Ana Martinoli, teoretičarka medija: Politička frekvencija REM-a

Sada kada su nacionalne frekvencije dodeljene, ceo konkurs se može svesti na jedan jedini kriterijum koji se iz vrha REM-a još ranije mogao čuti: prilikom odlučivanja neće se uzimati u obzir ništa od prethodnog ponašanja nacionalnih emitera. Drugim rečima, još tada je moglo biti jasno da su već postojeće nacionalne televizije Pink, Hepi, Prva i B92 bile korak ispred svih drugih. I u prethodnom periodu zajedno su činile neumoljivu propagandnu mašineriju vladajućeg režima, a posle ponovnog dobijanja frekvencije narednih osam godina činiće je i dalje, pa izgleda kao da ništa osim toga i nije važno.

Na stolu, ispred REM-a, u koverti “da, ali nije bitno”, stajali su tokom konkursa svi prekršeni zakoni koje su ove televizije kao nacionalni emiteri počinili, sve jednostrane interpretacije i jednoumlja, svi izvređani i omalovaženi predstavnici opozicije i medija, sve brutalnosti i skarednosti iz rijaliti programa, čak i ratni zločinci na pijedestalu, ali i svi gledaoci koji nacionalne televizije više ne gledaju jer su postale, kako ih oni vide, izopačene, toksične, neukusom i lažima zatrovane.

Među medijskim profesionalcima, novih osam godina nacionalne pokrivenosti koja je dodeljena tim televizijama tumači se kao šamar REM-a, kao nagrada što su bili šrafovi u industriji populizma, kao nepoštovanje propisanih kriterijuma i kao isključivo politička odluka pod kontrolom Aleksandra Vučića i naprednjaka.

O aspektima ovog konkursa, kao i samoj odluci REM-a, razgovaramo sa Anom Martinoli, profesorkom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, teoretičarkom medija, producentkinjom.

“VREME”: REM kaže da je pored dodeljene četiri frekvencije TV emiterima, odlučio da raspiše još jedan konkurs za petu frekvenciju. Zašto će taj konkurs biti održan naknadno, izdvojen?

ANA MARTINOLI: Konkurs za ove četiri frekvencije morao je da bude raspisan sada jer su isticale postojeće dozvole televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Konkurs za petu frekvenciju nije morao da bude raspisan, nijedan rok na to nije obavezivao, ali mišljenja sam da on nije raspisan u ovom, “prvom krugu”, zato što je dobar mamac i mogućnost za razne vrste eventualnih pogodbi, ali i prostor u kom će moći da se manevriše kad se vide reakcije na ove rezultate. O tome zašto se naknadno raspisuje konkurs za petu frekvenciju za sada postoje samo spekulacije. Na primer – da se čekaju određene televizije koje se tek osnivaju. Takođe, kupio se izvestan period za pacifikaciju tržišta i javnosti da oni koji su zainteresovani ne budu previše glasni u svom negodovanju jer postoji mogućnost te pete frekvencije koja će možda nekome od njih pripasti. Šta god da se desi sa petom frekvencijom, neće me iznenaditi, kao što me nije iznenadio ni ovaj rezultat. Ostaje bojazan da ni peta nacionalna dozvola neće biti ni u interesu publike, ni društva. Volela bih da me praksa demantuje.

Nakon gašenja TV Avala, na konkursima 2013. i 2018. ta frekvencija nikome nije bila dodeljena. Zašto?

Na konkursu 2018/19, prijavljeni televizijski emiteri su odbijeni jer je Savet REM-a procenio da njihov program ne može doprineti većem kvalitetu i raznovrsnosti programa. I to jeste legitimno obrazloženje jer da bi televizija ušla na tržište, mora da pokaže kapacitet da ga unapredi, inovira, na nivou sadržaja, funkcija, oblika komunikacije s publikom. Ali, ako pogledamo šta smo sada dobili za narednih osam godina, postavlja se opravdano pitanje šta to novo i kvalitetno dosadašnji, ujedno i budući emiteri nude publici. Peta frekvencija je za neke bila sporna i zato što su finansijske analize ukazivale na to da nema novca, da tržište ne može da podnese pet nacionalnih dozvola, kao što je, zapravo, pitanje može li da podnese i četiri. Pitanje je da li ove četiri nacionalne televizije zaista mogu da žive od svojih tržišnih prihoda i sebi dozvole nezavisnost spram politike i države.

