Finale medijske privatizacije: Rok curi, a ponuda nema

Za manje od mesec dana ističe rok do kada, prema zakonu, svi mediji u Srbiji koji su u javnom vlasništvu moraju biti privatizovani. Iako je do 1. jula ostao još 21 dan, Agencija za privatizaciju nije objavila niti jedan javni poziv za prodaju gotovo 80 medija. Zašto i da li će biti vremena da se privatizacija završi do roka propisanog zakonom, u nadležnim institucijama nemaju odgovore

Iako je iz Agencije za privatizaciju više puta najavljivano da počinje prodaja medija u državnom vlasništvu, rok curi, a ništa se ne dešava.

“Mi zaista nemamo dodatne informacije zbog čega kasni proces. Izgleda da je bilo preambiciozno da će do prvog jula biti završena privatizacija medija”,kaže za RSE predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović.

Javni poziv, koji mora da traje 30 dana, još nije objavljen ni za jedan medij, a prema izmenama Zakona o privatizaciji, vlasnici moraju da prave novu procenu vrednosti kapitala. Čini se da su male šanse da sve ovo, uz ostale procedure, bude završeno za manje od mesec dana. I dok ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac na pitanje – da li će se država do 1. jula povući iz svih medija, odgovara – “videćemo”, Vukašin Obradović nada se da ova privatizacija neće, poput prethodnih, ostati mrtvo slovo na papiru.

“U ovom trenutku na spisku se nalazi 79 medijskih kuća, međutim, koliko će njih zaista dobiti novog vlasnika, koliko će njih preći u vlasništvo radnika putem podele besplatnih akcija, a koliko će ih biti ugašeno, znaćemo tek kada se okonča proces privatizacije”, navodi predsednik NUNS-a.

Na spisku 17 preduzeća od strateškog značaja, za koje je Vlada produžila rok za privatizaciju za još godinu dana, od medija se našao samo list Politika. Na listi za prodaju ostali su, od onih većih, novinska agencija Tanjug, novosadski Dnevnik, Studio B…

Na pitanje ima li informacije o zainteresovanim kupcima, direktorka TanjugaBranka Đukić za RSE podvlači da još nije raspisan javni poziv. Ona navodi da Tanjug u privatizaciju ulazi sa pozitivnim poslovanjem, bez dugova, te da se nada da će i nakon prodaje moći da se razvijaju u punom kapacitetu.

“Uostalom, nedavno se Asocijacija evropskih novinskih agencija, u čijem sastavu su nemačka DPA, Ansa, Frans pres, itd, obratila Vladi Srbije sa zahtevom da obezbedi garancije da će Tanjug i posle privatizacije ‘nastaviti svoju misiju vitalnog provajdera nepristrasnim vestima tradicionalnih i digitalnih medija u Srbiji i inostranstvu’”, kaže direktorka Tanjuga.

Dok se čeka javni poziv, u dva ministarstva, kulture i privrede krivicu za kašnjenje adresiraju na osnivače, pretežno lokalne samouprave, jer nisu na vreme dostavili dokumentaciju. Iako se moglo čuti da je za objavu prodaje spreman samo beogradski Studio B, jedan od osnivača i nekadašnji glavni urednik radija Zvonko Pantić kaže da ne razume kako može da bude prodat kada je u toku sudski proces.

“Studio B je firma koja je bila privatizovana po važećem zakonu u doba Ante Markovića. Eksperti su analizirali tu privatizaciju i niko nije imao nijednu primedbu. Po njoj, radnici su svojim sredstvima, od plata, otkupili 86 odsto deonica Studija B. Kasnije je to poništeno, ja ne znam sa kojim obrazloženjem. Istovremeno, iz Studija B su proistekle tri privatne firme. Agencija Beta je, to malo ko zna, bila firma ćerka Studija B, pa SOS kanal i produkcijska kuća Mreža. To su sve kuće koje su otišle iz Studija B sa radnicima, dokumentacijom, tehnikom, i oni su sada privatne firme, a Studio B još visi. Pitam kako će taj koji hoće da kupi Studio B da se razračuna sa deoničarima? U toku je sudski proces sa Skupštinom grada jer su se oni, onog momenta kada je Skupština grada preuzela Studio B, obavezali da obeštete deoničare, i ima dokument o tome. To je bilo pre mnogo godina, a od toga ništa nije urađeno”, navodi Zvonko Pantić.

