Čekajući Tomasa Džefersona

Za čitaoce iz ovog regiona biće zanimljiva, i upozoravajuća, ocena Fridom hausa da se među zemljama u kojima je zabeležen „veliki pad tokom poslednjih pet godina“ nalaze Turska, Mađarska, Grčka i Srbija!

Prošlo je samo tridesetak dana nakon što je takozvani slobodoumni svet s mešavinom samohvale, cinizma i licemerja obeležio Dan slobode svetske štampe (3. maj), ali je i to bilo dovoljno da čak i ‘dijagonalno čitanje’ izveštaja i analiza brojnih međunarodnih i lokalnih medijskih watchdog organizacija načinjenih prethodnih nedelja i meseci tim povodom još jednom otkrije drugo lice tog samozaljubljenog sveta – lice ružno, tužno, obeshrabrujuće.

Najsažetije rečeno, nivo medijskih sloboda i slobodnog izražavanja drastično je pao – na najnižu tačku u periodu dužem od deset godina!

Nešto slobodnije prepričani rezime američkog Fridom hausa, recimo, kazuje da „od sedam ljudi u današnjem svetu samo jedan čovek… živi u zemljama i društvima u kojima se o političkim temama piše i govori bez uvijanja, u kojima je bezbednost novinara zagarantovana, a uplitanje države u medijske poslove minimalno, i u kojima štampa nije izložena veoma teškim pravnim i ekonomskim pritiscima“.

Previše kolega još živi i radi pod stalnim policijskim nadzorom i zaštitom, previše je brutalnih progona ljudi iz medija, da i ne spominjemo nerešene slučajeve ubistava novinara čiji počinitelji ostaju nekažnjeni.

Obeshrabruje i činjenica da iz tog strmoglavog trenda nisu izuzete ni mnoge etablirane demokratije, pa ni neki samoproklamovani ‘šampioni slobodnog izražavanja’, među njima i Sjedinjene Države. Iako Evropa kao celina i dalje ima najviši nivo medijskih sloboda, njen prosečni ‘učinak’ je takođe zabeležio pad, i to drugi po veličini. Da li je u pravu bio Ralf Darendorf kada je svojevremeno napisao da „evropske obale počinju da zapljuskuju talasi kontraprosvetiteljstva“?

Za čitaoce iz ovog regiona biće zanimljiva, i upozoravajuća, ocena Fridom hausa da se među zemljama u kojima je zabeležen „veliki pad tokom poslednjih pet godina“ nalaze Turska, Mađarska, Grčka i Srbija!

Onespokojava i tvrdnja iste organizacije da sve zemlje bivše Jugoslavije, izuzev Slovenije, imaju „delimično slobodne medije“. Dakle, oko četvrt veka nakon rušenja „Gvozdene zavese“ i provale slobode na njenu istočnu stranu, stvari se nisu mnogo izmenile.

To je deprimirajuća stvarnost koja je vidljiva čak i u „normalnim i stabilnim“ uslovima u praktično svim društvima u regionu. Ali ta je stvarnost još sumornija u situacijama previranja i nestabilnosti koje nisu retke u nekima od država Jugoistočne Europe. Mnogo novinara i ljudi iz medija bilo je i jeste izloženo ogromnom mnoštvu opasnosti, rizika i napada, političkih, finansijskih ili psihičkih.

Previše kolega još živi i radi pod stalnim policijskim nadzorom i zaštitom, previše je brutalnih progona ljudi iz medija, da i ne spominjemo nerešene slučajeve ubistava novinara čiji počinitelji ostaju nekažnjeni. Brojne rasprave o stanju u medijima uvek iznova otkrivaju ružno naličje glasnih zakletvi u demokratiju i služe kao svojevrsno zvono onima koji žele da čuju.