U javnosti je kreirana atmosfera kako bi i neki kritički TV medij mogao dobiti nacionalnu frekvenciju, čak su same televizije donekle menjale svoje programske šeme kako bi se približile zadatim kriterijumima. Zato su mnogi ipak iznenađeni odlukom REM–a nazivajući je skandaloznom. Sada se otvorio prostor za nova očekivanja ili, možda, za dalje poigravanje što sa publikom, što sa medijima…

Nije slučajno što je REM u istom danu kada je objavio rezultate konkursa, verovatno pretpostavljajući kakve će biti reakcije, odmah zvanično najavio da će biti i konkursa za petu frekvenciju. Kao da poručuju “malo se primirite, videćemo”, a šta se dešava iza tih planova, možemo samo da nagađamo… Naprosto nam dosadašnja praksa ne uliva poverenje u ideju da će se taj proces voditi u interesu publike i društva, što opet ne znači da petu frekvenciju neće dobiti televizija koja je zaista objektivna, profesionalna, kvalitetna, koja god to bila. Poseban problem je što se ceo ovaj proces, pa samim tim i potencijalni konkurs za petu dozvolu, vodio bez prethodnih neophodnih koraka.

Na koje korake mislite?

Zakon o elektronskim medijima predviđa obavezu pripreme Strategije pružanja medijskih usluga kojom bi se identifikovale različite potrebe svih društvenih grupa u Srbiji, potom je bilo potrebno uraditi analizu tržišta i njegovih kapaciteta, pa tek onda, na osnovu tih analiza, dodeljivati dozvole. Licitiranje brojevima – dve, četiri ili pet – vodi se “napamet” i bez jasnog plana o razvojnosti i kvalitetu celokupnog medijskog pejzaža.

Na to su ukazivali mnogi medijski profesionalci, nevladine organizacije, udruženja, čak i poneki mediji. Kada se planira i razvija neko medijsko tržište, a dodeljivanje dozvola je deo tih procesa, ono se razvija tako što se usklađuju širi društveni, kulturni, profesionalni ciljevi sa finansijskim kapacitetima, sa potrebama publike, njihovim navikama, ali i ambicijama vezanim za širi kulturni i vrednosni sistem koji želite da stvorite u društvu. Često se zaboravlja da su mediji institucije društva, njegovo ogledalo, ali i njegov korektiv. Ovaj konkurs, u idealnim okolnostima, bio bi sproveden u sklopu mnogo šire medijske i kulturne politike koja kod nas u praksi ne postoji. S tim što je važno reći da kao što ne postoji sada, nažalost, nije postojala ni ranije.

Nakon odluke REM–a, moglo se čuti pre svega iz United Media, ali i nekih opozicionih stranaka, kao i CRTE i Fondacije “Slavko Ćuruvija” da na takvu odluku ne treba ćutati i da treba iskoristiti sva pravna sredstva koja su na raspolaganju. Ako već u prvom krugu imamo takvu reakciju, onda se za N1 i Novu S čak može postaviti pitanje vredi li se dalje takmičiti, pa i kada za konkurenciju imate, na primer, TV Kurir…

Mislim da ima raznih emitera koji bi u ovom trenutku bili prihvatljivi za Savet REM-a u ovom sastavu, kao i za trenutno dominantne političke opcije, recimo kombinacija K1 i Tanjuga. Interesantno je da elaborati s kojima su televizije konkurisale za korišćenje nacionalne frekvencije, znači javnog dobra, nisu javno dostupni. Zašto je to tajno? Šira javnost, bilo da je reč o građanima ili medijskim profesionalcima, ne mora da zna finansijske i biznis aspekte poslovanja koji su možda deo neke poslovne tajne, ali šta je to što se nudi tržištu, koja vrsta sadržaja, koja je misija emitera na tržištu, na šta su se obavezali – to je nešto što mislim da bi trebalo da znamo. To je samo jedan od nivoa transparentnosti koji medijskom tržištu u Srbiji nedostaju.

