Ivana Stevanović, Nataša Jovanović, Kruna Savović, Vida
Petrović Škero i Sofija Mandić (foto: SĆF)
Jedan od zaključaka drugog redovnog izveštaja o zaštiti slobode izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije – „Sloboda izražavanja pred sudom“ Slavko Ćuruvija fondacije (SĆF) i Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS), koji je danas predstavljen na Zoom platformi i na Fejsbuk stranici Fondacije, jeste da pravosuđe nije uspelo da obezbedi ravnopravan tretman svih građana pred sudovima.
Obaveze nametnute osobi koja je uputila pretnje uredniku provladinog tabloida uveliko prevazilaze obaveze nametnute učiniocima dela u kojima su oštećeni nezavisni novinari
Analiza je obuhvatila medijske sporove u periodu 2017‒2020. godine u kojima su tužioci javne i političke ličnosti, biznismeni i ličnosti koje nisu poznate široj javnosti ali su poznate u svojim lokalnim zajednicama, kao i okončane sudske postupke vođene u cilju zaštite sigurnosti zaštićenih lica (funkcioneri).
U poređenju sa nalazima prošlogodišnjeg izveštaja, u kojem su analizirani slučajevi napada na medijske radnike, autorke ovogodišnjeg izveštaja Ivana Stevanović, Vida Petrović Škero, Kruna Savović i Nataša Jovanović došle su do zaključka da u slučajevima ugrožavanja sigurnosti medijskih radnika nije bilo izrečenih kazni koje okrivljeni treba da izdrže u zatvorskim uslovima. Ista je situacija i u predmetima koji se odnose na zaštitu sigurnosti sudija i advokata.
Za razliku od prijavljenih pretnji novinarima izrečenih u kondicionalu, koje po pravilu bivaju odbačene već u tužilaštvu, ovakve pretnje izrečene predsedniku države dovode do sudskih postupaka i sankcija za učinioce. Od predsednika nije traženo da lično da iskaz u postupcima, dok je za novinare to obavezan deo postupka.
Tužilaštvo najčešće smatra da pretnja novinaru nije ozbiljna, jasna i nedvosmislena
Prema rečima jedne od autorki izveštaja, Nataše Jovanović iz Slavko Ćuruvija fondacije, koja je analizirala tužilačku praksu kroz 69 slučajeva prijavljenih krivičnih dela na štetu novinara od 2017. do 2020. godine, a koji nisu stigli do suda, čak 50 ih je okončano odbačajem krivične prijave, a 19 službenom beleškom, što znači da nije bilo mesta za pokretanje postupka.
U analizi objavljenoj pre godinu dana utvrđeno je da je tužilaštvo odbacilo izuzetno visok procenat (69 odsto) krivičnih prijava za krivična dela učinjena na štetu novinara i medijskih radnika.
Zaključeno je da tužilaštvo odbacuje krivične prijave zato što krajnje restriktivno tumači pojam pretnje upućene novinarima.
„Tužilaštvo najčešće smatra da pretnja novinaru nije ozbiljna, jasna i nedvosmislena, da nije direktno upravljena na život i telo ili da nedostaje osećaj ugroženosti i straha kod novinara“, navodi se u analizi i dodaje da ovakvo tumačenje ipak nije ograničenje za dalje postupanje u krivičnom postupku kada je u pitanju ugrožavanje sigurnosti visokih državnih funkcionera, poput predsednika Republike.
Najveći broj prijavljenih slučajeva odnosi se na pretnje upućene putem interneta.
Pretnje kao „Uništiću te kao novinara ako ne budeš pisala ono što ja želim“; „Ajde marš, kurvo, pedala, ja sam luda, imam papir… Mogu sada da te ubijem ovde i da ne odgovaram za to“ ili „Šta ti hoćeš, videćeš ti ako se snimak bude pojavio negde… Raspitaj se ko sam ja, to ti neće proći, bude li se ovaj snimak negde pojavio, ugasio si, videćemo se mi još“… u odbačenim prijavama su tumačene kao pretnje uslovljene nekim budućim događajima, koje nisu bile dovoljno ozbiljne, jasne, nedvosmislene i konkretne, navodi se u izveštaju.
Krivične prijave se odbacuju i zbog toga što nedostaje osećaj ugroženosti i straha kod oštećenog (novinari koji su izjavili da se nisu osećali ugroženo, nisu se pridružili krivičnom gonjenju i nisu istakli imovinskopravni zahtev). U velikom broju odbačenih krivičnih prijava nadležna tužilaštva su obrazložila da prijavljene radnje predstavljaju krivično delo uvrede iz člana 170 Krivičnog zakonika, koje se goni po privatnoj tužbi.
