Ajreks: Srbija ima najslabiji informacioni sistem u regionu, u javnosti dominiraju dezinformacije i jezik mržnje

U javnosti generalno dominiraju dezinformacije, zlonamerne informacije i jezik mržnje. Mediji oblikuju sadržaj obično u skladu sa političkim stavovima koje promovišu, a manje vode računa o javnom interesu. U Srbiji dominiraju štampani i elektronski mediji koji ne oklevaju da objave očiglednu neistinu. Predstavnici vlasti ekstenzivno šire lažne vesti da bi sebe predstavili u boljem svetlu. Lažne vesti su im najvažniji alat za pridobijanje glasača.

Ovako izgleda deo opisa informacionog sistema u Srbiji koji je objavio Ajreks (IREX), američka nevladina organizacija koja se bavi problemima u medijima nerazvijenih demokratija. Srbija je u Barometru koji je nazvan „Vajb“ ocenjena kao zemlja sa „slabim informacionim sistemom“, što označava zemlju u kojoj su kvalitetne informacije dostupne samo za mali broj tema ili su geografski ograničene. Takođe, to je zemlja u kojoj cirkuliše značajna količina dezinformacija i jezik mržnje. U takvoj zemlji većina ljudi ne prepoznaje i ne odbacuje dezinformacije.

Barometar je prvi takve vrste i na izvestan način nastavak je godišnjeg istraživanja „Održivosti medija“ koji je Ajreks objavljivao od 2001. do 2019, uz podršku USAID-a. Ovo istraživanje je takođe rađeno uz podršku USAID-a. Promena istraživanja bila je, kažu autori, uslovljena velikim promenama u sferi informisanja, u načinu na koji se informacije oblikuju, šire i upotrebljavaju, a posebno zbog razvoja digitalnih medija i društvenih mreža.

Novi sistem ocenjivanja nazvan je „Vajb“ sa očiglednim ciljem da uhvati veoma kompleksnu medijsku sferu u kojoj su, kako kažu sami istraživači Ajreksa, ljudi istovremeno i proizvođači i prenosioci i konzumenti, ali i učesnici informacija koje oblikuju njihovu okolinu i život.

Ispitivano je stanje u 13 zemalja Jugoistočne Evrope i Evroazije, a Srbija je svrstana u istu grupu sa Rusijom, Gruzijom, Bosnom i Hercegovinom, Belorusijom i Azerbejdžanom. Gori od Srbije je jedino Azerbejdžan, a Srbija ima isti broj poena (15) kao i Belorusija.

U grupu zemalja sa „stabilnim informacionim sistemom“ svrstani su Kosovo, Jermenija, Moldavija, Albanija, Ukrajina, Severna Makedonija i Crna Gora. Zanimljivo je da Kosovo ima najviše poena (24).

Neke naizgled visoke ocene koje su dobili Azerbejdžan, Rusija i Belorusija, Ajreks je objasnio time da u tim državama građani, posebno intelektualci, imaju pristup medijima koji se nalaze van granica države i van domašaja autoritarnih vlasti.

Za države koje su svrstane u grupu „Stabilnih informacionih sistem“ kaže se da su kvalitetne informacije dostupne i da postoji nezavisna uređivačka politika u medijima, zasnovana na činjenicama, a informacije se ne objavljuju da bi naškodile nekome. Većina ljudi ima pravo, sredstva i kapacitet da pristupi širokom krugu informacija. Većina prepoznaje i odbacuje dezinformacije.

Ocene su u istraživanju davane na osnovu četiri glavna kriterijuma: kvalitet informacija, raznovrsnost kanala kroz koje se primaju informacije, konzumiranje informacija i transformativno delovanje.

Kad je u pitanju kvalitet informacija, Srbija je druga po redu najlošije ocenjena zemlja, iza Azerbejdžana, sa 13 poena. Slede BiH i Rusija sa 17 poena, Gruzija i Belorusija sa 18, Severna Makedonija i Crna Gora sa 19, a Moldavija i Ukrajina imaju po 20 poena. U naprednijoj grupi kad je u pitanju ova kategorija nalaze se Jermenija (21), Albanija i Kosovo (po 22).

Raznovrsnost kanala

Za grupu u kojoj je Srbija kaže se da je ograničeno pravo na informacije ili je neadekvatan pristup kanalima na kojima ima kvalitetnih informacija. Mnogi od kanala nisu uređivački nezavisni.

Srbija je ovde četvrta najlošije rangirana zemlja, sa 17 poena. Gori je Azerbejdžan (9), koji je jedini svrstan u grupu „Neuspešan informacioni sistem“, kao i Belorusija (13) i Rusija (16). Bolje su BiH (18) i Gruzija (19).

