Bivši šef DB-a tvrdi da Tužilaštvo nema dokaze protiv njega

Radomir Marković kaže da je cilj procesa optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije da se sve loše što se dogodilo Srbiji stavi Miloševićevom režimu na teret

Prvooptuženi Radomir Marković negirao je, na početku suđenja četvorici bivših pripadnika Službe državne bezbednosti za ubistvo novinara i vlasnika lista „Dnevni telegraf“ Slavka Ćuruvije, da je od Milorada Ulemeka Legije u martu 1999. tražio da organizuje ovo ubistvo, kao što tvrdi Ulemek. I ostala dvojica optuženih, koji su prisustvovali glavnom pretresu koji je počeo u ponedeljak pred Specijalnim sudom, negirala su sve optužbe.

Zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić pročitao je na početku prvog  glavnog pretresa kraću verziju optužnice.

Tužilaštvo je kao prvooptuženog u ovom slučaju označilo Radomira Markovića, nekadašnjeg načelnika Službe državne bezbednosti. On je optužen za teško ubistvo u podstrekavanju, a načelnik beogradskog centra DB Milan Radonjić, glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi resora Ratko Romić i pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak optuženi su kao saizvršioci.

Marković je, kako piše u optužnici, „sa umišljajem podstrekao fizičku likvidaciju oštećenog Slavka Ćuruvije“, a zatim plan za ubistvo novinara preneo Radonjiću koji je izvršenje zločina dogovorio sa Kurakom i Romićem koristeći tom prilikom službena ovlašćenja.

„Ubili su Ćuruviju zbog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, ali i mogućnosti da utiče na javno mnjenje”, naveo je tužilac obrazlažući optužnicu

Mandić je naglasio da su optuženi sa umišljajem i iz niskih pobuda ubili Ćuruviju 11. aprila 1999. godine, između 16.38 i 16.55, u prolazu zgrade u Svetogorskoj ulici kod broja 35.

„Ubili su Ćuruviju zbog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, ali i mogućnosti da utiče na javno mnjenje”, naveo je tužilac obrazlažući optužnicu.

Dodao je da su optuženi funkcionisali kao organizovana kriminalna grupa, u kojoj je svako znao svoju ulogu i zadatak.

Prema njegovim rečima, Marković je izdao usmene naloge da se Ćuruvija prati bez odluke suda, a potom i ubije po nalogu još nepoznate osobe.

Dodao je da je Ćuruviju ubio Miroslav Kurak, a da mu je saučesnik bio Ratko Romić, koji je udario njegovu nevenčanu suprugu Branku Prpu drškom pištolja u glavu i ona se onesvestila.

Optuženi Marković, Radonjić i Romić izjasnili su se da su razumeli optužnicu, ali i da nisu izvršili navedena krivična dela. Miroslav Kurak, označen kao neposredni izvršilac ubistva, u bekstvu je i sudi mu se u odsustvu.

„Nije mi problem da priznam”

Izlažući odbranu, Radomir Marković je rekao da nije razumeo od čega treba da se brani. On je naveo da se optužnica zasniva na izjavama svedoka koji su „nešto čuli ili im je neko rekao“, a oni su to potom preneli tužiocu.

„Tužilaštvu je bila potrebna veza između nepoznatih nalogodavaca iz vlasti i izvršilaca, a načelnik Službe bezbednosti je za to pogodan. Ovaj proces je još jedan pokušaj da se sve loše što se dogodilo Srbiji stavi na teret bivše vlasti, a sa njom i na teret službe koja je odmah tu uz vlast. Ovaj proces je ocena jednog vremena i jedne vlasti”, rekao je Marković.

„I Evropska unija je rekla da će usporiti integracije ako se ne reši ovaj slučaj. Nije mi problem da priznam ovo krivično delo, jer sam već osuđen na 40 godina, ako će to pomoći Srbiji, ali moram da učestvujem aktivno, jer je ova optužnica napisana da bi se dala istorijska ocena jednoj vlasti”, tvrdio je Marković.

„Cilj je da budu osuđeni bivši funkcioneri DB-a. Ta teza se proteže kroz više postupaka. Želi se da se sve loše poveže sa tadašnjom vlasti i da se abolira sve loše što se dešavalo Srbiji”, rekao je prvooptuženi.

On je dalje naveo da optužnica protiv njega neće dovesti do istine o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju, a da je istina ono što svi duguju njegovoj porodici.

