Đoko Vještica bi zaustavio najezdu naprednjaka: Piše Milenko Vasović

Ne bi im uporni Vještica dao mira, sanjali bi ga svaku noć, osvrtali bi se dok kradu, saginjali glavu dok lažu, pretvarali se kako bi sakrili bahatost i primitivizam. Jednostavno, bojali bi se. Ovako, vremenom su izrasli u gang koji se nikoga ne plaši i ničega ne stidi.

Nisam se tek tako setio čoveka koji je decenijama bio jedina nada za obične, zaboravljene ili obespravljene ljude. Za Beograđane koje je maltretirala ova ili ona komunalna služba, za sve kojima je trebala pomoć. Vještica je bio zaštitnik građana u pravom smislu te reči, pre nego što je ova funkcija i izmišljena.

Kolege iz Udruženja novinara Srbije pre neki dan su podsetile da spomen-obeležje poznatom novinaru i jednom od osnivača Studija B već četiri godine stoji polomljeno. I umesto da ukrašava plato ispred „Beograđanke“, ono ga dodatno ruži, a od septembra 2019. niko se u gradu nije osetio pozvanim da popravi „rad“ vandala.

Gradski zavod za zaštitu spomenika, koji više liči na servis naprednjačke družine, „razmotriće u narednom periodu predlog za sanaciju“. I nije ih sramota, ne boje se, nema Đoke Vještice da ih prozove, probudi, da im natrlja nos pred narodom. Ne bi ih on pitao za sebe, bio je skroman, ali bi ih, na primer, podsećao da zalepe odvaljene mermerne ploče na „Nikoli Pašiću“.

Nikad ga političari nisu voleli. Ni direktori državnih preduzeća. Bio je veći, uticajniji i popularniji od svih njih, a to se ne prašta. Davio ih je kao zmija žabu, dok ne reše problem tamo nekog Pere, dok ne ispune javno dato obećanje, terao ih da poštuju zakone, datu reč i čoveka na prvom mestu. Nije im se dodvoravao.

Govorio je bez dlake na „poganom“ jeziku, zbog čega je bilo i suspenzija koje su ga činile još većim. Svoju „Beogradsku razglednicu“ nije koristio da veliča „državničku mudrost predsednika“ već je običnim pitanjima: „Da li ste vi za to nadležni?“, „Kada će obećanje biti ispunjeno?“, „Zašto kvar nije otklonjen?“… izuvao iz cipela moćne sagovornike.

Telefonski poziv Đoke Vještice nije se odbijao, na njegova pitanja nije prećutkivan odgovor. Kome Đoka legne na kičmu, taj više ni u kafanu nije smeo, dok ne odgovori. I dok ne uradi ono što je u njegovoj nadležnosti.

Da je kojim slučajem bio živ (i da Studio B nije metastazirao), kompletni idioti, na čelu sa glavnim idiotom, teško bi se usudili da sruše Savamalu. Sa fantomkama, noću, uz pretnje i vezivanje čuvara, kao prava mafija. I šta će kome takav novinar i sećanje na njega, da smeta napretku, rastu BDP, da ometa vođu dok srlja u pobede.

Nismo imali sreće i pameti pa da se način na koji je radio Vještica zapati po čitavoj Srbiji. Tad bi novinari rešetali lokalne šerife za svaki nerad, šikaniranje i ucenjivanje građana. Zamislite da je u Pećincima neki lokalni Đoko pitao Anitu Volčevski, direktorku vrtića, zašto je izbacila dete čiji su roditelji opozicionari. I tako svaki dan.

Gledam kako se košarkaš Vladimir Štimac bori da odbrani privatni posed od „Milenijum tima“ i „Srbijagasa“. Lakše bi mu u toj borbi bilo da iza njega stoji nekakav naslednik čuvenog Ličanina koji je voleo ljude, Beograd i posao kojim se bavi.

Ili da Valjevo ima svog Đoku, odavno bi Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz „Krušika“, bio vraćen na posao. I teško bi se iko u Srbiji usudio da smanjuje platu radnicima koji nisu otišli na miting naprednjaka. Jednostavno, ljudi ne bi bili sami i prepušteni bahatoj vlasti.

Sve je to na vreme shvatio najjači, najveći i najpametniji od svih nas. Vezao nam je oči, začepio uši i odsekao jezik. Ubio slobodu govora, zarobio medije, instalirao neodgovornost. Da bi njegovi mogli da nas ponižavaju, pljačkaju i zastrašuju kad god im se prohte.