U koloni označenoj kao „Stabilan informacioni sistem“ su Albanija, Moldavija i Crna Gora sa po 24 poena, Severna Makedonija (25), a slede Ukrajina (26), Kosovo (27) i Jermenija (28).

Konzumiranje informacija i angažman

Ovde je posmatrana sloboda izražavanja, medijska i informaciona pismenost, digitalna privatnost, relevantnost informacija za korisnike i poverenje javnosti u medije.

Grupa u koju je Srbija svrstana opisana je kao grupa zemalja u kojima je relativno mali broj ljudi sposoban da koristi zaštitu privatnosti i instrumente bezbednosti. Relativno mali broj ljudi postupa na osnovu informacija koje su im dostupne.

U odnosu na razumevanje informacija, odnosno njihovo konzumiranje i angažman, Srbija je među „Slabim informacionim sistemima“, u društvu Belorusije i Rusije sa po 14 bodova. Najgori je ponovo Azerbejdžan (11), koji i u ovoj kategoriji spada u „Neuspešne informacione sisteme“.

U grupu „Slabih informacionih sistema“ spadaju BiH (18), Gruzija, Crna Gora i Severna Makedonija (19) i Albanija (20).

U grupu „Stabilnih informacionih sistema“ rangirane su Jermenija i Ukrajina sa po 21 bodom, te Kosovo i Moldavija sa po 23 boda.

Transformativno delovanje

Posmatrano je kako se koriste dostupne informacije, i to u vlasti podjednako kao i u privatnom i civilnom sektoru.

Grupa u kojoj je Srbija opisana je kao sistem u kome informacije ne prelaze ideološke granice. Vlada samo povremeno koristi kvalitetne informacije da donosi odluke, i to u svakom slučaju nije norma.

U kategoriji „Transformativno delovanje“ Srbija je, sa 13 poena, najgora posle Azerbejdžana (12). Belorusija i Rusija su nešto bolje (po 15 poena), BiH (18), te Gruzija i Ukrajina (po 20).

U „Stabilne informacione sisteme“ u ovoj kategoriji rangirani su: Crna Gora i Severna Makedonija (po 21), Albanija (22), Jermenija (23), Moldavija (24) i Kosovo (25).

Slučaj Srbije – analiza

Protekla turbulentna godina iznedrila je dve nove pojave: nekritičko izveštavanje o kandidatima tokom predizborne kampanje i prosto prenošenje, odnosno transmisiju, zvaničnih informacija iz vlasti tokom vanrednog stanja. Štampa je prekršila Etički kodeks novinara, prema podacima Saveta za štampu, u čak 3.643 tekstova. Dogodila se eksplozija lažnih vesti i ekstenzivni napori vladajuće stranke i predsednika da onemoguće svaku kritiku u medijima. Po prvi put, u poslednje dve godine, uhapšeno je nekoliko novinara, zabeleženo je 189 napada na novinare, 32 fizička napada i 14 napada na njihovu imovinu. Glavni problem u Srbiji jeste nefunkcionalan pravni sistem, što utiče i na medije.

Ogroman je broj registrovanih medija (više od 2.500) i oni bi mogli da pruže infrastrukturu za informisanje visokog kvaliteta. Međutim, oštra podela u medijima, koja je proizvod polarizovanog društva, dovodi do niskog kvaliteta informacija.

Barometar je medije u Srbiji podelio u dve grupe: na one koji proizvode kvalitetne informacije u skladu sa profesionalnim standardima i na mnogo brojniju i veću grupu medija koji proizvode obilje sadržaja na neetičan i neodgovoran način. Ova veća grupa ne poštuje činjenice i ne izveštava istinito o političkim događajima. Prema istraživanju Centra za stratešku politiku, svaki šesti naslov u dnevnim novinama bila je lažna vest.

Nema dovoljno ljudi u medijima koji bi mogli da proizvedu kvalitetan sadržaj.

Nema dovoljno visokoobučenih medijskih profesionalaca koji bi proizveli kvalitetan i raznovrstan sadržaj. Nivo raznovrsnosti tema u srpskim medijima je nedovoljan, a nivo predstavljanja različitih vrednosti i ideja je čak i gori.

Izveštavanje o lokalnim temama je nedovoljno. Nedostaje obrazovanje uredničkog kadra. Urednici u tabloidima ne poštuju profesionalne i etičke standarde jer se takvo ponašanje ne kažnjava.

Mediji oblikuju sadržaj obično u skladu sa političkim stavovima kojima su naklonjeni, a manje vodeći računa o javnom interesu. U Srbiji dominiraju štampani i elektronski mediji koji ne oklevaju da objave očiglednu neistinu.