Na pitanje advokata Slobodana Ružića, zastupnika ćerke i sina Slavka Ćuruvije, da li je Slobodan Milošević uticao na još neke odluke u Službi, osim na kadrovske, Marković je odgovorio potvrdno

„Saslušano je više od 100 svedoka, a niko od njih ne zna ništa o ubistvu. Ne postoji nijedan dokaz da sam ja sačinio plan o ubistvu i da sam taj plan preneo Radonjiću. Ne postoji dokaz da sam ja postavio Radonjića na čelo beogradskog centra da bi izvršavao krivična dela. Nijedan svedok nije rekao da sam ja naručio ubistvo Slavka Ćuruvije, niti da sam naredio da se ukloni bilo koje lice. Jedini neposredni svedok ubistva je Branka Prpa, koja je bila vrlo decidirana da Miroslav Kurak, za koga Tužilaštvo tvrdi da je ubica, ne odgovara opisu izvršioca”, kazao je Marković.

Ključni svedok Tužilaštva u ovom postupku, nakon čijeg iskaza je u januaru prošle godine pokrenuta zvanična istraga, jeste nekadašnji pripadnik DB-a, odnosno komandant Jedinice za specijalne operacije Milorad Ulemek Legija, koji je na izdržavanju kazne od 40 godina zatvora.

Ulemek je na svoju inicijativu, bezuslovno, 8. januara 2014. godine dao iskaz Tužilaštvu, u kojem je detaljno ispričao svoja saznanja o toj likvidaciji.

Marković je juče negirao izjavu Ulemeka, koji ga je naveo kao organizatora ubistva Ćuruvije, pozivajući se na njihov sastanak u sedištu DB-a krajem marta 1999. godine.

Ulemek je tvrdio da je na sastanku Marković tražio da se „ukloni” lice koje „ugrožava bezbednost zemlje”, što je Ulemek odbio, jer je bio angažovan na Kosovu, ali je iz kasnijeg razgovora sa Markovićem shvatio da je reč o Ćuruviji i ko ga je ubio.

„Nije bilo takvog sastanka niti takvog razgovora”, rekao je Marković, tvrdeći da u to vreme nije ni imao ingerencije nad Jedinicom za specijalne operacije.

Marković, koji u požarevačkom zatvoru izdržava kaznu od 40 godina zbog zločina na Ibarskoj magistrali, ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića, takođe je rekao da nikada iz zatvora nije od Ulemeka naručio ubistvo Kuraka, kako se to takođe pominje u optužnici.

Milošević uticao na odluke

Radomir Marković je govorio o okolnostima koje su ga dovele na mesto načelnika Resora državne bezbednosti 1998. godine. Kako je naveo, u Službi nije dočekan sa oduševljenjem jer je vladao animozitet između Javne bezbednosti, gde je radio prethodnih 20 godina, i Državne bezbednosti. Njegov prvi zadatak bio je kadrovsko jačanje Službe, pošto je bio primećen upliv stranih službi u srpske.

„Nisam poznavao kadrove RDB-a, pa sam savete tražio iz baze. Radonjić je primljen na mesto načelnika beogradskog centra na predlog mog zamenika Nikole Ćurčića, i ispunjavao je sve uslove za obavljanje tog posla. O ovom predlogu, kao i svim takvim, odlučivao je kolegijum načelnika, a konačnu odluku imao je ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković.”

Govoreći o prilikama s kraja devedesetih godina, Marković je istakao da je Slobodan Milošević lično uticao na promene unutar DB-a.

„On je za načelnike 11. kontraobaveštajne uprave i 6. uprave, nadležne za obezbeđenje čelnih ljudi države, želeo da postavi svoja dva čoveka od poverenja. Posle provera, ustanovljeno je da ta dvojica ne odgovaraju tim mestima. Odbio sam da ih postavim i bio sam pozvan kod predsednika da referišem zašto ti ljudi nisu postavljeni. I pored toga, na čelo 6. uprave postavljen je Aleksandar Đorđević, koji je posle 5. oktobra nestao. A za načelnika 11. uprave postavljen je moj zamenik.”

U daljem izlaganju, Marković je detaljno opisivao rad Službe u vreme bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, kad je i ubijen Ćuruvija.

„Mi smo bili zatečeni početkom bombardovanja iako smo imali podatke da bi mogao da se dogodi napad iz vazduha. Služba je obavljala svoju funkciju i u ratnim uslovima, ali ni tada nije izlazila iz zakonom predviđenih ovlašćenja. U jeku bombardovanja ubijen je Ćuruvija. Padaju bombe po Beogradu, po Srbiji, po Kosovu, a nama preti opasnost od čoveka koji je svojim pisanjem kritikovao vlast? To je čovek kome su u jednom sudskom sporu oduzeta sredstva za rad. Nije on mogao nikog da ugrozi da bi zbog toga morao biti ubijen. Ne mislim to samo ja, nego i kritičari Miloševićevog režima. Čitao sam da je Slobodan Antonić to napisao, da Slobodan Milošević nije imao razloga da se boji Vuka Draškovića, Ivana Stambolića ili Slavka Ćuruvije. Imali smo mi o čemu da brinemo”, rekao je Marković.

