Otvoreno pismo Nenada Kulačina Politici povodom intervjua sa tužiocem Stamenkovićem

Prenosimo reagovanje Nenada Kulačina:

– Koliko god to nerealno delovalo, ali ovo otvoreno pismo počeću sa onom opšte poznatom frazom – Poštovane kolege. I ne bih se dalje zadržavao ni na „poštovane“, niti na „kolege“.

Objavili ste intervju, dodao bih i ekskluzivu, sa posebnim tužiocem za visokotehnološki kriminal Brankom Stamenkovićem. U trenutku kada tužioci od novinara beže kao đavo od krsta, vama je, eto, jedan, i to visokopozicionirani, dao intervju. Vau. Svaka čast. Još naslovna strana sa sve Markovim i mojim imenom u naslovu.

Nije mi jasno čime smo Marko i ja zaslužili da se nađemo na naslovnoj strani Politike, pa makar i u interpretaciji pomenutog intervju. Ko su uopšte Marko Vidojković i Nenad Kulačin? Siguran sam da ne znate ni vi u Politici, tek vaši čitaoci pojma nemaju, ali eto nas na naslovnoj strani. Moje pokojne dede, Ilija i Slavko, bili bi ponosni da vide da im se unuk našao na naslovnoj strani Politike.

Elem, razumeo bih da ste u nekim prethodnim brojevima objavili informaciju da je Marko „relociran“ iz zemlje zato što su međunarodne organizacije, koje štite slobodu reči, novinare, umetnike i koga sve još, procenile da je životno ugrožen zbog konstantnih pretnji i kampanja tabloida i televizija godinama unazad. Znate, početkom marta, Marko je „relociran“, a tu informaciju smo objavili u našem podcastu Dobar, loš, zao još 8. februara. Naravno da ne treba da gledate tako nešto, ali informacija da je po prvi put u novijoj istoriji Srbije jedan novinar i pisac sklonjen iz svoje zemlje zato što je životno ugrožen, priznaćete, nije za bacanje. Ali, ok, to ste mogli da ne čujete. E, onda se javnosti 3. marta obratio bivši predsednik Srbije Boris Tadić, i to isto rekao. Nemoguće je da niko iz cenjene redakcije Politike nije barem na društvenim mrežama naleteo na tu informaciju, jer ne mogu da verujem da je novinarima i urednicima Politike nedostupan ili zabranjen Tviter, Fejsbuk ili Instagram. Podigla se velika dreka i galama. Znate, nije mala stvar to da su dva novinara pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, a jedan je još i „relociran“. Samo razmišljam, ni ne pomišljam da se drznem da držim lekciju kolegama iz najcenjenijeg lista na Balkanu.

Svoje čitaoce, takođe, nikada niste obavestili da je majka jednog srpskog novinara, slučajno moja, Ratiborka, napadnuta u Boru od pijanog aktiviste SNS uz poruku – Sina ti treba obesiti. Pred svedocima. Niste objavili da je jednom novinaru, opet slučajno meni, na nekoj plakati objavljena adresa stanovanja u Šapcu.

Sećam se da je u Miloševićevo vreme, Politika izmislila novi trend u novinarstvu. Naša najuglednija novina je objavljivala reakcije na vesti i događaje o kojima prethodno nije izvestila ni slovo. Slično kao i ovo. Pišete o tome kako je Tužilaštvo hitno reagovalo na svaku našu prijavljenu pretnju, a da nijednom niste objavili da vašim kolegama novinarima neko preti.

I sada puf – naslovna strana. Biće da su za Politiku kolege tužioci, a ne novinari. Dali ste prostor tužiocu da se pravda i relativizuje pretnje koje su upućene nama i tako doveli u zabludu čitaoce da je sve u redu i da Marko i ja izmišljamo, možda da smo paranoični, a ko zna i – ludi. Tu statistiku su demantovali advokati iz NUNS-a, ali nema veze.

Kaže tužilac Stamenković da su hitno reagovali po našim pretnjama. Jesu, u početku. Znate kako? Tako što bi nas pozvali i pitali da li se osećamo nebezbedno zbog pretnji. A, onda su prestali i ti pozivi. Više nas i ne zovu. Sud nismo ni videli. Čekamo jedno suđenje, ali smo mi tuženi. Nikada nismo obavešteni o tome dokle se stiglo povodom svih tih pretnji, izuzev onda kada su nam prijave odbačene.

O kolikoj se hitnosti radi, govori činjenica da se tužilac glasnuo tek 13. dan od trenutka kada je vest o Markovoj relokaciji postala javna i dostupna svima.

Jedan jedini put smo Marko i ja bili zajedno pred tužiocem kada smo dali izjavu u vezi sa pretnjom „Ova država vapi za Golim Otokom. Ovakve i slične poslati na Goli Otok, na prevaspitavanje, a ako to ne uspe, onda metak u čelenku“. Izvinjavam se Politici i autoru pretnje što sam morao da redigujem tekst pretnje. Barem mene, nikada više, ni za jednu pretnju niko iz Tužilaštva ili Suda, nije zvao. Pomenuta pratnja, odnosno njen autor, kažnjen je, što reče tužilac u skladu sa Zakonom. Još jedna, upućena Marku je, takođe, dobila epilog. U atačmentu ovog pisma, drage kolege, šaljem vam, samo nekoliko pretnji, redigovanih.

Eto, drage i poštovane kolege, da imate uvid u celu priču. Valjda smo kao kolege zaslužili barem malo vaše pažnje. Ovom prilikom ne govorimo o kampanjama protiv nas dvojice da smo „Šolakove pudlice“, „omiljeni Đilasovi zabavljači“, „izdajnici srpskog roda“, „strani plaćenici“. To sve u rok službe.

Siguran sam da ćete objaviti ovo pismo, jer Politika je institucija novinarstva u Srbiji i strogo se pridržava prvog novinarskog nepisanog pravila o obavezi poštovanja druge strane. A, o novinarskoj kolegijalnosti da i ne govorim. Ako se to, kojim čudom ne desi, imaću razumevanja da su važnije stvari bile bitnije za vašu publiku, a i ko smo mi da bismo i pomislili da zavređujemo prostor u takvoj veličini kakva je Politika. Pitam se samo, zašto nas onda staviste u naslov na naslovnoj strani. Biće da branite nebranjeno.

Srdačan pozdrav,

Nenad Kulačin.