Primećeno je pogoršanje u odnosu na prethodne godine, a panelisti su posebno istakli da predstavnici vlasti ekstenzivno šire lažne vesti da bi sebe predstavili u boljem svetlu. Lažne vesti su im najvažniji alat za pridobijanje glasača. Nema profesionalnih posledica za širenje lažnih vesti.

Najviše dezinformacija šire tabloidi i društvene mreže. Ne postoje efektivne sankcije za neprofesionalan rad koje bi mogle da zaustave ovakvu praksu. Zvaničnici ne oklevaju da na pres konferencijama lažu i značajno doprinose širenju lažnih vesti. Lažne vesti i, još više, poluistine koje su dolazile iz vlasti bile su evidentne tokom pandemije.

Namera da nanese štetu često je jedini motiv predsednika, premijerke i poslanika. Njihov je cilj da svoje političke protivnike predstave kao izdajnike, strane špijune, kradljivce i lažove, i to se uvek radi posredstvom dominantnih medija koji su pod kontrolom vlasti. Jezik mržnje dominira, a regulatorna tela za elektronske medije ne reaguju na njega, kao ni na zlonamerne informacije. Savet za štampu nije dovoljno snažan da zaustavi rast ove pojave.

Jezik mržnje i neistina su pre standard nego izuzetak u tabloidima i tabloidnim televizijama i usmereni su protiv političkih protivnika, javnih ličnosti i kritičkih medija.

Nedostatak odgovarajućih sankcija, u stvari, ohrabruje dalje neprofesionalno i često necivilizovano ponašanje.

Veoma mali broj medija u Srbiji poštuje principe inkluzije i različitosti, dok se u tabloidima uglavnom prenose samo stavovi pravoslavne crkve. Marginalne grupe su slabo prisutne u medijima.

Jednakost polova je takođe problem u medijima u Srbiji iako je Vlada Srbije uključila jednakost polova u Medijsku strategiju. Barometar ističe da su žene zastupljene na reporterskim poslovima, dok gotovo da ih nema na uredničkim i direktorskim pozicijama.

Nema dovoljno materijalnih resursa u zemlji da bi 2.500 registrovanih medija moglo da radi normalno. Od 224 televizije, svega nekoliko može da obezbedi nesmetan rad i produkciju pristojnog sadržaja. Za brojnost medija odgovoran je i nedostatak regulative na medijskom tržištu. Lokalni mediji su u najgorem položaju. Budžet za reklame smanjen je u odnosu na 2019. godinu.

Državni fondovi su kreirali nepravedne uslove, a tržište advertajzinga je veoma politizovano jer glavni oglašivači prate smenu na vlasti i prema tome kreiraju svoje strategije gde plasiraju reklame.

Glavna prepreka za protok informacija je ugroženost novinara, napadi na njih, a istaknuta je činjenica da je četvoro novinara uhapšeno tokom 2020, a više od 100 šikanirano i vređano.

Žene se na društvenim mrežama suočavaju sa brojnim uvredama i pretnjama.

Nekoliko vlasničkih monopola u štampanim i onlajn medijima, te kablovskim medijima doprinose niskoj raznovrsnosti informacija.

U Barometru se posebno opisuje slučaj hapšenja novinarke Nove S Ane Lalić zbog teksta o nedostatku zaštitne opreme u Kliničkom centru Vojvodine. Njen slučaj je uzet i kao ilustracija za nepoštovanje principa da su novinarski izvori zaštićeni jer su joj prilikom hapšenja oduzeta dva telefona da bi se utvrdilo ko su joj izvori.

Nema zvanične cenzure, ali je autocenzura veoma prisutna, naročito kod novinara i urednika koji rade u medijima pod kontrolom vlasti i koji objavljuju informacije u skladu sa tim šta vlasti od njih očekuju.

Dostupnost interneta je takođe slaba i, prema podacima RATEL-a, svega 65 odsto domaćinstava u Srbiji ima neometan pristup toj mreži. Procenat se povećava zahvaljujući mobilnim telefonima. Kablovski operateri su podeljeni tako da korisnici jednog ili drugog nemaju mogućnost da vide sve dostupne programe i kablovske televizije. Primer je informativni program TV N1, koji se smatra najprofesionalnijim programom u Srbiji, a nije dostupan kod svih kablovskih operatera.

Vlasti koriste svoje pojavljivanje u javnosti i pres konferencije da bi širili nepouzdane ili netačne informacije. Portparoli veoma retko uspevaju da izgrade pozitivnu reputaciju među novinarima.

