Učimo o propagandi iz narativa usmerenih protiv studenata

Nije strano da menjajući televizijske kanale slušamo iste poruke od različitih aktera, kao recimo da “nadstrešnica nije renovirana”. Svega par sati nakon pada nadstrešnice 1. novembra, u medijima se pojavila priča da ona nije bila predmet rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu, koja je čak dva puta svečano otvarana – zbog rekonstrukcije. Činjenica da je ova tvrdnja, iako neistinita, dolazila sa različitih strana potvrđuje da je posredi propaganda.

Tako je biviši ministar infrastrukture Goran Vesić pohitao da saopšti da baš taj deo nisu dirnuli, ministar policije Ivica Dačić optužio je Zavod za zaštitu spomenika kulture da nisu dali dozvolu da se baš taj deo rekonstruiše, pa se i sama Infrastruktura železnice zbunila.

Šta je propaganda?

Propaganda se najkraće može opisati kao organizovano širenje ideja. Kao i kod svakog oblika komunikacije, ona ima pošiljaoca, poruku, kanal i primaoca. Sama poruka može, a i ne mora biti istinita, a istina se može predstaviti na iskrivljen način. Cilj poruke je da deluje na racionalno razmišljanje primalaca ili češće na emocije.

Pojedini autori, poput Harolda Lasvela, kažu da propaganda ne može biti dobra ili loša – to je neutralan alat kao i svaki drugi. Sve zavisi kako ga čovek koristi. Međutim, u slobodnijim društvima se ova desetoslovna reč pominje sa dozom gađenja, pa se menja drugim, prihvatljivijim pojmovima poput marketinga, ubeđivanja, odnosa s javnošću. Loša reputacija koja, ironično, prati propagandu ogleda se u neetičnom načinu uticaja na javno mnjenje ali i njenoj suptilnosti.

Jasno je da nas propaganda okružuje – na televiziji, policama supermarketa, plakatima, autobusima, pa i frižiderima. Kada o njoj znamo, teže na nas utiče, te smo slobodniji da samostalno donosimo odluke.

Koje su to osnovne propagandne tehnike? 

Darko Tadić u svojoj knjizi “Propaganda” izdvaja nekoliko klasičnih propagandnih tehnika. Tehnika putujući orkestar ogleda se u tome da se prikaže da većina podržava neku ideju, pa bi zato trebali da je podržimo i mi. Tako se nameće željeni obrazac ponašanja grupe kojoj pripadamo.

Na primer, jako je zgodno da se pred izbore prikažu rezultati ankete koji pokazuju da je određena politička opcija daleko popularnija od drugih.

U slučaju studentskih blokada u putujućem orkestru sviraju oni koji govore da “većina studenata želi da studira i polaže ispite, ali ne može od manjine koja blokira fakultete”.

O tome kako zbog “nekolicine”, “većina” ne može da polaže ispite, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom možemo da čujemo i od samih studenata. Ovu propagandnu tehniku Darko Tadić naziva svedočenje. Inače je možemo videti za vreme reklamnog bloka kada glumac koji privatno o zubima zna samo da treba da se peru, gledaocima preporučuje određenu pastu koja čini nemoguće.

Svedočenje ili pozivanje na autoritet je propagandna tehnika u kojoj se pravi ili lažni “stručnjak” koristi kako bi preneo poruku, bez obzira da li je uopšte stručan za temu o kojoj govori. Autoritet i kredibilitet govornika se ne dovodi u pitanje, kao ni sam sadržaj poruke.

Kao primer mogu se navesti autori iz Centra za društvenu stabilnost koji osim što se kao analitičari pojavljuju u medijima naklonjenim vlasti, i sami prave “dokumentarne” filmove u kojima beseduju drugi “stručnjaci”. Ovaj centar je klasičan primer GONGO (government-organized non-governmental organization) organizacije. Jasno je da u pristrasnim sadržajima malo prostora ima za istinu.

Tako se recimo, nameće tema težnje studenata za otcepljenjem Vojvodine. Svako ko u poslednja četiri meseca nije živeo pod kamenom mogao je videti da među studentskim zahtevima nije nezavisnost ove pokrajine. A zašto oni kojima je vlast draga uopšte o ovome pričaju?

U čuvenom klasiku Džordža Orvela “1984” imaginarna zemlja Okeanija je u konstatnom ratu. Nije važno protiv koga se taj rat vodi, dokle god omogućava kontrolu stanovništva. Dokle god postoji neprijatelj koji preti jednoj zemlji, pitanja poput osnovnih ljudskih prava ostaju nepostavljena, a represija biva opravdana.

Ukoliko rat suštinski ne postoji, vlast koja nastoji da se na nečastan način na njoj održi, neće prezati da ga izmisli. Ekipa FakeNews tragača je pre šest godina uvidela da se na naslovnim stranama tabloida neretko najavljuje neki rat. Kako u tom periodu ni sa kim nismo ratovali, opravdano se postavlja pitanje validnosti izvora žute štampe.