Da li je REM u obavezi prema javnosti i prema drugim emiterima da obrazloži svoj izbor?

Nakon konkursa 2018/2019. obrazloženja su bila dostupna na sajtu REM-a, a u trenutku kada razgovaramo, osim šturog saopštenja nema detaljnijih informacija. Međutim, još je nešto važno pomenuti. Četiri televizije su, kako i saopštenje REM-a navodi, dobile dozvole “potrebnom većinom glasova”. Odlučivanje o ovako važnom pitanju pukim glasanjem obesmišljava postojanje kriterijuma. Naime, Zakon o elektronskim medijima navodi da kriterijumi za odlučivanje o dodeli frekvencija moraju biti, između ostalog i “merljivi”. Na osnovu Pravilnika o minimalnim uslovima za pružanje medijske usluge, predviđa se da regulator ocenjuje ispunjenost četiri kriterijuma, recimo – da li podnosilac prijave poštuje propise i profesionalne i etičke medijske standarde. Međutim, nigde se ne predviđa ocenjivanje po kriterijumima, već samo to da se odluke donose većinom glasova članova Saveta. Jednostavno rečeno, imamo potpunu arbitrarnost prilikom procene ispunjenosti kriterijuma za izdavanje dozvola emiterima. REM je svojom poslednjom odlukom nagradio emitere o čijem radu se sam negativno izjašnjavao proteklih godina.

Analizom tržišta komercijalnih nacionalnih televizija iz 2020. godine, Služba za nadzor REM-a konstatuje da njihova ponuda nije bila u skladu sa programskim elaboratima, da B92, između ostalog, nije ispunila zakonom predviđenu kvotu obaveznog udela sopstvene produkcije u programu, da nijedna od ove četiri televizije nije imala kulturno-umetnički program, da Prva, Hepi i Pink nisu imali naučno-obrazovni program…. Važno je napomenuti da nisu sve ove programske kategorije obavezne, jedino što je obavezno jeste da nacionalni emiter ima 10 odsto informativnog programa, od toga pola u sopstvenoj produkciji. Ostale kategorije nisu obavezan uslov za dozvolu, ali prema Pravilniku o minimalnim uslovima, program koji ima više od 20 odsto kulturno-obrazovnog, naučno-popularnog, programa za decu i mlade ukupno, kvalifikuje se kao kvalitetan program i bilo bi, naravno, poželjno da takav program nude televizije sa nacionalnom frekvencijom.

REM je praktično reizabrao nacionalne televizije, a da one nemaju ni kulturni, ni obrazovni, ni naučni program. Umesto toga, svakodnevno nude “nemerljivo” jednoumlje, kao i “rijaliti” prostakluk.

Sam REM je u svojim izveštajima i analizama konstatovao da ove televizije ne rade u najboljem interesu građana i to je ono što je najneverovatnije. Imali ste 14 televizija prijavljenih na konkurs, a vi ste odlučili da nagradite one četiri za koje ste sami konstatovali da nemaju kvalitetan program, da ne unapređuju tržište, izricali ste im mere opomene, čak privremene zabrane programa, a na kraju ste opet rekli da će te četiri televizije zadržati nacionalnu frekvenciju – e, to je neverovatno.

Objavljen je podatak da su nacionalnu frekvenciju ponovo dobile televizije koje su u periodu od 2020. do 2022. imale više od 30.000 procesuiranih prekršaja, koje su, dakle, godinama unazad kršile zakone, Kodeks novinara Srbije i koje nisu poštovale minimum uslova propisanih podzakonskom regulativom… Ako gledamo samo broj prekršaja, to znači da ih je u proseku svaka od tih televizija činila oko deset dnevno.