Zakonska regulativa za medije je u skladu sa evropskim standardima, ali se nekonsekventno i selektivno sprovodi.

Aktivnost regulatornih tela je pristrasna, reaguju sporo ili uopšte ne reaguju kada se pojave anomalije u medijskom prostoru.

Istaknuta je generalno slaba obrazovna struktura stanovništva, kao i da samo neke škole imaju adekvatne obrazovne programe za medijsku pismenost. „Umesto da ljudima obezbedi alat da analiziraju i ocenjuju informacije, vlasti traže od građana da veruju da su donosioci odluka nepogrešivi.“

Zaštita privatnih podataka se ne poštuje dovoljno. Iako su usvojeni zakoni koji to omogućavaju, njihova primena je slaba. Mnoga sudska i regulatorna tela ne poznaju zakone dovoljno, tako da nekad štite podatke koji bi morali biti dostupni javnosti.

U Srbiji se ne diskutuje o realnim problemima, nema dijaloga između političkih stranaka, pa se čak i najbanalnije stvari uopšte ne razmatraju. Postoji jasna podeljenost između stavova za vlast i protiv vlasti i to vodi ka konfuziji u javnom mnjenju i generalnoj polarizaciji stanovništva.

Portali koji se bave proverom tačnosti informacija nisu dovoljno vidljivi, tako da lažne vesti imaju znatno veći domet nego procena njihove tačnosti. Građani spremno veruju člancima i publikacijama koje donose provladini mediji i iskazuju nedostatak medijske pismenosti.

Zanimljivo je da je od primera lažnih vesti u „Vajbu“ izdvojena „vest“ Informera da će Džo Bajden ukinuti Republiku Srpsku ako dođe na vlast, kao i „vest“ ruskog vladinog medija Sputnjik iz oktobra 2020: „Američki naučnici promovišu koncept jedenja ljudskog mesa“.

Novinari i nevladine organizacije imaju slobodu govora, ali je mnogo više prorežimskih medija koji krše to njihovo pravo. Konfuzija u medijskoj sferi se sistematično kreira, prvenstveno pomoću dezinformacija i svesnog obmanjivanja. Sloboda govora je ugrožena na gotovo svim nivoima.

Pošto nema dijaloga neistomišljenika u javnosti, on se preselio na društvene mreže, ali na njima dominiraju partijski organizovani aktivisti koji vređaju u komentarima. Platforme za debatu retko služe za jačanje pluralizma ideja i mišljenja. Zvaničnici odbijaju da se pojave u kritičkim medijima, a opozicioni političari se retko pojavljuju u provladinim medijima.

U javnosti generalno dominiraju dezinformacije, zlonamerne informacije i jezik mržnje.

Mali broj građana konzumira informacije iz više izvora, pogotovo ako su oni ideološki suprotni. Tokom pandemije postalo je vidljivo da ljudi čak i ne tragaju za tačnim informacijama.

Mejnstrim mediji mogu da ponude kvalitetne informacije, ali se trude da provociraju emocije uz pomoć dezinformacija. Veza između političara i građana je veoma slaba i u suštini jednosmerna. Političari „razgovaraju“ sa građaninima samo tokom predizborne kampanje. Organizacije nevladinog sektora su slabe i samo se sporadično bave informacijama za koje su građani zainteresovani i koje su važne za njih. Uglavnom su vidljive samo na internetu i društvenim mrežama.

Organizuju se pres konferencije, ali se uglavnom koriste kao platforma da diktiraju teme i da se izvode napadi putem naručenih pitanja vladinim zvaničnicima. Mediji često dobijaju nekompetentne i manipulativne odgovore na svoja pitanja, a retko se događa da zvaničnici odgovaraju na pitanja profesionalnih medija. Pres konferencije se arbitrarno organizuju, bez jasne najave šta bi na njima od informacija novinari mogli dobiti. Često se novinarima zabranjuje da postave pitanja.

Vlada ne konsultuje eksperte ili građane, već samo one koji su spremni da potvrde donete odluke.

Istraživački mediji koji predstave svoje nalaze koji su drugačiji od interesa vlasti i lokalnih političara ne samo da nisu dobrodošli već se proglašavaju neprijateljima.

Kao po pravilu, vlasti ne obraćaju pažnju na optužbe iznete u istraživačkim medijima kad je u pitanju korupcija ili sistemsko kršenje ljudskih prava, kao što ne čine značajnije napore da promene takvu praksu. Najčešće na takve nalaze reaguju optužbama da su zlonamerne ili proopozicione. To pokazuje da postoji pritisak medija i NVO na vlast, ali to ne daje rezultate, iako postoje nezavisne institucije i zakoni.