj 2015).

Uz rizik da ispadnem nezahvalna što ni ja, ni list koji uređujem više nismo „na optuženičkoj klupi”, Antićevom poklonu moram malo pažljivije da pogledam u zube.

Za početak se ne slažem da je tabloidizacija ovde počela 2012, s ukidanjem krivičnog dela klevete. U stvari, mislim da je izbacivanje klevete iz Krivičnog zakonika jedan od boljih poteza ljudi koji su te godine došli na vlast. Novinari su se godinama svojski zalagali za dekriminalizaciju, iako ne laskamo sebi da je kod vlasti veću težinu imala naša reč od Oebsove. Ali ne stoji ni tvrdnja Olivera Antića da je krivično delo klevete ukinuto „po uzoru na mnoge sisteme na Zapadu”. Naprotiv, kleveta je i dalje krivično delo u 23 od 28 država članica Evropske unije, a dekriminalizovana je jedino u Irskoj, Velikoj Britaniji, Estoniji, Rumuniji i na Kipru, što su od 2000. naovamo kao izgovor koristile sve srpske vlade koje su pod pritiskom Oebsa i Saveta Evrope prihvatale depenalizaciju (da se ne ide u zatvor za to delo), ali odbijale dekriminalizaciju. Klevetu su u Srbiji dekriminalizovali tek naprednjaci i socijalisti, i za to im treba odati priznanje.

Znate šta misle novinari? Da je klevetu i trebalo ukloniti sa spiska krivičnih dela upravo zato da moćni ljudi na važnim mestima u državi ne bi mogli krivično da gone novinare samo zato što su se usudili da o njima nešto loše kažu ili prenesu. A to je upravo ovo što sada radi Oliver Antić, kome se ne sviđa što „Politika” objavljuje ono što o njemu misli kolega s Pravnog fakulteta. Pa bi da nas sve zajedno nauči pameti, da bude „edukativan” uz pomoć visoke odštete – baš kao na Zapadu.

U surovoj srpskoj političkoj klimi čovek nikad ne zna šta da očekuje, ali danas barem nema bojazni da ljudi poput Olivera Antića, dakle ljudi na važnim mestima u državnim ustanovama, novinara pošalju u zatvor tako što se proglase oklevetanim.

Čitalac mi neće zameriti na podsećanju da je moj kolega Slavko Ćuruvija, uz još dvojicu novinara „Dnevnog telegrafa”, 1998. osuđen na pet meseci zatvora zbog navodne klevete Miloševićevog ministra zdravlja Milovana Bojića. Slavko nije završio iza rešetaka samo zato što su ga prethodno ubili, i to ljudi za koje optužnica tvrdi da su radili po nalogu Miloševićeve Službe državne bezbednosti. Reći će neko da je to bilo davno, ali razmislite o ovome: zatvorsku kaznu novinarima je posle Slavkove smrti potvrdilo i drugostepeno sudsko veće čiji je član bila donedavna predsednica Visokog saveta pravosuđa. To smo slučajno otkrili, tek u trećoj ili četvrtoj godini njenog mandata na najvažnijem mestu u srpskom pravosuđu.

No, ima i svežijih primera. Posle izbora Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, u leto 2012. smo otkrili da se jedan naš penzionisani kolega, Laslo Šaš, sam prijavio za izdržavanje zatvorske kazne u Subotici jer nije ni mogao, ni hteo, da plati 150.000 novčane kazne na koju je osuđen zbog kritike mađarskog desničarskog političara Lasla Torockaja – i to u rubrici Pisma čitalaca. Šaš nije blagovremeno obavestio Udruženje novinara Srbije o skandaloznoj presudi u kojoj je pisalo da se ne sme kritikovati javna ličnost. Evropska praksa je, dabome, upravo obrnuta: javna ličnost se podvrgava oštrijoj kritici nego „obični” građanin, u čiju se privatnost ne sme zadirati. Sudija u ovom slučaju je inače bez problema reizabran tokom sramne reforme pravosuđa u kojoj je neko poput Dragane Boljević, na primer, ocenjen „nedostojnim” sudijske funkcije. Nije bilo tako davno. Dobro se sećam koliko je esnaf bio zadovoljan što je novoizabrani predsednik Nikolić, čim smo ga obavestili, pomilovao našeg kolegu Lasla Šaša.

Zar je moguće da je Oliver Antić sve to zaboravio? U surovoj srpskoj političkoj klimi čovek nikad ne zna šta da očekuje, ali danas barem nema bojazni da ljudi poput Olivera Antića, dakle ljudi na važnim mestima u državnim ustanovama, novinara pošalju u zatvor tako što se proglase oklevetanim. Među srpskim novinarima ima i evroskeptika i evrofanatika, ali ne znam nijednog koji je protiv Suda u Strazburu i Evropske konvencije o ljudskim pravima. Tu se razlike među novinarima brišu.

U pismu „Politici” Antić tobož podučava Redakciju da „polemika podrazumeva istinitost iskaza, a ne neistinu, klevete, uvrede (urednik ne sme da pusti deo teksta koji čak i u polemici predstavlja očiglednu klevetu ili uvredu)”. Zar nas savetnik toliko potcenjuje da misli da nećemo uočiti unutrašnju protivrečnost ovog licemernog iskaza? Ako je kleveta dekriminalizovana, uvreda nije. Zašto nas savetnik nije sve tužio za krivično delo uvrede, ako tvrdi da su mu s „Politikinih” stranica upućene uvrede koje predstavljaju krivično delo?

Rekla bih da Oliver Antić vrlo dobro zna da u ovom slučaju nije bilo ni klevete, ni uvrede, kao što neće biti ni odštete.

Ali bih zaista volela da znam šta predsednik Srbije misli o postupcima svog savetnika.

Znam da Tomislav Nikolić, kao ni mnogi građani Srbije, o mnogim novinarima nema dobro mišljenje. Znam i da su neke naše kolege i zaslužile da građani o njima loše misle.

Ali šta predsednik misli o svom savetniku?