Ana Martinoli: Alternativni mediji – jedini otpor tabloidizaciji

Zašto je jeftina zabava iz etra istisla društveno angažovane teme? Koliko je tome doprinela tabloidizacija javnog prostora i ima li nekoga da se tome protivi? Je li satira poslednja odbrana od kontrole javnog prostora ovdašnjih vlasti, pitanja su koja smo u novom izdanju Intervjua nedelje postavili Ani Martinoli, docentu Fakulteta dramske umetnosti u Beogradu i bivšoj direktorki programa Radija B92 gde je provela 17 godina. Pitanje sadržaja dostupnih slušaocima jeste i političko pitanje rekla je u razgovoru za RSE Ana Martinoli, koja je nedavno promovisala knjigu „Kako napraviti dobar radio“, dodajući da očekuje da će brana kontroli javnog prostora i tabloidizaciji ostati alternativni mediji

RSE: Čitav region, koji nije veliki, je pretrpan velikim brojem medija. Među njima su i radio stanice. Kvantitet ne znači nužno i kvalitet. Šta slušaoci i gledaoci vide i čuju? Utisak je da je radio skoro u potpunosti izgubio bilo koju drugu svrhu, osim koncentracije na zabavu?

Ana Martinoli: U Srbiji postoji veliki broj radio stanica u odnosu na ono što jesu realne potrebe publike. Ako poredimo broj radio stanica, kojih je oko 300, sa brojem radio stanica u Velikoj Britaniji, koji je takođe oko 300, a govorimo o tržištima koja su daleko različita, od sedam miliona slušalaca u Srbiji i 60 miliona u Velikoj Britaniji, očigledno se nije vodilo računa o potrebama publike i o kapacitetima tržišta, kada su deljene sve te dozvole za emitovanje. Nije se vodilo računa da, radio stanice koje dobijaju dozvolu za emitovanje, publici nude nešto što nadilazi zabavnu funkciju. Tu mislim samo na muziku jer čak i taj zabavni program nije originalan i autentičan, koji počiva na jakim autorima, nego su to uglavnom kratke vesti sa Interneta, nešto što neće mnogo ometati publiku, nešto što će biti kopča između dve pesme.

RSE: Ko je danas u regionu i Srbiji prosečan slušalac radija? Postoji li, kao u Velikoj Britaniji, Dorin – zamišljena osoba po kojem se osmišljava i proizvodi program?

Ana Martinoli: Mislim da u ovom trenutku radio stanice ne pokušavaju da definišu nekog svog prosečnog slušaoca. Ne postoji ta vrsta jasnog fokusa. To se vidi na osnovu programa. Sam program nije fokusiran, nego su programi takvi da imaju nekakav širok zahvat. Onda je ideal dobiti što više različitih slušalaca, odnosno ne obratiti se nikome konkretno i pojedinačno, već dobiti neku domaćicu, penzionera, nekog mladog slušaoca. Veliki broj komercijalnih stanica barata jednim te istim tipovima slušaoca. Postoje stanice koje su malo više orijentisane ka mlađoj ili starijoj publici, ali to je jedina diversifikacija programa.

U ovom trenutku radio stanice ne pokušavaju da definišu nekog svog prosečnog slušaoca. To se vidi na osnovu programa. Sam program nije fokusiran, nego su programi takvi da imaju nekakav širok zahvat. Onda je ideal dobiti što više različitih slušalaca, odnosno ne obratiti se nikome konkretno i pojedinačno, već dobiti neku domaćicu, penzionera, nekog mladog slušaoca.

RSE: Postojali su strahovi da će pojava televizije da sahrani radio, što se nije dogodilo. U ekspanziji je Internet. Takođe se strahovalo, ali se ispostavilo da se ni to nije dogodilo. Čak je Internet oruđe za slušanje radija. Kako je radio uspeo da preživi?

Ana Martinoli: Mislim da će radio tek početi da koristi kapacitete koje nude digitalne tehnologije, Internet, mobilni telefoni. Sigurna sam da radio neće nestati, ali će morati da se prilagodi. Biće zanimljivo gledati tu vrstu razvoja na našem tržištu. Još uvek ne možemo da govorimo o tome na način kako se to dešava na razvijenijim tržištima. Ako radio stanice budu umele da koriste sve ono što nove tehnologije nude, možemo da se nadamo nekom kvalitetnijom radio programu u nekoj skorijoj budućnosti.

RSE: Da li se na radiju, kao mediju, razvila averzija prema govornim programima?

Ana Martinoli: Jeste i meni nije jasno zbog čega. Čak postoje radio stanice u Srbiji koje se reklamiraju, i na tržištu pozicioniraju, sloganima kao što su – Mnogo muzike, malo priče. Taj slogan već slušaocu obećava da stanica neće imati mnogo šta da mu kaže jer kod njih nema nikakvog govora. Mislim da je to predrasuda.

Postoji oko 15-20 posto publike koja želi govor. Tim slušaocima u Srbiji se niko ne obraća. Ta publika je zanemarena. Čak i ta vrsta potrebe kod publike, čini mi se atrofira, jer publika od radija više i ne očekuje da čuje govor. Istovremeno, Radio ostaje mediji koji je upravo za govor fenomenalan. Može da otvori debatu, da slušaocima nešto objasni i analizira. Može da te slušaoce aktivno uključuje u program, da čuju šta oni misle. To su neki od omiljenih programa na nekim razvijenim tržištima, a ovde kod nas ne možemo da ih slušamo.

RSE: Video sam u tvojoj knjizi tezu – komercijalni medij, kome je cilj profit, ne zanemaruje svoju društveno angažovanu funkciju. To je teorijsko pravilo, ali se čini da je na terenu posve drugačije jer gotovo svi nude jeftinu zabavu, mainstream muzika, lake teme, nagradne igre. To jedino nije bio slučaj za vreme poplava, kada se u vanrednim situacijama videla sva moć mass-medija u pomoći poplavljenima. U međuvremenu nam nije postalo nešto posebno dobro, ali je društvena odgovornost ponovo nestala. Da li se gubitak medijskog interesovanja, za bavljenje društvenim pitanjima, može objasniti tabloidizacijom, koja je politički podstaknuta?

Ana Martinoli: Mislim da ni jedno medijsko tržište, pa tako ni ovo naše, nije rezultat stihije, niti je rezultat samo odluka vlasnika, urednika i tako dalje. Mislim da pitanje sadržaja jeste, između ostalog, i političko pitanje, kao što je i estetsko. Mislim da nije slučajno da na našem tržištu imamo radio stanice koje se samo bave zabavnom funkcijom. Mislim da je velika odgovornost na regulatoru, koji je morao da propiše veoma jasne kriterijume pod kojima možete da dobijete dozvolu, a koji se ne svode samo na to da li ću imati novca da platim svakog meseca svoja dugovanja prema državi, zato što sam dobio dozvolu, nego koja se odnose na kvalitet programa, na programske funkcije, na ciljne grupe kojima se obraćate, na potrebe publike, na razvijanje potreba publike. Ne može biti opravdanje – publika to traži. Hajde da damo publici nešto, što možda i nije svesna da bi želela i volela da sluša.

Mislim da nije slučajno da na našem tržištu imamo radio stanice koje se samo bave zabavnom funkcijom. Ne može biti opravdanje – publika to traži. Hajde da damo publici nešto, što možda i nije svesna da bi želela i volela da sluša.

RSE: Kako gledaš na ta opravdanja lakih sadržaja i stavovima tipa – dajemo narodu ono što traži i to je ono što masa hoće?

Ana Martinoli: Stanice se bore za to budu najslušanije, najomiljenije, ali niko se ne bori da pravi kvalitetan, dobar radijski program, koji će slušaocima biti važan. Danas većini slušaoca radio program uopšte nije toliko bitan. Ako jedna stanica nestane, zameniće je nekom drugom jer su su sve slične.

Devedesetih godina bili smo emotivno vezani za radio programe koje smo slušali, za voditelje, za autore. To je danas nestalo. Mislim da to delimično i jeste političko pitanje, jeste pitanje upravljanja i razvijanja medijskog tržišta. To ne može biti sticaj okolnosti ili slučajnost, nego neko mora da napravi sistemski plan šta želi da razvije, kakvu publiku želi da razvije, šta to publici može da se ponudi putem radija, a da to nisu samo najveći hitovi.

RSE: Da li vidiš neke otpore tabloidizaciji i ko bi u tom smislu mogao da ostane poslednji na braniku?

Ana Martinoli: U ovom trenutku najveći otpor tabloidizaciji dolazi kroz neke alternativne kanale komuniciranja, bilo da govorimo o portalima ili društvenim mrežama. Gledam po tome gde ja dobijam informacije. Možda jesam samo jedan maleni delić publike, ali postoje načini i kanali, bilo da govorimo o Fondaciji Slavko Ćuruvija, o Birnu, E-novinama, RSE, Peščaniku. Sve su to medijski projekti koji značajno doprinose kvalitetu ovdašnjeg tržišta. Njihov domet je možda u ovom trenutku mali, ali mislim da dugoročno mogu da budu važni kao nekakav smer ili kao podsticaj da takvih projekata bude više, ili da se možda oni, u nekom trenutku, presele na nekakav tradicionalan medijski kanal, koji ima, i veći uticaj i veći domet, i koji možda može da oblikuje publiku.

RSE: Da se za sekund uporedimo sa svetskim trendovima jer je tabloidizacija globalni proces. I na BBC-u se često desi da prva vest bude skica iz života poznate ličnosti šoubiznisa. U čemu se razlikuju posledice takve tabloidizacije u jednom društvu kakvo je britansko, od one koje gledamo u društvima koja su u dubokim i najrazličitijim tranzicijama, a to su zemlje regiona u kojem živimo?

Ana Martinoli: Mislim da je to pitanje ponude. Nije problem da imaš poznatu ličnost iz šoubiznisa koja će da otvori vesti, ali je bitno da imaš i nešto drugačije. Kod nas imaš samo estradu. Kod nas je šoubiznis i estrada jedina stvar koja se gleda, sluša, prodaje, jedina stvar pomoću kog mediji pokušavaju da naprave nekakav uticaj i da se pozicioniraju bolje na tržištu. Razlika je što na našem tržištu nema alternative. To nama nedostaje. Ako govorimo o tradicionalnim, zvaničnim medijima, medijskim institucijama, nacionalnim medijima, komercijalnim medijima, ne postoji alternativa.

U ovom trenutku najveći otpor tabloidizaciji dolazi kroz neke alternativne kanale komuniciranja, bilo da govorimo o portalima ili društvenim mrežama. Gledam po tome gde ja dobijam informacije. Možda jesam samo jedan maleni delić publike, ali postoje načini i kanali, bilo da govorimo o Fondaciji Slavko Ćuruvija, o Birnu, E-novinama, RSE, Peščaniku. Sve su to medijski projekti koji značajno doprinose kvalitetu ovdašnjeg tržišta.

RSE: Šta je bio recept uspeha Radija B92, koji je, osim glavnog zaštitnog znaka, objektivnog izvještavanja, a to je bilo vrlo važno u vreme Miloševićeve Srbije, bio poznat po pregršt akcija. Antiratna kampanja bend Rimtutituki i singl Mir brate mir. Krem tadašnje rok scene je to snimio. Pokrenuta je bila i akcija prikupljanje hrane za izbegle iz Hrvatske tokom akcije Oluja. Kako danas, obzirom na istorijski otklon, izgleda to vreme?

Ana Martinoli: Kada pričam o tome studentima Fakulteta dramskih umetnosti, sa kojima imam priliku da radim, to su ljudi ranih 20 godina, mislim da oni ne mogu da poveruju da je jedna radio stanica mogla na taj način da bude angažovana i da je mogla na taj način da bude važna slušaocima. Dobar radio je angažovan radio, koji živi život svojih slušalaca, ali ne na način da im kaže da je danas gužva na Brankovom mostu ili gde su naveče u gradu neka dešavanja. Angažovan radio bi trebalo da razume koje su to teme koje mogu da unaprede život slušalaca, da priča o tome šta nas muči, šta nas tišti i šta su problemi u društvu, da ukaže na te probleme i da onda oko toga isplete neke zanimljive programske akcije.

Pomenute akcije su odlični primeri radijskog angažmana i to ne samo za naše tržište. Mislim da su one jedna vredna lekcija i za apsolutnu radijsku istoriju. Pokazali su šta radio može, kako može slušaoce da motiviše, podstakne, provocira i kako radio može da napravi promenu u društvu. Jeste tada okruženje bilo drugačije i teško da bi smo danas mogli da repliciramo to iskustvo doslovno u okruženju u kome živimo, ali mislim da veliki broj kapaciteta, koji je radio nekada imao, ima i dalje.

Komercijalizacija i „duh“ B92

RSE: U međuvremenu je B92 prešao na „korporativnije“ akcije poput „Daj krv spasi život“, nabavku mamografa, ili „Bitku za bebe“ obezbeđivanje inkubatora porodilištima. To se događa pošto je uz Radio B92 već bila osnovana televizija. Otpočela je komercijalizacija, bile su nove društvene okolnosti. Koliko je ta komercijalizacija uticala na proterivanje duha B92?

Ana Martinoli: Posle 2000. godine se promenilo sve, utoliko što je Radio B92 dobio televiziju i istovremeno postao nacionalna radio stanica. Mislim da su u tom trenutku počele da se donose neke programske odluke, koje su za cilj imale da obezbede naklonost, simpatije i privrženost velikog broja publike, koji do tada nije imao prilike da sluša B92, koji je o B92 razmišljao kroz neke stereotipe koji su se formirali tokom 90-tih, kroz neke priče, mnogo više nego slušajući program. Mislim da su se pravili različiti kompromisi u pokušaju da se nađe budući pravac koji će pomiriti taj duh i taj identitet stanice, koji je ispraćen 90-tih.

Publika je naviknuta na neke mnogo komercijalnije sadržaje koje je trošila do tada. Neke cene su se platile, neki rezultati su ostvareni. Radio B92 je u proteklih pet godina imao neke svoje najsjanije rezultate, kada je u slušanost u pitanju, ali s druge strane, nije se više ponovio tako jasan identitet i tako jasno definisan duh B92, o kome razmišljamo s jednom velikom nostalgijom, često pomalo i idealizirajući određene periode 90-tih godina.

RSE: Posle 17 godina na radiju, kao novinarka, producentkinja i na kraju direktorka programa, šta si predlagala menadžmentu, kako bi medij trebao da se razvija? Šta je presudilo da se povučeš i da odeš odande? Da li te nisu poslušali ili je tebi bilo dosta?

Ana Martinoli: Paralelno s Radijom B92, otvorila se mogućnost da radim na fakultetu. Mislim da je došao trenutak kada je morala da se donese odluka da li će se raditi posao jedan ili drugi. Jesu se okolnosti promenile. Osećala sam da ne postoji više onaj prostor koji sam želela da imam i da probam da radim neke stvari za koje sam mislila da su važne, da možda, makar u nekim segmentima, nastavimo da čuvamo nešto što su za mene bile autentične vrednosti B92. Žao mi je što nismo imali priliku da pokušamo još neke stvari da uradimo.

S druge strane, tržište je takvo da je za mene to bilo pitanje, ili pravljenja dubljih kompromisa, koji bi za mene bili previše u tom trenutku. Oličeni su u okretanju programskim sadržajima koji su lak put dolaska do rezultata. Nemam ambiciju da prvim muzički radio. Mene to profesionalno ne zanima.

Mislim da svaka poštena analiza programa Radija B92, u proteklih pet godina, mora da kaže da je to bila jedina komercijalna stanica sa programom iz kulture, sa autorskim muzičkim programom, sa veoma obimnim, vrlo ozbiljnim informativnim programom. To je možda bio maksimum na ovom tržištu sa tim nivoom ulaganja.

Moje iskustvo je da čitam neke vrlo kritički nastrojene tekstove, vrlo ozbiljne tekstove na različitim Internet portalima, pa i u Vremenu ili NIN-u. Mislim da postoje izvori i da postoji kritičko novinarstvo. Postoji način da se o tome informišemo i takve stvari saznamo, ali ono izgleda da ne dobacuje daleko. Zbog toga nam se onda čini da je sve ostalo na Kesiću i Državnom poslu.

RSE: Devedesete su obeležile avangardne opozicione mnogobrojne kultne emisije. Malo danas toga ima. Među poslednjim Mohikancima su, sa svojom satirom, Kesić i Državni posao. Zašto?

Ana Martinoli: Izgleda da je to jedini način da budeš kritički raspoložen prema aktuelnoj političkoj sceni, a da to može da se toleriše. Pitanje je i to dokle. Mislim da smo se malo umorili, mnogi su odustali i mnogi su počeli da smatraju da je previše borbe potrebno za premali rezultat.

RSE: Da li to znači da se jedino satirom može iskazati neko nezadovoljstvo u javnom prostoru onim što se u zemlji događa?

Ana Martinoli: Možda to tako izgleda. Moje iskustvo je da čitam neke vrlo kritički nastrojene tekstove, vrlo ozbiljne tekstove na različitim Internet portalima, pa i u Vremenu ili NIN-u. Mislim da postoje izvori i da postoji kritičko novinarstvo. Postoji način da se o tome informišemo i takve stvari saznamo, ali ono izgleda da ne dobacuje daleko. Zbog toga nam se onda čini da je sve ostalo na Kesiću i Državnom poslu. Nije baš tako, ali to su verovatno najgledanije stvari, pa su zato u prvom planu.

RSE: Ali su se kritički stavovi mogli čuti u Utisku nedelje, ali je njegova sudbina bila prilično tužna, nejasna?

Ana Martinoli: To je tačno.

RSE: Da li je potpuno zanemareno svojstvo medija da rade na promovisanju tolerancije, prihvatanja različitosti, borbe protiv diskriminacije i zaštite ljudskih prava?

Ana Martinoli: Ne čujemo to često jer mi se čini da mediji i dalje kod nas imaju utisak da se tim temama može baviti samo na načine koji su dosadni, tradicionalni, arhaični. To nije tačno. Moje profesionalno iskustvo govori da su to teme kojima se možeš baviti na vrlo kreativan i originalan način, tako što ćeš publici te teme približiti, tako da ona shvati zašto su one njoj važne za svakodnevni život. Nisu to neke teme koje su od nas daleko, pa se njima moraju baviti samo ljudi koji su aktivisti ili političari.

Postoji prostor, postoje stanice, kojih je kod nas sve manje, ali koje su koristile prostor i koje su znale da se ovim temama bave, što kroz debate, što kroz kreativne programske kampanje. B92 je u proteklih pet godina bio veoma aktivan učesnik i stanica koja je promovisala pitanja tolerancije, koja je jedina imala programske kampanje koje su podržale nedelju ponosa ili nacionalni dan borne protiv raka dojke. To je moje profesionalno iskustvo. Na žalost ne mogu da navedem još neku stanicu koja se tim temama bavila. Problem je što javni servis ne prepoznaje neke svoje zadatke koji su vezani za ova pitanja.

RSE: Ako su mediji ti koji su, u doba u kojem živimo, presudno uticali na formiranje atmosfere u društvu, ako su građani oni koji po istraživanjima od svih u Evropi najviše vremena provode pred TV ekranima i ako su nam mediji takvi kakvi jesu, kakav će onda ambijent graditi generacije koje dolaze?

Ana Martinoli: Generacije koje dolaze su mladi ljudi koji veoma veliki deo svog medijskog dana provode na društvenim mrežama i mobilnim telefonima, skidajući serije i gledajući neke inostrane programe koji uopšte ne završavaju na našim televizijama.

Ne bih uopšte potcenila moć generacija koje dolaze. Zahtevaju mnogo i veoma su zainteresovane. Da li će ovdašnji mediji umeti da im ponude adekvatne sadržaje, to ostaje da vidimo kako će se mediji snaći.

Gledajući svoje studente, to su mladi ljudi koji su veoma zainteresovani, koji su vrlo kritički nastrojeni, koji su vrlo zahtevni, koji znaju da dođu do informacija, koji znaju da iskažu svoj stav. Mislim da za njih ovo sadašnje tržište neće biti zadovoljavajuće, da će morati da se menja. Možda sam idealista i možda svoj stav zasnivam na nekom malom broju ljudi, ali to je moje iskustvo. Na osnovu njega mogu da govorim.

RSE: Govorimo o situaciji i sadržajima u zemlji gde su Parovi najgledaniji. Siguran sam da tvoji studenti ne gledaju Parove, ali ostalih je mnogo više nego tvojih studenata.

Ana Martinoli: Skoro polovima publike u Srbiji je starija od 45 godina. Ona će i dalje biti vrlo važna i činiće veliki deo publike tradicionalnih medija. Mislim da stasavaju generacije koje će za 10-15 godina biti ljudi od 30-35, a njihove navike su ipak drugačije i njihova očekivanja su ipak drugačija. Na tome baziram nekakav svoj optimizam. Možda će me realnost demantovati. Videćemo.

 Foto: Medija Centar