Rosa i Tanja

OK, jasno mi je da neki ljudi umiru ranije ili kasnije, ali je suočavanje sa tim zemljotresima teško, naročito ako je postojalo neko neopisivo vezivno tkivo između nas, koje smo samo mi mogli da uočimo, osetimo. Moji snovi su često prepuni ljudi koji nisu više sa nama, moj odnos prema svim saradnicima kojima mogu i dalje da se ponosim po brojnim medijima… Sa Tanjom sam radio od 1984. godine u školi novinarstva Ritam srca, Vlade Bajca i legendi Studija B… uvek smo nastojali da njen glas i njen lik budu reprezenti Ritma srca, Radija B92, Samizdata… Ali ne samo vizuelno i glasovno, već i sa kulturom koju smo živeli, zastupali i koja nam je bila identitet, za koji smo mislili da nikada neće biti ugrožen taj potencijal i te vrednosti. Tada, kada smo zajedno stvarali, nikome nije padalo na pamet koliko je vredan bio angažman onih koji su se odlučili da se beskompromisno posvete kulturi. Tanju nekako shvatam i razumem kao reč kultura.

Mi smo u 1989. ušli kao vrlo formirani novinari, formirane kulture… Malo nas je delilo Tanjinu posvećenost modelu u čijoj osnovi je kultura. Kapiram da je i Rosa tada bio deo priče, ali ne vidljiv kao Tanjina uloga kasnije…

***

Prošla je čitava decenija kako nas je napustila Tanja Petrović. Iako fizički nije sa nama, utisak je da je stalno prisutna – najviše zahvaljujući fondaciji i nagradi koja nosi njeno ime.

Dovoljno je pogledati listu dobitnika. Čitajući Vlajine kritike, slušajući Žikicine emisije i prateći njegove FB postove, gledajući Bojanin „Trezor”, kroz Pecine tekstove i knjige, Medeničine intervjue, Teofilove kolumne, SEE cult vesti, gledajući Gorankine fotografije i Botine emisije – osećate da je Tanja tu negde uz njih i njihova dela…

Sada je i Branko Rosić u tom društvu. Više nego zasluženo. Zajedno sa Žikicom Simićem, Rosa simbolizuje i vezu koja postoji između nekadašnjeg Radija Studio B i Radija B 92 iz njihovih najslavnijih dana. Emisije Prekrobojni čas (koje je na samom početku karijere vodila Tanja Petrović) i Ritam Srca koje su se emitovale na Studiju B, bile su svojevrsni medijski inkubatori tog vremena. Tada se jedino na Studiju B mogla čuti muzika Urbane Gerile i Berliner Strasse u kojima je svirao Rosa. Baš kao što je jedino Radio B 92 pre tačno četvrt veka objavio album „Neočekivani dolazak u Blekpul” Rosinog tadašnjeg benda Viborg Dalas.

Povodom nagrade, Rosa podseća da je Tanja počela u muzičkoj redakciji Studija B, da je nastavila karijeru na Radiju B 92 i lepo primećuje da je „njen uticaj i značaj prevazilazio kilometre do kojih je dobacivao predajnik Radija B 92”. Gledajući ga danas na dodeli nagrade, zamišljam kako ga Tanja intervjuiše kao laureata, dok nekadašnji dobitnik, Žikica Simić (danas takođe prisutan u Muzeju Jugoslovenske kinoteke) pušta muziku u emisiji. Za miksetom, naravno, sedi Robert Klajn koga smo i danas čuli kako u njegovoj zvučnoj kulisi izgovara slogan nagrade: „Vratimo kulturu i umetnost u medije!”

Svaka Tanjina godišnjica vrati nas pomalo u prošlost. Sumiramo šta smo uradili, koliko nas je preostalo i šta još možemo da pružimo… Branko Rosić Rosa je jedan od onih koji nam svojom dečačkom dobrotom, iskrenošću, aktivizmom, profesionalizmom, uredničkim i spisateljskim darom i posvećenošću vraća veru da i dalje ima nade i da nema predaje. Tanja bi se, verujem složila.

***

Uvek je teško u suočavanju sa našom prošlošću, na tako malom prostoru, u tako malom vremenskom okviru.. I mislim da bi ubuduće trebalo na istom mestu organizovati i manifestaciju dodele priznanja i druženje posle…

Jako je važno to što čine prijateljii i koleginice Tanje Petrović. „Rudare” za vrednostima koje su u „naše vreme” bili uobičajene vrednosti.  A danas izgledaju kao nedostignuti potencijali.

Naše generacije nestaju, ali postoji još puno onih koji dele vrednosti.

Jako je važno da ponovimo podvige koje smo pravili devedsetih, bez obzira na to koliko to danas izgledalo neuporedivo…