Na insistiranje Vojislava Koštunice, kako navodi prvooptuženi, on nije dao ostavku na mesto načelnika DB-a odmah po padu Miloševićevog režim, već nekoliko meseci kasnije, januara 2001, na dan formiranja Vlade Srbije.

„Na mesto ministra unutrašnjih poslova postavljen je Dušan Mihajlović i formirana je grupa POSKOK, čije je osnovno zaduženje bilo da reše tri zločina: Ibarsku magistralu i ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Predlog Zorana Đinđića zemunskom klanu bio je da im se opraštaju svi gresi za rešenja ova tri zločina. Tako dolazi do sastanka u Šilerovoj ulici kom su prisustvovali Đinđić, Dušan Spasojević, Milorad Ulemek i Slobodan Pažin. Dogodila su se još dva sastanka, kod Dragoljuba Markovića i jednom kod Dejana Milenkovića Bagzija, gde je dogovoreno da se optuži bivši režim, a da ja budem ubijen. Bili su ispred mog stana i trebalo je da taj plan i sprovedu u delo, ali je tad pred mojoj kućom bila gomila policije, pa bi i sami bili uhapšeni.”

Marković je posle iznošenja odbrane odgovarao na pitanja svojih branilaca, potom tužioca, sudskog veća i advokata oštećenih. On je tom prilikom govorio o svojim zaduženjima, ističući da nije znao da je Slavko Ćuruvija praćen, jer kao načelnih Službe ne radi operativne poslove. Za mere prismotre koje je Služba primenjivala, a ticale su se novinara, nije znao sve dok Ćuruvija nije ubijen.

„Ja nisam ni znao da je on pod obradom. Radonjić je bio dužan da me obavesti da je lice pod obradom ubijeno. Tada sam prvi put video Ćuruvijin dosije. Dao sam nalog da se svi podaci prenesu u Upravu kriminalističke policije”, tvrdi Marković.

Na pitanje advokata Slobodana Ružića, zastupnika ćerke i sina Slavka Ćuruvije, da li je Slobodan Milošević uticao na još neke odluke u Službi, osim na kadrovske, Marković je odgovorio potvrdno.

Nakon izlaganja odbrane, pred sudom će početi da se izvode dokazi Tužilaštva za organizovani kriminal, koje optužene tereti za teško ubistvo, za koje im preti kazna od 30 do 40 godina zatvora.

Među dokazima koje je predložilo Tužilaštvo jeste i saslušanje oko 90 svedoka: bivših pripadnika DB-a, zemunskog kriminalnog klana, Jedinice za specijalne operacije, političara i drugih.

Suđenje, koje vodi sudija Snežana Jovanović, dok su članovi veća Vladimir Mesarović i Dragan Milošević, nastavlja se u utorak, 2. juna.

Jelena Ćuruvija ne može da prisustvuje

Predsednica sudskog veća Snežana Jovanović na početku suđenja upozorila je Jelenu Ćuruviju, ćerku ubijenog novinara, da ne može da prisustvuje suđenju dok ne bude saslušana kao svedok, posle čega je ona napustila sudnicu. Istu pouku Jovanovićeva je uputila i Veranu Matiću, glavnom i odgovornom uredniku B92 i predsedniku Komisije za istragu ubistava novinara. Matić je ostao u sudnici, što znači da neće moći da svedoči u ovom procesu.

Ružić: Slobodan Milošević naložio ubistvo Ćuruvije

Advokat Slobodan Ružić izjavio je da je to ubistvo mogao da naloži jedino bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević.

„Ja sam to i ranije pominjao, ne mislim da je bilo ko drugi mogao da izda nalog državnim službama osim Slobodana Miloševića”, kazao je Ružić u pauzi suđenja.

„Vidimo da je Marković krenuo u kontranapad time što je sve što mu se dogodilo osporio, uključujući i pravosnažne presude. Mi očekujemo da će se do kraja postupka utvrditi sve činjenice i da je sve u optužnici tačno”, rekao je Ružić i dodao da će se u sudskom postupku otkriti i ko su nalogodavci.

 Foto: Fonet