I to nije sve. Potom je diskutabilno pravi Ž. M. stvorio veštačkog Ž. M. koji nam je onda objasnio da je sve to bila šala-komika, odnosno satira, ali da to ovi srednjovekovni tipovi iz opozicije ne razumeju, nisu apdejtovali svoj smisao za humor u skladu s nalozima savremenog doba i srpskih naprednih tehnologija. Valjda zato što i dalje koriste samo prirodnu inteligenciju, a s njom nikada nisi baš siguran na čemu si.
Doduše, ni za Mitrovića nikada niko nije siguran na čemu je, ali to je već neka druga priča.
I ko sad da se snađe u svemu tome? Ne znam da li može biti od neke koristi, ali mogu jedino da podelim više nego skromna lična iskustva s ovom dvojicom istaknutih javnih poslenika.
Dragana Đilasa sam sreo samo jednom u životu: prišao je za moj sto u jednom novosadskom restoranu, rukovali smo se, a on je rekao nešto što je trebalo da bude suzdržano šaljivo-prekorno na temu mog pisanja o njemu.
Razumljivo: Đilas je verovatno jedini demokratski srpski političar o kojem nikada nisam napisao ništa pohvalno (naravno, ako Vuka Jeremića ne ubrajamo među demokratske političare, a ne ubrajamo ga). Delovao mi je kao pravi Đilas, onako pomalo krut, ali pristojan.
Željka Mitrovića sreo sam takođe jednom, na neutralnom terenu, u jednoj kultnoj – a te večeri, bogme, i okultnoj – televizijskoj emisiji, pre možda i petnaestak godina.
Od početka do kraja, i u programu i izvan njega, Mitrović je ostavio snažan utisak da pripada veštačkoj inteligenciji; doduše, više veštačkoj nego inteligenciji. Ništa, baš ništa na i u njemu nije delovalo prirodno, koliko god široko da shvatimo pojam prirodnog.
Dugo sam se, u besanim noćima, mučio pitanjem zašto je to tako, ali sada nam je možda sam Ž. Mitrović ponudio odgonetku. Kao poznati inovator i vizionar, gazda „Pinka“ je još tada razvio veštački model samog sebe, i koristi ga za obavljanje smarajućih i smaračkih poslova kao što je klovnisanje pred kamerama.
Onako kako Putin, recimo, koristi dvojnike za dosadne ili rizične poduhvate. S tim da su oni samo veštački Putini, ali nisu veštačke osobe, dok je Mitrović u autooveštačenju odmakao mnogo dalje. Štaviše, toliko daleko da odavno ne bi umeo da se vrati sve i kad bi hteo.
Satiru na stranu, i tobože pravi i nesumnjivo veštački Mitrović, koji su zapravo odavno jedno te isto – i to ono potonje – ležerno su pregazili granicu ne tobožnjim satirizovanjem opozicionih političara, nego potpunim zamagljivanjem razlike između prividnog i stvarnog.
Satira to ne radi: kada se, na primer, Kesić ili Ljubičić glasom ili držanjem „pretvaraju“ u Anu Brnabić, Vučića ili Dodika, gledalac i dalje zna ko je tu ko. Satira „iskrivljuje“ stvarnost da bi je prikazala onakvom kakva jeste bez šminke; na primer, kada „Feral tribune“ stavi na naslovnu stranu fotomontažu Miloševića i Tuđmana golih i zagrljenih u krevetu, čitalac zna da je to vizuelizovana metafora, a ne paparaco snimak stvarnog para homoerotskih bećara.
Ono što čini Mitrović je bez te vrste pomaka i odmaka, to je kreiranje iluzije da je stvarnost ono što on stvori, a ne ono što je stvarno u svetu izvan njegove laboratorije.
Nego, nije li vam neobično da se niko nikada nije zapitao šta svih ovih godina radi pravi Željko Mitrović, dok nas ovaj veštački zamajava u korist svoju i svog trenutnog gospodara? Mensčini da i dalje svira bas u „Oktobru 1864“, grebe po žicama, tambura danima, ubi ga dim po restoranima. Ako ga negde sretnete, recite mu da nema pojma koliko je imao sreće.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.