Otvoreno pismo „Danasu“ povodom opravdavanja bombardovanja zgrade RTS-a

Zaprepašćeni smo i užasnuti tekstom „Nejaki mozgovi na RTS-ovom nakovnju“, objavljenom u dnevnom listu „Danas“, u kome se opravdava bombardovanje zgrade RTS-a i ubistvo šesnaest radnika naše kuće tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Iako RTS i „Danas“ nemaju bliske uređivačke politike i redakcija „Danasa“ svakodnevno kritički piše o RTS-u, retko dobronamerno, verovali smo da delimo neke osnovne humane vrednosti kao što je pravo na život i da to uključuje i osudu gađanja civilnih ciljeva u ratu i inače. Bez obzira na to da li se radi o mediju s čijom se uređivačkom politikom ne slažemo ili o bolnici u kojoj se možda leče vojnici, učesnici u ratnom sukobu. I to važi za Ukrajinu, Irak, Bosnu ili Srbiju, bilo gde na svetu.

„Danas“ u ovom tekstu iznosi tezu da je to bombardovanje bilo legitimno kao i da se današnje rukovodstvo RTS-a „pridružilo“ rukovodstvu iz 1999. što znači da oni misle da bi napad bombom na našu kuću i danas bio sasvim legitiman.

Budući da je autor teksta školovani pisac koji ume da izrazi svoje mišljenje, a urednici „Danasa“ iskusni profesionalci koji koriste svaku priliku da kažu da ne bi objavili ono iza čega ne stoje, ovde se ne može govoriti o propustu već o nedvosmislenoj poruci.

Nije nam prijatno ni to što neki članovi Upravnog odbora RTS-a, koji poslednjih nedelja i na stranicama „Danasa“ sa mnogo entuzijazma govore o kući čiji bi zakoniti rad trebalo da kontrolišu, nisu smatrali da treba da uzmu u zaštitu živote medijskih radnika, RTS-a i da reaguju na ovakvo pisanje.

Posebno nas boli što se ovakav tekst pojavio u danima kada se sećamo bombardovanja i što je baš to inspirisalo autora i „Danas“ da iznesu stav koji do sada nije bio prisutan u medijima u Srbiji.

Budući da se radi o moralnom stavu sve što možemo je da urednike i novinare „Danasa“, kao i autora teksta pozovemo da nam se 23. aprila u 2.06 pridruže ispred spomenika „Zašto?“ gde svake godine obeležavamo najtužniji događaj u 65-godišnjoj istoriji Televizije Srbije i 99 godina Radio Beograda, koji je bio bombardovan 1941. godine.

To je prilika da se barem porodicama naših nastradalih koleginica i kolega izvine ili da im principijelno i u lice kažu da su prošli baš onako kako su i zaslužili.

(tekst objavljen u „Danasu“ u utorak 28. marta 2023. možete pročitati u nastavku)

Nejaki mozgovi na RTS-ovom nakovnju

Autor: Pavle Simjanović

Lepo sam hteo da preskočim ovonedeljnu kolumnu, budući da sam u vikend dodatku opširno preporučivao seriju „Search Party“ a za par dana me čeka sma(t)ranje o filmu „Munje: Opet!“. A onda se dese vesti RTS-a, 24. marta u sedam ujutru…

U redu, kada bombardovanje koje se desilo u proleće 1999. godine nazivaju „agresijom“, to se teškom mentalnom mukom može podvesti pod pitanje stila.

Međutim, kada spikerka smrtno ozbiljnim glasom pročita da je narečena „agresija“ imala naziv „Milosrdni anđeo“, tu već dolazimo do kompleksne laži – kompleksne jer sadrži povampirenu propagandu, neizvlačenje pouka iz istorijskih stranputica, te naravno, u skladu sa duhom zaposlenih na RTS-u, suštinski diletantizam.

Vojna operacija se nije zvala „Milosrdni anđeo“.

NATO pakt je, u svojoj birokratskoj maštovitosti, operaciju zaveo pod nazivom „Allied Force“, tj. „Saveznička sila“.

U Pentagonu, pak, imenovanjem se bave ili kompjuterski algoritmi, ili službenici koji su prethodnu noć proveli konzumirajući aromatični duvan, pa je bombardovanje Srbije (uz par vojnih ciljeva u Crnoj Gori) nazvano „Operation Noble Anvil“ („Operacija Plemeniti nakovanj“).

