Srpski PENis centar za zaštitu novinara

Tako da sam zadovoljan što ste po tom redu izabrani vas dvojica, što, naravno, nije toliko povoljno po vas dvojicu, ali je veoma povoljno po nas ostale.

Likvidatore potpuno razumem i onako ljudski gledano logičan mi je njihov izbor, jer sam i sam više puta imao želju da likvidiram Nenada, popularnog Kulačina, a nije da nisam želeo u nekoliko navrata da odrobijam i Marka, popularnog Vidojkovića. Preciznije vas dvojicu.

Samo ovu moju pretnju ne prijavljujte Međunarodnom PEN centru, a posebno ne Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, jer sam sve zamišljeno planirao da izvršim u afektu, svojeručno, tako da možete jedino da pokušate da me prijavite Tužilaštvu za visokosvojeručni kriminal.

Vidojkovića sam želeo, sigurno se seća, da likvidiram kada je jednog dana u kolumni u Danasu napisao turistički vodič kao prikaz života u romskom naselju ispod Pančevačkog mosta koji mnogi nisu shvatili baš tako kako je trebalo da shvate, zbog čega su mi se na vrat natovarila sva postojeća udruženja za zaštitu ljudskih prava, sve asocijacije za razvoj političke korektnosti i drugi časni pregaoci našeg samoupravnog društva.

Onda sam se dva meseca izvinjavao svima redom, ko god je bio zainteresovan, i više energije potrošio sam na to izvinjavanje nego da sam recimo seo i napisao roman pa i sam postao pisac, što automatski podrazumeva i članstvo u Međunarodnom PEN centru, te i eventualnu relokaciju kad se ukaže prilika.

Nenada, popularnog Kulačina, imao sam nameru da likvidiram ono jedanput kada smo išli na rafting Tarom, a vozač koga je angažovao Kulačin, od svih CD-ova sa lepom muzikom na ovom svetu poneo je samo CD izvesne Indire Radić.

Pa smo od Beograda do Foče slušali neki njen hit „Lopov“, koji peva u duetu sa Alenom Islamovićem. Što je najgore, sve vreme pevao je i Kulačin, koji, istina, peva zatno bolje od Indire Radić, ali mnogo gore od Islamovića.

Sve smo te nesporazume, bogu hvala, u međuvremenu izgladili, i eto došla su neka vremena da ste vas dvojica pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, posebno relocirani Vidojković, dok je nama iz Danasa, kojima su takođe neki homosapiensi pretili odstrelom i to kolektivnim još u novembru, ostalo samo da nađemo neku drugu organizaciju da nas locira ili relocira, jer nas je država Srbija prepustila znamenitoj vladinoj organizacji za zaštitu novinara, poznatijoj kao Srpski PENis centar.

To otprilike znači ovo: prvo vam stigne pretnja (u čijem se tekstu, naravno, pominjete i vas dvojica) da će da završimo ko kolege iz Šarli ebdoa, i svi postanu zabrinuti – najpre šef misije OEBS-a, jedini amabasador koga ladno možete zvati „Brate“, jerbo se zove Jan Bratu.

Brat Jan Bratu nas je prvi posetio, a onda nam je od novembra do decembra kroz redakciju prošao čitav diplomatski kor – nemačka ambasadorka, francuski ambasador, pa onda šef delegacije EU sa još desetak ambasdora EU, onda su nas posetili novinari svih bratskih i sestrinskih medija, između svih njih jedno 20 puta posetili su nas i dostavljači Wolta i Glova, bio je tu svaki dan i naš poštar, ali nas jedino, za tih mesec dana gungule, nije posetio niko ko predstvalja zvaničnu Republiku Srbiju.

Okej, posetio nas je predstavnik MUP-a iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara, fin čovek, potom smo dobili i patrolu koja je od 0-24 dežurala ispred ulaza u zgradu gde je redakcija.

I patrola je dežurala, dežurala, prvo su – koliko sam odokativno primetio – u patrolnim kolima sedela dva policajca, potom jedan policajac i jedna policajka, zatim dve policajke, potom jedan policajac, na kraju sam sve češće primećivao da tu stoje samo prazna policijska kola, a onda su jednog dana nestala i ta patrolna kola.

Ostalo je da nas čuva samo parking mesto.

– Gde su policajci? Da im se nije nešto desilo? – bili smo zabrinuti u redakciji pa smo zvali MUP da prijavimo da im je cela patrola zajedno sa patrolnim kolima misteriozno nestala ispred zgrade naše redakcije, gde su nas skoro mesec i po dana čuvali i brinuli za nas, pa je bio red da se i mi zabrinemo za njih.

U MUP-u su nam rekli da ništa ne brinemo, da patrola jeste povučena, ali da smo pod pojačanim nadzorom, u fazonu: pustite vi nas da radimo svoj posao, drugovi novinari, a vi radite svoj. Podela posla u našem društvu je najvažnija.

E sad, nije da je nama baš stalo da nam ulaz u redakciju izgleda kao ulaz u stambenu zgradu svedoka-saradnika, i da od jutra do mraka gledamo razne patrolne poze: jednog policajca koji spava, a drugog koji gleda u telefon, ili oba policajca kojima pada glava od umora ka šoferšajbni, ili patrolna kola koja zevaju prazna na parkingu, ali bilo bi u redu da nam je Republika Srbija javila da nismo više pod zaštitom Republike Srbije, a ne da mi zabrinuti moramo da zovemo Republiku Srbiju da pitamo: „Izgleda da su vam kidnapovali patrolu zajedno sa kolima ispred naše redakcije.“

Onda smo se dogovorili da nikom ne kažemo da nema više patrole ispred naše redakcije, jer što bi davali ideju onom neuhvaćenom autoru ili autorima pretećeg pisma koji su nam pretili da će nam po redakciji leteti meci, ali se pre neki dan jedan naš kolega Veran izlanuo na tu temu, i to na televiziji, pa nema više razloga da glumimo loodilo i pravimo se da smo pod zaštitom Republike Srbije.

Već tri meseca nema nikog ispred naše redakcije, nismo doduše pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, ali smo dobili zaštitu, ko što rekoh, Srpskog PENis centra, vladine organizacije za zaštitu novinara koja radi pod geslom: „Boli nas k….“

Sve ovo vam pišem jer ste i vi dugo bili pod zaštitom Srpskog PENis centra, ali se srećom vas setio neko iz Međunarodnog PEN centra.

Javite nam neku dobru relokaciju, čisto da imamo za ne daj bože. I ne dajte se.

Vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor.