Borislav Lalić: Ko nema novinarskog dara ostaće mastiljara (VIDEO)

U novinarstvu se danas ne traže živi novinari, ljudi od krvi i mesa, oni koji će da prave živu reč. Tehnikom se sve rešava. Ako tražite intervju od nekoga, on kaže pošaljite mi pitanja. A ko vam garantuje da je on to uopšte odgovorio. Možda je njegov šef kabineta ili njegov prijatelj. Intervju sa čovekom se pravi tako što se gledate u oči i možeš da ga vratiš i dodatno da ga pitaš…U novinarstvu se mora imati makar malo dara. Ne može svako da drži govor na groblju, recimo. Onda, neko ume da piše, a ne ume da govori. Ako će čovek da bude novinar koji nešto znači, mora da ima dara. Naravno, rad je mnogo važan, jer lepo reče Tolstoj, nerad može da ubije i najveću genijalnost. Ali onaj ko nema smisla za tu profesiju, ostaće mastiljara, neće napraviti ime. Što bi rekao Markes, ja sam o novinarstvu najviše naučio iz kafana i redakcija, u onim beskrajnim nadgvornjavanjima i razgovorima, koji su mogli da izgledaju kao gubljenje vremena. A u njima se oštrilo naše pero. Na katedrama za novinarstvo, nauče se, naravno, korisne stvari, ali se ne može naučiti da se bude novinar od duha. Znaš kako, pesnik i pisac može da čeka inspiraciju da mu se javi, lekar može da ne dođe na posao, sudija da odloži suđenje, političar da slaže i da se sakrije, a novinar ne može. Vlado Bulatović Vib je za to rekao : devojke, ne udajte se za novinare, nego za šefa katastra, jer njega niko neće buditi cele noći.“

U podkastu o medijima Lalić odgovara na pitanja o svom odnosu sa Fidelom Kastrom, njegovom porodicom, istraživanjima o Če Gevari, izveštavanju iz Latinske Amerike, delovima revolucije kojima je prisustvovao, kako je nastala fotografija na kojoj mu kubanski predsednik nudi cigaru, a kako slavni Če Gevarin portret.

„Kad su Če Gevaru uhvatili i ubili dali su Ju-pi-aju, američkoj agenciji, ekskluzivno pravo da napravi slike. I oni su i napravili one jezive, na kojima je on na nosilima. Cilj američke propagande je bio da se i tim fotografijama prikaže da je pokret gotov i da od tog mita nema ništa A onda se desilo nešto neverovatno. Pola godine pre je jedan italijanski izdavač išao u Latinsku Ameriku i svratio u Boliviju, jer je čuo da Če Gevara pokreće revoluciju. Svratio je i na Kubu i tamo tražio da mu neko da fotografiju tog koji se sad u planinama bori u Boliviji, pa je našao Alebrta Kordu, s kojim sam kasnije razgovarao, koji mu je dao nekoliko negativa. Kao reporter je, godinu dana pre, fotografisao sahranu nakon jednog događaja u kome je mnogo ljudi stradalo. Na sahrani je bio i Kastro i brojni zvaničnici, a u jednom trenutku je video Če Gevaru kako stoji zagledan u daljinu, pa par puta slikao, onako rutinski. Sutradan su kubanske novine objavile slike sa sahrane, ali ne tu,  jer nije bila u fokusu. Te negative je Korda dao Italijanu. Dva meseca nakon što se biznismen vratio u Milano, Če Gevaru su ubili, a on se brže bolje bacio na posao. Fotografiju zagledanog Če Gevare i napravi je na sto hiljada postera, prodao ih na demonstracijama i tako nastavio po celom svetu. Korda mi je rekao da je postao slavan zbog te fotografije, ali od nje nije zaradio ni jedan cent“.

Prvi jugoslovenski dopisnik iz Španije govori o političkim aktivnostima u ilegali i tajnim konferencijama za novinare u toj zemlji, Titovim mogućim boravcima i tvrdnjama da je u Španiji likvidirao protivnike, svakodnevnim druženjima sa socijalistima, pa i Havijerom Solanom, potonjim generalom NATO pakta.

„Lako je bilo u to vreme sprijateljiti se s ljudima koje je interesovala politika. Prvo, oni su još uvek bili opozicija, a ne vlast, pa su sa novinarima održavali dobre odnose. Drugo, novinar iz Jugoslavije nije bio ni iz Amerike ni iz Rusije, pa da imaju rezerve. A treće, i od ličnosti zavisi, od samog novinara, koliko je zainteresovan. Socijalisti su tad bili u poluilegali, nisu bili legalna partija, ali ih nisu ni zatvarali. Tako da sam ja sa njima družio svaki dan. Posle demonstracija smo išli u kafanu, a i kad je postao ministar informacija, družili smo se. Onda se desi čudo, po ulasku Španije u EU. To ni danas ne mogu da razumem. Napisao sam mu jedno pismo o tome, koje je objavljeno u španskim medijima i drugim po svetu, ali nisam sam ja. Moj prijatelj Garsija Markes napisao je da ne može da prepozna tog čoveka i šta je NATO učinio od njega, pa da on bude taj koji povlači obarač na Jugoslaviju. Kad je kasnije dolazio u Beograd, kad se raspadala ova zajednica Srbije i Crne Gore, novinarima je dao odgovor da je KiM poseban slučaj- zato što on to tako kaže. To je pandurski odgovor. Nisam više nikada želeo da ga sretnem.“

Sagovornik podkasta govori i o tome  kako je zaposlen na portirnici Tanjuga, pa tek potom postao novinar, kakvu je ulogu u njegovoj karijeri imao Stane Dolanc, kako se redakcija odupirala pritiscima, „Buš“ aferi u Tanjugu i recituje stihove koje je posvetio svom rastanku s pisaćom mašinom.

Lalić kaže da je potpuna objektivnost nedostižna, ali da je važno čitaocu reći istinu, dati obema stranama šansu i biti fer prema čitaocu, kao i prema onome o kome se piše. Smatra da su domaći mediji pod zapadnim uticajem već samim tim što nemaju svoje dopisnike i prinuđeni su da prenose vesti američkih medija, „koji će da pišu kako njima odgovara“, te analizira medijske prilike u toj zemlji tokom rada u dopisništvima.

„U aferi Votergejt Pulicerovu, nagradu nije trebalo da dobiju dvojica novinara nego agent CIA koji im je svaku noć donosio papire. Sećam se da kad je Regan krenuo da bombarduje Grenadu, niko od medija tamošnjih nije objavio ni reč. U trouglu vlasnici, političari i novinari, poslednji su najslabija tačka. Vlasnik odlučuje, a političari pritiskaju u skladu sa svojim interesima. Oni se nekad poklapaju, nekad ne, ali novinar je najčešće u Bermudskom trouglu. Diskusije o tome šta je objektivno u novinarstvu su veoma osetljive. Uvek se setim razlike u izveštajima o jednom govoru Salvadora Aljendea. Jedan sam pisao ja, drugi moj američki kolega, oba su bila tačna i ništa nisu ispustila, ali su bila sasvim drugačija u tonu.“