Čak i za one što su manjeviše upućeni u medijske prilike na prostoru koji se sada definiše kao ‘jugosfera’ fascinantno je da čuju koliko u čitavom balkanskom regionu ima istih ili sličnih, uvek negativnih primera: netransparentno vlasništvo, prljav novac, rastuća korupcija i samocenzura, političari i tajkuni u istom kolu, sve šira i ‘raznobojnija’ skala pritisaka, sve ugroženija sloboda izražavanja i ogromno nezadovoljstvo novinara koje nema ko da kanališe i fokusira…

Evo samo nekoliko ocena, bezmalo vapaja, izrečenih na regionalnim medijskim skupovima poslednjih godina… …U Srbiji medije kontroliše sprega partija, izvršne vlasti i kriminala. Država je još suvlasnik vrlo uticajnih medija… Sve je više novinara pod stalnom policijskom zaštitom… Medijske poslanike napadaju i oni koji su zaduženi da brinu o ljudskim pravima… …U Crnoj Gori mediji su danas daleko manje slobodni nego 90ih. Mnogi nezavisni mediji prešli su na stranu režima jer zavise od marketinških prihoda.

Sudski procesi se pretvaraju u farsu, jer mediji po pravilu gube sporove… Politika i kriminal imaju monopol u medijima… Glavni neprijatelji medija su vlast, pravosuđe i novac… …U Bosni se danas svi smeju kad se pomenu nezavisni mediji. Za 15 godina je zaboravljen i pojam borbe za nezavisnost medija… Mediji su često pokriće za neki drugi, ‘pravi’ biznis. Više se ne da prepoznati šta je PR, a šta novinarstvo… Vlasti su u međuvremenu naučile kako da nas pritiskaju… …Hrvatska nikad u istoriji nije imala manje slobodnih novinara…

Postoji komplot između političara i tajkuna. Imamo berluskonizaciju medija bez Berluskonija… Sve manje se traže novinari, već kreatori marketinških pamfleta promotivne prirode… Javni mediji se doživljavaju kao privatno vlasništvo. Novinari se povlače u sebe, vladaju beznađe i bespomoćnost…

I to bi, na žalost, mogao biti samo vrh ledenog brega, jer su takvi događaji odavno postali ‘rutina’ u medijskoj i društvenoj realnosti, gde samo ozbiljniji incidenti dospevaju u javnost. Nekoliko sasvim svežih primera pokazuju šta se događa kad se ne piše onako kako (ti) se govori: U Hrvatskoj je ispred svoje kuće divljački pretučen Željko Peratović, jedan od nahrabrijih istraživačkih novinara u toj zemlji, koji već decenijama nastoji da odbrani svoju i slobodu drugih novinara…

U Skoplju je isprebijan vlasnik online portala Maktel Saše Ivanovski jer se usudio da postavi pitanje o kupovini luksuznih kola premijera Gruevskog, dok su ‘nepoznata lica’ zapalila automobil jednog od najuglednijih makedonskih novinara Saša Ordanoskog…

Iz svega ovog, iz naših gorkih iskustava s promenama medijskih zakona u Srbiji, iz porođajnih muka kroz koje već godinama prolazi ovdašnja medijska strategija, nije teško zaključiti da se naša i mnoge druge države u regionu i četvrt stoleća nakon takozvanih demokratskih promena još suočavaju s ozbiljnim problemima koji suštinski dovode u pitanje njihovu demokratiju.

U Crnoj Gori je član stranke predsednika Skupštine optužio list Dan da je „crnogorski Šarli Ebdo i da širi islamofobiju“, list čiji je glavni urednik ubijen pre 11 godina, a taj zločin još nije rasvetljen… A u Beogradu je nedavno, u organizaciji OEBS i više novinarskih udruženja, održana debata o izveštaju vladinog Saveta za borbu protiv korupcije za period 20112014, u kojem je, između ostalog, rečeno da vlasništvo i finansiranje medija u Srbiji još nisu transparentni, da vlasti i dalje utiču na medije plaćanjima iz budžeta ili oslobađanjem od poreza, da su cenzura, samocenzura i tabloidizacija očigledni, ali i da neki pripadnici sadašnjeg establišmenta poseduju neke medije čiji su ‘formalni vlasnici’ njihovi bliski rođaci.