Sada, teritorijalnom integirtetu “prete” unutrašnji faktori koji nastoje da pokrajinu učine republikom. I kako je funkcija marketinga da nas ubedi da imamo problem i da nam potom ponudi rešenje, ne treba očajavamo. Jedan čovek će se svojski truditi da sačuva mir i stabilnost.

“Država to sam ja” citat je koji se pripisuje francuskom kralju Luju XIV. Dva Luja kasnije, narod se sa tim nije složio pa je izmislio giljotinu i francusku revoluciju. Da je država predsednik, nismo čuli eksplicitno, ali se negde implicitno podrazumeva u pojedinim domaćim medijima.

Tako recimo, od NSUživo saznajemo da neki profesori “truju studente, tako što pričaju isključivo protiv Aleksandra Vučića dok analiziraju njegove govore, mitinge i televizijska gostovanja.” Pa im se uzima za zlo jer blate “predsednika države od koje primaju platu.”

Novosti nas obaveštavaju da bi “Srbija bez Vučića ostala ostala ponižena i ucenjena”. A nedavno smo od predsednika saznali da “kreće nemilosrdna borba države protiv korupcije”. Pa nam na taj način stavlja do znanja da osim za izvršnu, on brine i za sudsku vlast.

Predsednik Srbije, kaže Ustav, daje pomilovanja i odlikovanja, postavlja i opoziva ambasadore, predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, ukazom proglašava zakone koje je Skupština već izglasala, komanduje vojskom i prima i šalje diplomatska pisma. U najvišem pravnom aktu piše i da je vlast podeljena na izvršnu, zakonodavnu i sudsku i da je ova poslednja nezavisna. Ipak, čini se da su za pojedine političare ova ovlašćenja i sama podela vlasti više smernice koje mogu i ne moraju da se poštuju.

Da je država on, možemo videti i u upornom pozivanju studenata na razgovor, propuštajući da uvidi da zahtevi studenata nisu u njegovoj nadležnosti. Ovde je posredi propagandna tehnika transfera, u kojoj se pozitivni ili negativni kvaliteti simbola projektuju na subjekat koji ne mora imati veze sa njim. Transfer možemo videti kada se logo stranke koristi bojama zastave zemlje ili kada se optužuje da onaj ko kritikuje rad vlasti želi da sruši državu.

Odzvanjaju retorike devedesetih, pa se u tom preslikavanju gubi smisao. Iako su studentski zahtevi uglavnom vezani za pravosudni sistem i ne podrazumevaju političke partije, nosiocima moći se priviđaju obojene revolucije. Ovim pojmom se označavaju događaji sa početka veka u kojima su u istočnoj Evropi svrgavani autoritarni režimi uz pomoć spoljne podrške.

Pa tako iz rečnika javnog diskursa nikako da izađu “strani plaćenici” i “domaći izdajnici”. Studenti se optužuju da su za svoju borbu motivisani novcem. Sredstva kao dolaze iz Hrvatske, Albanije i drugih zemalja prema kojima je lako podgrevati mržnju. Optužuju se čak i oni koji potpuno legitimno sarađuju sa inostranstvom.

Tehnika crno-belo kaže da “ako nisi sa nama, onda si protiv nas”. Ona pojednostavljuje stvarnost na samo dve opcije, iako ih u suštini ima mnogo više. Pa ukoliko studenti nisu uz vlast, onda su sigurno opozicioni.

Studenti se s druge strane ograđuju od političkih stranaka i drugih organizacija, jasno pokazuju da nemaju vođu, veoma se trudeći da se niko od kolega i koleginica ne ističe u javnosti.

Ovo rade jer se onima koji su istaknuti, pripisuju osobine koje nemaju nikakve veze sa studentskim zahtevima, kao što su seksualna orijentacija ili mentalni poremećaji. I tako dobijamo školski primer argumentum ad hominem, logičke greške u kojoj se napada ličnost, a ne njeni argumenti.

Izbegavanje isticanja je i iz bezbednosnih razloga jer je targetiranje kao propagandna strategija vrlo opasna. Ona direktno ugožava one u koje se upire prst. Time se daje jasan signal onima koji su skloniji nasilju da je u redu da verbalno napadaju, tuku i gaze one na čije čelo je nacrtana meta.

Vlasti naklonjeni mediji na taj način teže da zamene teze “mlateći crvenom haringom” javnosti ispred nosa. Crvena haringa je propaganda tehnika u kojoj se u razgovor ubacuju irelevantne informacije kako bi se skrenula pažnja sa poente.

Kako bi sve ove tehnike imale uspeha, važno ih je nemilosrdno ponavljati jer “ponavljanje je majka učenja”, samim tim i osnova progande. Zbog toga je korisno da nametnut narativ odzvanja kao eho u televizijskim studijima, na stranicama portala, govornicama političara.

Otac moderne propagande Jozef Gebels napisao je: “Ako izgovorite dovoljno veliku laž i nastavljate da je ponavljate, ljudi će na kraju u nju poverovati.”