Neko od tadašnjih režimskih jurišnika je – da li Tatjana Lenard, da li julovac Goran Matić, da li onaj žgoljavi ministar informisanja što je putem političkog angažmana lečio neku gadnu adolescentsku frustraciju – video tu reč „anvil“, posegnuo za englesko-srpskim rečnikom (internet pretraživači su bili tek u povoju) i rekao, „ljudi, ovo je totalno besmisleno“.

Zaista, oni precizno i neprecizno ispaljuju hiljade raketa, ubijaju vojsku i civile, drže nas noćima u bezstrujnom mraku u kojem se omamljujemo tekilom i uopšte ne pitamo „gde se, majku mu, nalazi to moje sklonište“ (okej, samo neki od nas), a nemaju dovoljno razuma da se nazovu „čekić“ umesto „nakovanj“.

Međutim, „vidiš kako taj ‘anvil’ malom zamenom slova može da postane ‘angel’? A ovo ‘plemeniti’? Što ne bi bilo, recimo, ‘milosrdni’? Građanstvo je tupavo i neobavešteno, i poješće sve što mu serviramo“.

I bi herojska odbrana mostova, bi „milosrdni anđeo“, taj jasni pokazatelj kakvi monstruozni cinici ubijaju našu decu.

A jesu ubijana, i RTS u martu 2023. godine uopšte nema problem da, nimalo cinično i vrlo monstruozno, u uredničkoj najavi programskog segmenta koristi imena nevinih žrtava u političke svrhe.

O kakvim se političkim svrhama radi?

Vladajuća kriminalna grupa – uz potpis na dokumentu ili ne, isto im/nam se hvata – u cilju nastavka otpetljavanja kosovskog čvora sprovodi instrukcije država koje su vodile operaciju „Saveznička sila“ pre četvrt veka.

Uporedo s tim, RTS ima zadatak da održava neuki i slaboumni procenat režimskog glasačkog tela (dakle, ne onaj manji, koji glasa iz ucenjenosti, kao ni najmanji, koji glasa iz koristi).

Ključni element zadatka jeste da se nacionalno pitanje mora hirurški odvojiti od desničarskih partijica koje su, znamo na koji način i sa kojom svrhom, nedavno utovarene u parlamentarni život.

A one vrište „Izdaja!“, time izazivajući pojačan ton u režimskim redovima.

Nacionalistički narativ je univerzalno jednostavan, i gotovo je nemoguće odvesti ga u pravcu čiji najveći putokaz nije onaj na kome je nesigurnom rukom nažvrljano „Mi dobri, Oni zli“.

Uredništvo RTS-a, dakle, ima skučen prostor delovanja, i jedino što mogu je da se vrate u svoju sramnu prošlost, tamo gde stanuju laž i bezobzirnost, a sve sa lagodnim životom na državnoj dojci kao krajnjom namerom.

Današnji urednici RTS-a – a komandna odgovornost polazi od Dragana Bujoševića i Nenada Lj. Stefanovića, da bi išla naniže, sve do izvesne Dragane Urošević koja je potpisivana na odjavnim špicama tokom jutra kada je spikerka izgovorila reči „milosrdni anđeo“ – tako su se pridružili Milanoviću i Komrakovu koji su od svoje medijske ustanove načinili legitimnu metu bombardovanja.

Legitimnu?

U Aberdarovoj ulici nije bila bolnica pa da se žrtve dogode greškom navigatora, već proizvodni pogon tendencioznog informativnog đubreta.

Direktor i urednici su tačno znali čime se bave i u kakvu opasnost stavljaju zaposlene, zbog čega je na koncu Milanović i dopao desetogodišnjeg zatvora.

Dobio je, pre toga, i batine na Tašmajdanu, a politička korektnost nam nalaže da govorimo da to nije bilo pristojno.

Ipak, kada nema posledice, vlada haos.

Na primer, haos u kojem se antizapadna propaganda primenjuje da bi se ostalo unutar zapadne sfere interesa.

Budale će glasati, litijum će se kopati, a RTS će, na režimsko dugme, jednog jutra isključiti divljanje sa „milosrdnim anđelima“ i vratiti se takođe odavno proverenom ignorisanju stvarnosti.