Algoritam ili urednik – ljudima je svejedno

Ogromna većina mlađih do 35 godina kaže da koristi društvene mreže, pretraživače i agregatore kao glavni izvor onlajn vesti. Pa iako društvene mreže kao izvor vesti stagniraju poslednjih godina, procenat svih ovakvih izvora, kojima su zajednički algoritmi za izbor vesti, raste. Baš kao što se direktan pristup veb-sajtovima i aplikacijama sve više svodi na starije i zainteresovanije korisnike.

U isto vreme, uticaj ovakvih distributivnih platformi, nakon početnog entuzijazma, počeo je da izaziva snažnu zabrinutost – pretpostavka da algoritmi izazivaju polarizaciju društva izlaganjem korisnika samo informacijama i stavovima koje se slažu s njihovim pogledom na svet i sada izgleda logično. Podaci i istraživanja, međutim, govore drugačije, pa tako i Godišnji digitalni izveštaj Rojtersovog instituta za 2023. godinu (Digital News Report – DNR).

Bilo da im vesti biraju ljudi ili mašine, njihovi korisnici najvećim delom ne veruju ni u jedan postojeći metod selekcije, a neki nov, prihvatljiviji metod, jednostavno ne postoji

Sprovedena su brojna istraživanja, najviše u Sjedinjenim Državama, o tome da li algoritamska selekcija vesti oblikuje pogled korisnika na svet. Rezultati kažu da, barem kada je reč o poslednjih nekoliko godina, to nije tačno. Ipak, istraživači upozoravaju na to da se algoritamske platforme menjaju, a da ukupan efekat ovakvog informisanja na stavove i uverenja korisnika ne razumemo još sasvim.

Strahovi za uticaj selektivno odabranih informacija na formiranje stavova, odosno neetičnu manipulaciju publikom, zasnivaju se na ideji o korisnicima vesti kao pasivnim, naivno poverljivim i nesklonim razmišljanju o sadržaju. Iako barem neki od korisnika onlajn informisanja svakako odgovaraju ovom opisu, pitanje je da li je sve tako jednostavno – pokvareni manipulatori + tupavi korisnici = kraj civilizacije?

Zbog toga je važno pitati nešto i korisnike, što DNR23 i čini.

Sve vam je to isto

Istraživači su pitali ispitanike šta misle o algoritmima koji im nude vesti na osnovu njihovih ranijih interesovanja ili interesovanja njihovih prijatelja. Pitali su ih, kao drugo rešenje u ponudi, šta misle o tome da im novinari i urednici prave odabir, što je slučaj s medijima. Takođe, ovo su pitanja koja su postavljena ispitanicima DNR-a i 2016. godine, pa se rezultati mogu porediti. Prirodno, pitanje je postavljeno samo u zemljama pokrivenim DNR-om te godine (26 zemalja).

Odgovori glase, ukratko, da su ispitanici skeptični prema svim ovim metodama selekcije vesti (doduše najviše prema selekciji po kriterijumu “prijatelja”), kao i da je to tako bilo i pre sedam godina. Bilo da im vesti biraju ljudi ili mašine, njihovi korisnici ne veruju ni u jedan postojeći metod selekcije, a neki nov, prihvatljiviji metod, jednostavno ne postoji. Ovu pojavu su istraživači Rojtersovog instituta za proučavanje novinarstva nazvali “uopštenom skeptičnošću” i o tome se može čitati u njihovom zasebnom istraživanju iz 2019. godine.

Domaće medijsko ludilo dovelo do samo 20 procenata korisnika vesti koji tim istim vestima i veruju, što je nepoverenje koje se može meriti s najskeptičnijim tržištima na svetu

Još jedna jasna pravilnost opstaje i vrlo je logična – oni koji veruju vestima i medijima generalno veruju i u relativnu ispravnost metoda putem kojih dolaze do njih, od algoritma do uredničke selekcije. Skeptični korisnici informisanja na internetu su takvi, rekosmo, univerzalno i prilično sistematski – prema svim metodama, ali i mnogo čemu drugom u vezi s produkcijom vesti.

Izraženo brojevima, stvar je sasvim jasna. Samo 19 odsto osoba veruje u izbor vesti svojih prijatelja, odnosno algoritamsku selekciju koja se bazira na tom kriterijumu, a čak 42 procenta se ne slaže. Ostali nemaju mišljenje.

Utisak je bolji o automatizovanoj selekciji na osnovu ponašanja samog korisnika, ali je i tu poverenje na nivou od samo 30 procenata, nasuprot isto toliko suprotstavljenih mišljenja. Pa opet, automatskom algoritmu se veruje više nego urednicima i to je zaista teško razumeti, a ako ste iz profesije, i prihvatiti. Samo 27 procenata ispitanika veruje uredničkoj selekciji.