SIMULACIJA PRAVA, STRANKE UPRAVLJAJU POSTUPCIMA
Podaci pokazuju da su prvostepeni postupci trajali od dva meseca do tri godine i jedan mesec. Drugostepeni postupci trajali su od dva meseca do jedne godine i jednog meseca. Ukupno trajanje postupka je u analiziranim predmetima trajalo od dva meseca do tri godine i tri meseca. Zaključak Vide Petrović Škero je da ti rokovi nisu ni približni propisanim rokovima i propisanoj hitnosti koja se zahteva za ovu vrstu sporova.
Škero napominje da rokovi u zakonu nisu realni i da je na delu „simulacija prava“. Kao primer navodi zakonski propisan rok za izradu i dostavljanje prvostepene presude koji iznosi tri dana. Ona je iznela i podatak da od ukupno 117 posmatranih ročišta, nije održano 35, što pokazuje da stranke upravljaju postupcima.
Ovi nalazi, kako je objasnila Škero, pokazuju i da nema bitne razlike kako se sud ponaša prema profesionalnim i neprofesionalnim medijima, o kojima je istraživanje rađeno prošle godine.
Od analiziranih 27 predmeta, 43 odsto presuda doneto je u roku do 15 dana, 48 odsto presuda doneto je u roku od 15 do 30 dana, devet odsto presuda doneto je u roku od jednog do tri meseca. Samo jedna presuda doneta je u roku od jedne godine i jednog meseca.
Vida Petrović Škero je ukazala i na opterećenost sudija Višeg suda, koji ne sude samo medijske predmete – tamo svaki sudija ima 1.300 predmeta. Ona smatra da bi efikasnost mogla da bude podignuta time što bi trebalo uspostaviti specijalizovano odeljenje ili veće Višeg suda za medijske slučajeve. Smatra i da je potrebna bolja saradnja novinara i sudija. Ukazala je i na to da visina dosuđene naknade štete, koja sada iznosi od 30.000 do 850.000 dinara, mora da zavisi od učestalosti u ponavljanju kršenja prava istih tuženih i istih tužilaca.
Niko zbog ugrožavanja bezbednosti novinara nije završio u zatvoru
Sankcije za krivično delo ugrožavanja sigurnosti novinara bile su izrazito blage: sudovi nisu izrekli nijednu kaznu koju osuđeni treba da izdržava u zatvoru. To, međutim, nije slučaj u postupcima vođenim radi zaštite sigurnosti političkih funkcionera – predsednika, narodnih poslanika i članova Vlade.
U izveštaju je posmatrana i primena načela oportuniteta u slučajevima napada na novinare. I kod ovog instrumenta uočen je nejednak tretman oštećenih: obaveze nametnute osobi koja je uputila pretnje uredniku provladinog tabloida uveliko prevazilaze obaveze nametnute učiniocima dela u kojima su oštećeni nezavisni novinari.
Pretnje kao što je „Mogu sada da te ubijem ovde i da ne odgovaram za to“ u odbačenim prijavama su protumačene kao nedovoljno ozbiljne, jasne, nedvosmislene i konkretne, navodi se u izveštaju
Analiza 42 pravosnažno okončana sudska postupka, vođena zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti, čije je rezultate predstavila jedna od autorki izveštaja, advokatica Kruna Savović, pokazala je da su dobijeni nalazi realna slika atmosfere u kojima medijski radnici rade.
U najvećem broju slučajeva radilo se o pretećim porukama koje su upućene putem interneta. Najveći broj rešen je tako što je sud prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela – više od polovine predmeta rešeno je na pomenuti način, ukupno 25 takvih presuda. Dvadeset tri postupka od pomenutih 25 odnosila su se na zaštitu sigurnosti predsednika Republike Srbije. Jedan postupak (od navedena 23) osim predsednika RS obuhvatio je i člana Vlade.
U analiziranim slučajevima sud je doneo ukupno 11 osuđujućih presuda, dok su u tri slučaja presude bile oslobađajuće. Tri slučaja okončana su donošenjem rešenja o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.
Tužilaštvo najčešće smatra da pretnja novinaru nije ozbiljna, jasna i nedvosmislena, da nije direktno upravljena na život i telo ili da nedostaje osećaj ugroženosti i straha kod novinara, ali nije tako kada je u pitanju ugrožavanje sigurnosti funkcionera, poput predsednika Republike
Najveći broj pretnji upućen je predsedniku Republike, a samo u dva slučaja radilo se o verbalnim pretnjama upućenim advokatu i sudiji. U slučajevima ugrožavanja sigurnosti predsednika Republike (ili članova njegove porodice) izrečeno je ukupno 20 uslovnih osuda. U najvećem broju slučajeva kod uslovne osude (bilo je ukupno 11 takvih slučajeva) utvrđena je kazna zatvora u trajanju od godinu dana. U ostalim slučajevima trajanje zatvorske kazne kreće se u rasponu od tri do deset meseci.
