Mala bara, mnogo krokodila

Iskustvo koje sam stekao agažujući se kao predstavnik UNS-a u komisijama za dodelu budžetskih sredstava lokalnih samouprava u nekoliko gradova i opština namenjenih projektnom finansiranju medija, moglo bi se sažeti u rečenici iz naslova „mala bara, a mnogo krokodila“

I upravo zbog toga čelnici lokalnih samouprava ne kriju zadovoljstvo što su lišeni obaveze da sami sude o medijskim projektima koji računaju na određena budžetska sredstva, jer su svesni da su pare male da bi zadovoljili sve medijske apetite opisane u inače šablonski pisanim projektima i da koliko god veštom i pravednom raspodelom niko na kraju ne može biti zadovoljan pogotovu ako se te crkavice podele po rezonu – svima pomalo, ali nikome dovoljno.

Malo lokalnih samouprava je, bar na do sada raspisanim konkursima, ispoštovalo preporuku da se za medijske projekte izdvoji minimum od dva procenta ukupnih budžetskih para za ovu godinu.

Međutim, bez obzira što je ovo prva godina u kojoj o raspodeli ovih lokalnih para podnosiocima medijskih projekata odlučuju komisije koje čine predstavnici UNS, NUNS, Lokal presa i ANEM-a, stiče se utisak da su već uspostavljeni dosta jasni kriterijumi po kjima se pare dele. Zanimljivo je i da u ovim komisijama, u kojima može biti tri ili pet članova, nema nadglasavanja i odluke su, bar do sada, donošene jednoglasno. A u lokalnim samoupravama ocenjuju da su te odluke i vrlo pravedne. U proseku se za sada prihvata tek svaki treći prispeli medijski projekat koji je pristizao po konkursima.

Malo lokalnih samouprava je, bar na do sada raspisanim konkursima, ispoštovalo preporuku da se za medijske projekte izdvoji minimum od dva procenta ukupnih budžetskih para za ovu godinu. Te pare iznose od 1,7 miliona u Kurušumliji, preko 5,7 miliona u Kruševcu, 10, 5 miliona u Leskovcu ili 57 miliona dinara u Nišu…

Opšti je utisak da su mnogi mediji, među njima naročito razni sajtovi i portali ili lokalne TV stanice čije programe čak i ne mogu da prate građani opština i gradova za čija sredstva se konkuriše, išli logikom da šablonski naštancuju što više navodnih „projekata“ i pošalju ih na što više adresa, pa koliko im i gde upali da se ogrebu po koju crkavicu.

Opšti je utisak da su mnogi mediji, među njima naročito razni sajtovi i portali ili lokalne TV stanice čije programe čak i ne mogu da prate građani opština i gradova za čija sredstva se konkuriše, išli logikom da šablonski naštancuju što više navodnih „projekata“ i pošalju ih na što više adresa, pa koliko im i gde upali da se ogrebu po koju crkavicu.

Posebno je interesantan primer iz Kruševca gde je milion dinara tražio vlasnik elektronskog bilborda postavljenog u centru grada, smatrajući sebe medijem koji sa punim pravom može da traži budžetska sredstva. On je inače tvrdio da njegov bilbord sve što je vezano za aktivnosti gradske uprave objavljuje besplatno, ali se ispostavilo da nije baš tako. Za kruševačke ili kuršumlijske pare namenjene medijskim projektima konkurisali su inače i internet portali iz Novog Sada, Zemuna, Beograda i drugih gradova, a koji inače sa stvarnim interesima građana u ovim opštinama nemaju blage veze.

Inače, u opštini Kuršumlija, sa devedesetak brdsko-planinskih sela i zaseoka, po kvadratnim kilometrima jednoj od najvećih u Srbiji, ironično bi bilo očekivati da gorštaci sa sobom dok beru drva ili teraju stoku na ispašu, nose lap-top, ili u kući imaju računar, kako bi surfovali po njima i informisali se šta ima novo u njihovoj opštini, Srbiji i belom svetu. Slično apsurdno očekivanje važilo bi i za TV stanice čiji se programi emituju isključivo preko kablovske mreže, koje inače nema ni u svim delovima mnogih gradova, a kamoli u brdima i na planinama.

Što se internet portala tiče, karakteristično je da su njihovi osnivači i vlasnici najčešće dopisnici centralnih državnih medija, pa što dnevno štancuju za svoje centralne redakcije, to „nalepe“ i na svoje portale.

A, što se internet portala tiče, karakteristično je da su njihovi osnivači i vlasnici najčešće dopisnici centralnih državnih medija, pa što dnevno štancuju za svoje centralne redakcije, to „nalepe“ i na svoje portale. Među njima je inače vrlo razvijena „resavština“, jer se ne zna ko od koga i koliko „krade“ i prepisuje, a ima i sadržaja koji su bajati i koje je pregazilo vreme.

Nešto i o urgencijama i pritiscima na članove komisija. Bilo ih je, doduše ne agresivnih, nego onako finih i diskretnih. Potpisnik ovih redova je te urgancije pedantno i javno saopštavao već na prvom sastanku komisije. Zanimljivo je još da, kada je o većim iznosima reč, ima ljubaznih ponuda da se ode na ručak ili večeru, a nisam siguran da nije bilo i onih koji su bili spremnni da članovima, ili nekon najuticajnijem članu komisije, ponude i procenat od sredstava koja bi im bila odobrena.

Naravno, lično sam odbijao pozive čak i na „kratki ekspreso“ koje su mi nudile neke kolege u Kruševcu i Kuršumliji gde sam odlazio na sastanke komisija kao predstavnik UNS-a. Radi se inače o kolegama sa kojima bi rado popio kafu i prijateljski ćaskao, da nije tog posla u arbitriranju oko para za medije. A posle potpisanih zapisnika sa jednoglasnim komisijskim odlukama, stizale su mi nepristojne i pomalo preteće SMS poruke pojedinih podnosilaca medijskih projekata koji su „izvisili“ za pare. Ukoliko se budu ponavljale javno ću saopštiti imena „pisaca“ takvih poruka.

Za sada, bara jeste plitka, u njoj se brčka i uči plivanju puno „medijskih krokodila“, mnoge lokalne samouprave kasne sa konkursima, a članovi komisija su još uvek na broju. Ko preživi pričaće!