Kad vlast „kažnjava“ svoje medije

Prividno ili ne, sastala se Vlada Srbije i izvećala deset hitnih zaključaka, među kojima i zahtev Ministarstvu pravde i Ministarstvu informisanja da u roku od mesec dana „razmotre mogućnost pooštravanja sankcija za nepoštovanje propisanih obaveza pružalaca medijskih usluga, uključujući internet i druge elektronske platforme kao i društvene mreže, u pogledu zabrane programskih sadržaja kojim se ističe i podržava nasilje, kriminalno i drugo nedozvoljeno ponašanje, emitovanje scena brutalnog nasilja i drugih sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika“.

Od tada je prošlo dva i po meseca, a pomenute mere koje je dva nadležna ministarstva trebalo da donesu kako bi se pooštrilo kažnjavanje emitera koji kroz medijske sadržaje promovišu nasilje, niko više ne pominje.

Čak ni predsednik Vučić, koji je 4. maja te zaključke lično, teatralno predstavio.

A uprkos činjenici da građani i opozicija već nedeljama u ogromnom broju šetaju Beogradom i drugim gradovima u protestnoj šetnji „Srbija protiv nasilja“, upravo sa zahtevima da se utvrdi odgovornost tabloida, javnog servisa i medija sa nacionalnom frekvencijom – Pink i Hepi baš zbog emitovanja spornih emisija kojima se decenijama nasilje normalizuje, ali i odgovornost same vlasti koja zarad političke podrške i puke kontrole javnog prostora takvim medijima dozvoljava sve nedozvoljeno a takav narativ svakodnevno pospešuje.

Da se dalje od tih kozmetičkih predloga neće otići, i da vlasti ne pada na pamet da se obračunava sa „svojima“ i nije neko iznenađenje.

Međutim, ono na šta poznavaoci skreću pažnju jeste činjenica da naši medijski zakoni već sadrže sve mere kojima se uređuju obaveze emitera i prava gledalaca i učesnika programa, kao i mere sankcionisanja onih koji zakon ne poštuju, ali da se ti zakoni izigravaju godinama, upravo uz amin iste vlasti koja godinama štiti podobne, dodeljuje im nacionalne frekvencije i koristi ih za obračun sa političkim neistomišljenicima, šireći govor mržnje i etiketiranje, dok privatnim vlasnicima zauzvrat puni džepove našim novcem na nameštenim javnim konkursima i dozvoljava da zarađuju na nasilnim, primitivnim i morbidnim rijaliti programima.

Isto tako, po istim tim zakonima, Vlada nema nikakve ingerencije da zaključkom „naredi“ Ministarstvu, niti ono može da kažnjava, makar elektronske medije, jer je za to nadležno isključivo Regulatorno telo (REM), koje opet godinama politizovano do kraja vedri i oblači medijskom scenom Srbije, uz mantranje nazoviargumenta „mi sve radimo po zakonu“ ili jednostavnije „može nam se“.

O navodnim merama, čak i da ih je moguće doneti na taj način, posle odavno isteklog roka ćute i Vlada i pomenuta ministarstva i REM.

Isto tako, ćute i o tome da u Medijskoj strategiji, donetoj još 2020, zvaničnom strateškom dokumentu koji je ta ista vlada usvojila, piše da se hitno pristupi depolitizaciji REM-a i da se istovremeno sa izmenama zakona o medijima Savet tog tela odmah raspusti i izabere novi sastav, koji bi zaista sprovodio zakone i novinarski kodeks.

Uostalom, to traže i učesnici protesta protiv nasilja. Zvuči jednostavno. Ali i potpuno jasno zašto se pod aktuelnom vlašću to neće dogoditi.