Zatvorskih kazni u predmetima kojima je obuhvaćen predsednik Republike ima ukupno osam. Autorke istraživanja naglašavaju da se jedan od navedenih slučajeva odnosio i na člana Vlade. U najvećem broju slučajeva (četiri) izrečena je kazna zatvora u trajanju od osam meseci, u ostalim od tri do 12 meseci.
Postupci vođeni radi zaštite sigurnosti narodnih poslanika završili su se tri puta uslovnom osudom, kazna zatvora izrečena je dva puta, a mera bezbednosti lečenja na slobodi izrečena je u jednom slučaju.
Najbrže okončan postupak (18 dana) vodio se zbog zaštite sigurnosti predsednika Republike, dok je najduže trajalo suđenje zbog zaštite sigurnosti advokata – tri i po godine.
Nalazi prošlogodišnjeg izveštaja o postupcima koji su vođeni radi zaštite sigurnosti medijskih radnika ukazali su na određene tendencije koje navode na zaključak da je domaća sudska praksa naklonjena funkcionerima, zaključuje se u izveštaju.
Lokalni mediji diskriminisani
Vida Petrović Škero, nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije, autorka izveštaja ispred CEPRIS-a, rekla je da politika očigledno ima veliki uticaj na slobodu govora, ali i na funkcionisanje medija i sudova.
Ona je iznela i zaključke da je sve više slučajeva zastrašivanja medija, govora mržnje, finansijskih pritisaka, kao i da su prošlu godinu obeležile i tzv. SLAPP tužbe i diskriminacija lokalnih medija.
Izveštaj je obuhvatio i medijske sporove od 2017. do 2020. godine u kojima su tužioci javne i političke ličnosti i biznismeni, a tuženi su mediji za koje je Savet za štampu utvrdio da retko krše Kodeks novinara Srbije. To su dnevni listovi Danas i Politika, nedeljnici NIN i Vreme, medijski portali KRIK, Peščanik, Žig info, Balkanska istraživačka mreža (BIRN), Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), kao i United Media Digital d.o.o. Beograd.
Za razliku od prijavljenih pretnji novinarima izrečenih u kondicionalu, koje po pravilu bivaju odbačene već u tužilaštvu, ovakve pretnje izrečene predsedniku države dovode do sudskih postupaka i sankcija za učinioce
Analiza dostupnih predmeta je pokazala da su mediji koji retko krše Kodeks čak 10 puta manje tuženi od medija koji to čine učestalo. Tužbe protiv profesionalnih medija u posmatranom periodu ne samo da nisu bile masovne već su mahom bile i neuspešne po tužioce – manje od polovine tužbenih zahteva je usvojeno i to samo delimično.
To, kako stoji u izveštaju, vodi zaključku da u posmatranom periodu tužbe nosilaca javnih vlasti i drugih uticajnih tužilaca nisu bile primarno sredstvo pritisaka na medije, što se menja prošle godine kada dolazi do poplave SLAPP tužbi.
Pored analize podataka, dokument donosi i preporuke za unapređivanje sudskih postupaka u kojima su subjekti mediji i funkcioneri. Najpre, potrebno je ujednačiti kaznenu politiku sudskih postupaka koji se odnose na funkcionere i na medijskih radnika, kao i tužilačke i sudske prakse kada je u pitanju ugrožavanje sigurnosti.
Takođe, mehanizmi sankcionisanja moraju se sprovoditi dosledno, bez izuzetka, s ciljem stvaranja podsticajnog okruženja za obavljanje novinarskog posla. Kako je navela Kruna Savović, potrebno je uvek razmatrati specifične okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, a ne pristupati predmetima šablonski.
IPAK MOŽE
Za upućenu pretnju: „Na vašu redakciju treba baciti bombu ili vas sve kolektivno obesiti na Trgu republike!“, učiniocu je naređeno da uplati 250.000 dinara u humanitarne svrhe i obavi 80 časova društveno korisnog rada. Prema sudskoj, ali i tužilačkoj praksi odbačenih krivičnih prijava, ovakva pretnja predstavlja uslovnu pretnju, odnosno pretnju u kondicionalu, koja dovodi do oslobađajućih presuda ili do odbačaja krivičnih prijava bez nametanja ikakvih obaveza.
Ovaj primer, međutim, kako piše u izveštaju, pokazuje da se slučajevi uslovne pretnje na izvestan način ipak mogu sankcionisati uprkos ustanovljenoj praksi sudova i tužilaštava koja odbacuju krivične prijave za ovakva dela.
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.