3.79 od maksimalnih 7

Priprema ove posete sigurno je sadržala i navode iz godišnjih izveštaja ove uticajne organizacije koja Srbiju, uz konstantan pad ocena, već treću godinu klasifikuje kao hibridni režim. Da podsetim, nekada smo bili kategorizovani kao nekonsolidovana demokratija.

Izveštaj „Zemlje u tranziciji“ zasnovan je na proceni stanja u ukupno sedam sektora: demokratska vladavina na nacionalnom nivou, izborni proces, nezavisnost medija, civilno društvo, demokratska vladavina na lokalnom nivou, korupcija, pravosudni okvir i nezavisnost.

Nebrojeno puta sam ukazivao na značaj ovakvih izveštaja i često nailazio na nerazumevanje kada sam govorio o problemima vezanim za segment medija i civilnog društva. Sada ti isti koji su odmahivali rukom i imali druge priroitete u pomenutim oblastima razmišljaju šta im je činiti, svesni da im pitanja, zahtevi i uslovljavanja dolaze zato što zacrtano nije sprovedeno. A moglo je. U ovakvom odnosu snaga unutar trenutnog geopolitičkog konteksta ne postoji zaborav ni u jednoj oblasti, pa ni u domenu medija i civilnog društva.

Kontinuitet sve negativnije intoniranih izveštaja je ono što zabrinjava jer je njihov uticaj izuzetno veliki i veoma je teško pomeriti klatno u pozitivnom smeru. Jedini spas su istinske reforme i promene na bolje, koje u medijskom sektoru ne primećujemo. Za godinu dana, od prethodnog izveštaja, suštinski se ništa bitno nije dogodilo izuzev pojedinih pomaka u domenu Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara, koja pak i dalje radi u okrnjenom sastavu. Primena Medijske strategije skoro da nije ni postojala jer je rad na izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima okončan pre usaglašavanja teksta nacrta i ulaska u javnu raspravu. U takvim okolnostima, jasno je da nema pozitivnih pomaka u sferi nezavisnosti medija u godišnjem izveštaju uticajne američke institucije.

Freedom House tvrdi da se većina od sedam zapadnobalkanskih zemalja i dalje nalazi u kategoriji hibridnih režima ili vlada u tranziciji. Jedini izuzetak je Hrvatska, koja je označena kao polukonsolidovana demokratija. I tamo postoje ozbiljni problemi u sferi informisanja. Stalno se ukazuje na odlaganje usvajanja izmena Zakona o medijima, što liči na ovdašnje stanje u domenu krovnog medijskog zakona. Doduše, tamošnju Medijsku strategiju iz 2015. godine niko više i ne spominje, dok se ovde još uvek nadamo da će se u delo pretočiti ovaj svojevremeno hvaljeni Vladin strateški dokument koji preti da postane mrtvo slovo na papiru. Velika je razlika što je Hrvatska, za razliku od Srbije, članica Evropske unije, tako da problemi koji se vezuju za tamošnje Ministarstvo kulture i medija imaju drugačiju konotaciju u odnosu na ovdašnje stanje pod ingerencijama resornog ministarstva.

Izveštaj dobro primećuje da  se „uprkos usvajanju Medijske strategije i Akcionog plana za njeno sprovođenje, nivo nepoverenja između medijskih radnika i vlasti nije smanjio“. To je refleksija stanja u društvu i na medijskoj sceni na kojoj je moguće da čak četvrtina (630 od ukupno 2608) ovdašnjih medija upisanih u Registar medija pri Agenciji za privredne registre nema upisan podatak o tome ko im je glavni urednik. I to je tako „normalno“. Slika javašluka i nepoštovanja medijskih zakona koja daje svoj nemali doprinos razočaravajuće niskoj konačnoj oceni – 3.79 od maksimalnih 7. Može i mora se bolje.