Debati, naravno, nije prisustvovao nijedan predstavnik izvršne ili zakonodavne vlasti, iako se razgovaralo o izveštaju vladinog tela. Iz svega ovog, iz naših gorkih iskustava s promenama medijskih zakona u Srbiji, iz porođajnih muka kroz koje već godinama prolazi ovdašnja medijska strategija, nije teško zaključiti da se naša i mnoge druge države u regionu i četvrt stoleća nakon takozvanih demokratskih promena još suočavaju s ozbiljnim problemima koji suštinski dovode u pitanje njihovu demokratiju.

Iako su slobodni mediji preduslov za postojanje svakog slobodnog i demokratskog društva, politički, pravni i ekonomski uslovi u kojima deluju mediji u ovim zemljama postaju sve teži, a katkad i otvoreno neprijateljski. U takvom okruženju ne može opstati jednostavna istina da sloboda štampe nije cilj za sebe, već put ka cilju koji se zove slobodno društvo.

To pokazuje i da ne postoji vrhunac slobode štampe koji može biti osvojen jednom zasvagda i da se nijedna sloboda ne podrazumeva sama po sebi. Jedna od Napoleonovih maksima glasila je da se ‘treba više bojati četiri neprijateljska lista nego hiljadu bajoneta’. Napoleončići naših smešnih imperija, međutim, odavno su prestali da se plaše ‘neprijateljskih’ listova, ne samo zato što njih ima manje od četiri, već i zato što su mnogi novinari, urednici, mediji i njihovi vlasnici i posle svih ‘demokratskih’ promena ponovo, poslušno i relativno brzo, prihvatili da slušaju glas svojih (novih) gospodara. I da revno razdvajaju žito od kukolja, a potom štampaju ili objavljuju ovo drugo.

To jednostavno ne može doneti ništa dobro. Ni za društvo, ni za ‘biznis’, a najmanje za profesiju i slobodu medija. Dozvolite da za kraj po ko zna koji put spomenem Tomasa Džefersona, jednog od autora Deklaracije o nezavisnosti i ikonu Američke revolucije, i njegovu čuvenu rečenicu: „Ako bi meni bilo ostavljeno da odlučim da li treba da imamo vladu bez novina, ili novine bez vlade, ni trenutak ne bih oklevao da izaberem ovo drugo.“

Džeferson je to napisao 1787, oko 14 godina pre nego što je bio izabran za trećeg predsednika SAD. Bez sumnje jedan od najbriljantnijih umova američke istorije, Džeferson je bio i jedna od njenih najkontradiktornijih ličnosti. Tada nije bilo medijskih watchdog organizacija, ali je njihovu ulogu više nego revnosno i prljavo ispunjavala „žuta štampa“. Ipak, ni kao predsednik, Tomas Džeferson nije podlegao iskušenju da je ućutka.

Ne samo zbog Prvog amandmana na američki Ustav. U pismu prvom predsedniku SAD Džordžu Vašingtonu 1792, Džeferson je to jasno sažeo: „Nijedna vlada ne treba da postoji bez cenzora; a tamo gde postoji slobodna štampa, nijedna (vlada) to nikad neće biti.“

Kao novinar koji se u karijeri bavio pre svega spoljnom politikom sa žaljenjem mogu da zaključim da ne znam ni za jedan primer političara u savremenom svetu koji je rekao nešto slično, još manje da je to uradio. Bio bih zahvalan svakom ko (eventualno) bude pročitao ovaj tekst da me uverljivo demantuje. Autor je bio spoljnopolitički novinar i urednik Borbe i Naše Borbe. U Danasu od osnivanja na upravljačkim funkcijama.