„Nasilnik i siledžijstvo“ poslanicima Evropskog parlamenta: Platite zbog onog što govorite na zasedanjima

Nema informacija o osećanjima poslanika Evropskog parlamenta (EP) koji su od advokatske kancelarije dobili pisma sa tajkunskom pretnjom tužbama zbog onoga što govore na zasedanjima. Doduše, ako su se i uplašili, za smirenje je bilo dovoljno da pogledaju zaglavlje pisma u kojem je ime advokatske kancelarije koje možemo da prevedemo kao „Nasilnik i siledžijstvo“ (Buller & Belligerance), ispod kojeg je i kratak opis agencijskog stava: „Uporne i agresivne pravne usluge“.

Pisma su, očigledno je, bila šala, ali je koalicija CASE (Coallition Against SLAPPs in Europe – Koalicija protiv SLAPP (tužbi) u Evropi), kakve god metode skretanja pažnje na problem da koristi, sasvim ozbiljna. 

Problem tužbi sačinjenih da ometu i obeshrabre novinare i civilno društvo u istraživanju i objavljivanju činjenica neprijatnih po raznovrsne nosioce moći, od tajkuna preko sudija, političara, pa i samih čitavih država, postao je izvanredno veliki. 

Samo je SLAPP falio

Nezavisnim medijima i novinarima i aktivistima civilnog društva, kojima u poplavi populističko-autoritarih vlasti širom Evrope i sveta ruže i tako ne cvetaju, samo je još falilo da se nose i sa najvećim advokatskim kancelarijama motivisanim ogromnim novcem moćnika, iako svoj važan posao rade pošteno i po zakonu. 

Koalicija CASE je i stvorena da pokuša da utiče na stvaranje zaštitnog mehanizma u EU i ostatku Evrope i, zajedno sa mnogim drugim organizacijama i uticajnim osobama, uspela je da izazove dovoljno pažnje građana Unije da EP i Evropska komisija (EK) pokrenu postupak usvajanja „Anti-SLAPP direktive“. Pa zašto onda lažna pisma od „Nasilnika i siledžijstva“?

Direktiva je manjkava, smatra CASE. Taj je pristup, razumljivo, aktivistički – iako je sadašnji tekst Direktive vrlo detaljno razvijen i to na osnovu vrlo temeljnog procesa prikupljanja činjenica i konsultacija sa organizacijama i osobama kojih se sve ovo tiče, zaista je očigledno da među mnogim odličnim odredbama – nedostaje nekoliko izuzetno važnih. CASE navodi tri: „snažan mehanizam za rano odbacivanje“ svih ovakvih tužbi, „jasnu definiciju prekograničnih slučajeva“ i – „kompenzaciju štete“.

Treba biti pravedan pa reći da ćete, ako zaista i pročitate Direktivu, naići na proceduru za, recimo, „snažan mehanizam za rano odbacivanje“ SLAPP tužbi koja izgleda sasvim logično i pravedno. Tužena strana bi, po ovom dokumentu, imala pravo da na samom početku procesa zatraži da se tužba razmotri iz ovog razloga, pa ako je „u celini ili delovima“ sumnjiva na SLAPP, može da bude odbačena. 

No, sam opis toga šta je to što ukazuje na moguću zloupotrebu suda za povredu slobode izražavanja, sasvim opravdava protest i uzbunu CASE-a – rano odbacivanje bi zapravo funkcionisalo samo u najekstremnijim slučajevima. Kako cilj ovakvih tužbi uglavnom i nije finalna presuda, već pre svega finansijsko i ostalo iznurivanje tuženih, CASE je na stanovištu da odredbe kakve su sada u Direktivi jednostavno nikoga ne štite od toga. 

Iako Direktiva propisuje da oni koji pokrenu postupak plate kompletne troškove, pa i naknadu za „duševnu bol“, takva naknada ne bi mnogo uznemirila bogate kompanije i oligarhe – ne samo da takve odredbe svakako postoje u zakonima većine država na koje se Direktiva odnosi, već je to i cena koju su oni koji tuže i tako spremni da plate, inače ne bi ni pokretali postupke koji nisu sasvim utemeljeni u realnosti. 

Gotovo nemoguće utvrditi nečije motive za tužbu

CASE smatra da bi morale da postoje posebne finansijske kazne za pokretanje ovakvih postupaka i da bi posledice morale da budu i zakonske. Po sadašnjoj Direktivi, moralo bi se nesumnjivo utvrditi da je tužba pokrenuta sa namerom ometanja, a ne nadoknade štete nastale kršenjem zakona. Utvrđivanje nečijih motiva za tužbu, međutim, veoma je teško, gotovo nemoguće, posebno kada su u pitanju velike advokatske kancelarije koje znaju kako da „zametnu tragove“ takvih namera.

Po vrlo svežem istraživanju CASE-a, Srbija je na desetom mestu u Evropi po broju SLAPP tužbi (28), ali bar u tome nije najgora u regionu. Vodi Hrvatska (54), na drugom mestu je Bosna i Hercegovina (43), uz rame sa Slovenijom (42).

Zemlje regiona, uključujući i Srbiju, osim ako ne nameravaju da se liše ozbiljnog novinarstva, dobro bi učinile da usvoje zakone u saglasju sa Direktivom, čak i ako je ovako manjkava kako je vidi CASE. Bio bi to veliki napredak, a kritika CASE-a prema Direktivi još je relevantnija za zemlje kao što je naša, u kojima sudovi i sudstvo imaju tendenciju da povremeno tumače nejasne ili preširoke zakonske odredbe na način koji nije sasvim nezavisan, logičan ili profesionalan. Hrvatska će, kao članica, ali i šampionka regiona u SLAPP tužbama, verovatno morati nešto da učini, i to ne može biti loše.

U „galeriji srama“ na sajtu koalicije, među istaknutim primerima SLAPP generatora – Abramovičima, Deripaskama i sličnim osobama – nalazi se i naše gore list, Stanko Subotić Cane, koji je tužio KRIK i međunarodnu mrežu istraživačkih centara OCCRP, ali i novinarku KRIK-a Draganu Pećo za tekst koji je objavljen dve godine pre tužbe.

Odšteta koju traži? Prava sitnica: 155.000 švajcarskih franaka.