U svim ovim podacima leži jedno značajno neslaganje između novinara i urednika s jedne i korisnika vesti s druge strane. Naime, novinari smatraju, s dobrim razlozima, da su metodi algoritamske selekcije suprotni metodu uredničkog odabira. Tim je važnije da, dok nam je cilj da naš rad dođe do što većeg broja ljudi, razumemo da je korisnicima to sve jednako dobro ili loše, u zavisnosti od razmera skepse prema informisanju uopšte. Kako ćemo to iskoristiti i da li je to uopšte popravljiva situacija, drugi je problem i na njemu profesionalci širom sveta rade iz sve snage, s ograničenim uspehom.

Od odobravanja do neopredeljenosti

Tvrdnja o ograničenosti uspeha u radu na poverenju u medije, novinare i urednike skladno se oslanja na podatke o razlici u stavovima ispitanika od 2016. do ove godine. Naime, iako se u međuvremenu dogodilo neobično mnogo traumatičnih događaja relevantnih za gotovo svaku osobu na planeti (navedimo samo pandemiju i rat u Ukrajini), a to znači i događaja koji su izazvali ogromnu potrebu za vestima, to iskustvo nije mnogo promenilo situaciju – razlike u stavovima su minimalne.

Dok algoritmi na osnovu prethodnih aktivnosti nakon sedam godina imaju šest procentnih poena manje, urednička selekcija i društvene preporuke su takođe opale kao metod od poverenja, ali za po tri procentna poena. Broj onih koji ne veruju ni u jedan metod je porastao između četiri i šest procenata.

Automatskom algoritmu se veruje više nego urednicima i to je zaista teško razumeti, a ako ste iz novinarske profesije, i prihvatiti. Samo 27 procenata ispitanika veruje uredničkoj selekciji

Ovo bi se moglo protumačiti kao prelazak odobravanja u neopredeljenost, ali su to zaista minimalne promene, posebno imajući u vidu koliko vremena je prošlo i šta se sve u međuvremenu dogodilo. Svi ovi proseci, medijane i procenti, međutim, zaklanjaju događaje u pojedinim društvima i na individualnim tržištima.

Velika Britanija, Danska i Mađarska, na primer, prolaze kroz proces snažnog smanjenja poverenja u oba metoda selekcije vesti, dok se u Španiji, Južnoj Koreji i Brazilu poverenje gotovo udvostručilo. Na žalost, jedina zemlja našeg regiona koja je deo uzorka sadašnjeg Godišnjeg digitalnog izveštaja, Hrvatska, nije to bila 2016. godine, pa ovo istraživanje ni sada tamo nije sprovedeno zbog uporedivosti podataka.

Ipak, Centar za medije i medijska istraživanja pri Fakultetu političkih nauka u Beogradu, koristeći upravo metod Rojtersovog instituta, napravio je 2020. godine istraživanje Informisanje u digitalnom okruženju u Srbiji, čiji nalazi su, čini se, sasvim relevantni za poređenje, pa koga zanima može da pogleda. Navedimo samo da je domaće medijsko ludilo dovelo do samo 20 procenata korisnika vesti koji tim istim vestima i veruju, što je nepoverenje koje se može meriti s najskeptičnijim tržištima na svetu.

Evropa, međutim, i dalje ima nekoliko tržišta na kojima je poverenje, čak i u novine (koje širom sveta sve brže nestaju) umereno, ali malo veće nego u algoritme. U Austriji je to poverenje na nivou od 33 procenta, Švedskoj 30, a u Holandiji rekordnih 34 posto.

Baš nas briga

Pre nego što ponovo zaključimo nešto tužno o sudbini industrije vesti, pogledajmo i kako se kreće korisnička zabrinutost za propuštanje važnih informacija i stavova drugačijih od sopstvenih, zbog prevelike personalizacije odabira vesti. Kako za izostanak važnih vesti, tako i za različite stavove, zabrinutost je opala po devet procentnih poena u proteklih sedam godina.

Može biti da smo prosto prošli vrhunac zabrinutosti zbog personalizacije vesti, ali i da korisnici (što podaci delimično potkrepljuju) sada koriste više društvenih mreža, pa jednostavno ne mogu da izbegnu susrete s različitim stavovima i vestima koje im ne odgovaraju. Korisnici primećuju sve veću ulogu algoritma u odabiru vesti kojima su izloženi, ali to ne znači da su time zadovoljni, i to bi možda mogao biti izvor malog optimizma.

No, suština je u onim procentima koji su najupečatljivije različiti u odnosu na one pre sedam godina, a oni govore, veoma jasno, o padu poverenja u novinarstvo, padu zabrinutosti zbog algoritamske selekcije i odsustvu razumevanja suštinske razlike između uredničke i mašinske selekcije vesti. Ta suština nam govori o laganom nestanku profesionalnog informisanja kao potrebe korisnika, što samo po sebi i nije preterano strašno – novinari će morati da nauče da rade nešto drugo.

Strašno je ono što ljudi konzumiraju umesto profesionalih vesti.