I dok se čeka kako će nadležni rešiti privatizaciju medija, u novinarskim udruženjima ističu da je nastavak ovog procesa nužan kako bi se mediji otrgli od uticaja vlasti. Ipak, kaže Vukašin Obradović, ne gaje iluzije da će privatizacija staviti tačku na problem slobode medija u Srbiji.

“Veliki su pritisci države na medije da bi bili zaustavljeni istog trenutka kada se okončaju ovi procesi. Ono što mi se čini sasvim izvesno je da će situacija biti bolja što se tiče direktnog uticaja, ali da će se posredni uticaji na različite načine nastaviti”, kaže Obradović.

Laganje za svoje pare

Proces privatizacije medija u Srbiji počeo je 2002. godine, a do danas je prodato ukupno 45 medijskih preduzeća, pretežno u vlasništvu opština ili u društvenom vlasništvu. Uz pozitivne izuzetke, protivnici privatizacije ističu da je donela pad kvaliteta, otpuštanje zaposlenih i gašenje medija.

Jedan od onih koji je preživeo je list Pančevac, najstariji nedeljnik na Balkanu, osnovan 1869. godine. Nakon što je 2008. prodat za čitavih 2,2 miliona evra, danas u vlasništvu Agencije za privatizaciju, čeka novog kupca.

“Kada dođe do takve sume za jedan lokalni list, koji doduše ima prilično dobar tiraž, 12.000 primeraka nedeljno, naravno da se odmah rađa sumnja da tu baš nije sve najčistije. Onaj koji je licitirao najviše, bio je u obavezi da odmah plati prvu ratu, i to je plaćeno. A ostalih pet tranši po 360.000 evra je trebalo da bude plaćeno u sledećih pet godina. Čovek je u međuvremenu odustao, on je u međuvremenu i preminuo, ali s obzirom na to da smo novinari, malo smo se raspitivali i vrlo brzo smo shvatili da je na neki posredan način bio povezan sa Demokratskom strankom, tada. Ja ne vidim zašto bi sada bilo išta drugačije, pogotovo jer imamo izbore koji stižu, a Pančevac je izuzetno važan u stvaranju javnog mnjenja”, navodi za RSE glavni i odgovorni urednik tog nedeljnika Siniša Trajković.

Uoči nove privatizacije, on podseća da je država prodajom Pančevca, već zaradila 360.000 evra

“Hteli smo da te akcije sada budu, ili podeljene zaposlenima, ili prodate po onoj nominalnoj procenjenoj ceni. To je bio naš predlog, međutim, nismo se mnogo nadali i nije bilo ni razloga da se mnogo nadamo”, dodaje Trajković.

U javnosti se već spekuliše imenima različitih kontroverznih biznismena lojalnih ovoj ili onoj stranci, koji su zainteresovani za medije.

“U toj situaciji važi ono pravilo koje smo čuli još na demonstracijama devedesetih godina – onda će nas možda ponovo lagati, ali za svoje pare, a ne za naše, zajedničke pare”, kaže za RSE profesor Fakluteta političkih nauka Rade Veljanovski.

Ukoliko se ne pojavi kupac ili niko od zaposlenih ne preuzme vlasništvo, medij u vlasništvu države, pokrajine ili lokalne samouprave se gasi.

“Mi moramo da imamo u vidu činjenicu da imamo oko 5.000 medija u Srbiji. Ovolika zemlja, sa ovolikim brojem stanovnika, sa tolikim nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika, ne može da izdržava 5.000 medija, i jedan broj će verovatno nestati. Najveći problem će biti u malim lokalnim sredinama, pogotovo sa mešovitim etničkim stanovništvom, gde su potrebni i mediji koji informišu na manjinskim jezicima. Ako takav medij nestane u ovom procesu sređivanja stvari, to ne znači da ljudi koji imaju interesa, ne mogu da ga osnuju odmah posle toga. Dakle, to je jednostavno tako i svuda u svetu je tako. Vi ne možete u svetu kapitalizma nikome da garantujete opstanak, pa ni medijima. I to će biti jedan proces koji će trajati jedno desetak, petnaest godina posle koga ćemo, ja sam uveren, imati mnogo bolju medijsku sliku. Ali to ne znači da ćemo je imati odmah”, navodi Veljanovski.

On kaže da se nada da će dve trećine medija moći da bude privatizovano do roka predviđenog zakonom, a da će iz ostalih država izaći do kraja godine. Test za republičku vlast biće odnos prema privatizaciji velikih medija.