Do tog broja od preko 30.000 prekršaja su, na osnovu javno dostupnih podataka (pre svega od strane samog REM-a), došli pravnici United Media i on je predočen Savetu REM-a u procesu koji se završio.

Međutim, ne možemo sve četiri televizije staviti u isti koš. Televizije B92 i Prva nemaju istoriju kontroverznih, ugrožavajućih programa kada je, recimo, reč o govoru mržnje, o nasilju ili zaštiti maloletnika. S druge strane, ono što je problem jeste pravo građana na višestrukost izvora informisanja i objektivno, izbalansirano informisanje. Najjednostavnije, zakonska obaveza emitera je da radi u interesu javnosti, a to znači da se javnost ne obmanjuje, da joj se ne uskraćuju informacije, da se ne plasiraju lažne vesti, da se ne promovišu pseudonauka i teorije zavere, nasilje i govor mržnje. Konačno, Zakon o oglašavanju vrlo jasno propisuje da komercijalni emiter ima pravo na 12 minuta reklama po satu, ali taj član se uveliko krši i to svakodnevno.

Učestvovali ste u izradi elaborata za Novu S. Da li ta televizija podleže nekoj generalnoj kritici i na šta se posebno obraćala pažnja pri izradi elaborata?

Ulaskom u ovaj proces, Nova S i N1 su se obavezali da će se, u slučaju dobijanja dozvole, registrovati u Srbiji i to se jasno navodi u konkursnoj dokumentaciji. Kada je pisan programski elaborat Nove S, veoma se vodilo računa o zahtevima i kriterijumima koje propisuju sva primenjiva zakonska i podzakonska akta. Nova S je u konkurs ušla sa već izgrađenim, snažnim brendom, odličnim rezultatima gledanosti i bogato razvijenom programskom šemom tako da su sve intervencije bile logična nadogradnja na program koji ta televizija već ima, a sa ciljem da se još bolje zadovolje potrebe građana širom Srbije.

I pored toga, nije dobila frekvenciju. Rekli ste na početku da niste iznenađeni odlukom REM–a, zašto?

Nisam iznenađena jer je ova odluka posledica i odraz šireg ambijenta, u kome ja lično više ne očekujem da ono što je po zakonu, pošteno, fer, objektivno, bude i realno ukoliko to nije u interesu dominantnog političkog ili ekonomskog centra moći. Mediji su samo jedan segment društva, a mi živimo u društvu kontrolisanih, instrumentalizovanih institucija koje najvećim delom ne rade u interesu građana. Istovremeno, ako pogledamo u blisku prošlost, videćemo da je svaka vlast u Srbiji želela da ima podobne i poslušne medije. Ovo danas je, svakako, potpuni ekstrem, metastaza te ambicije. Konačno, ovaj konkurs se desio u vrlo delikatnom političkom i društvenom trenutku, ne mislim samo na rat u Ukrajini već na sva pitanja koja čine život u Srbiji, Kosovo, EU, odnosi u regionu, zdravstvena, ekonomska i energetska kriza, i mislim da se u ovom trenutku nije moglo ni očekivati da će se bilo koji delić javnog prostora i cirkulacije informacija prepustiti nečemu što nije kontrolisano.

Predsednica Saveta REM–a Olivera Zekić je rekla da ovu odluku ne treba politizovati, a vi ste izjavili da se slažete s njom.

Želela sam time da kažem da i ne moramo da je politizujemo, hajde da je samo posmatramo kroz zakone i propise i biće dovoljno kontroverzna.

Možda bi bila u društvu u kome postoji vladavina zakona, ali tamo gde je nema koliko je produktivno pričati o zakonima u prvom redu?

Nikad ne bih rekla Savetu REM-a: “Vi ste politički instrumentalizovani”, zbog toga što to onda meni izbija mnogo jači argument iz ruku, a to je: vi niste poštovali zakon i propise. Objasnite nam – zašto niste poštovali pravila? Uopšte neću da se bavim time ko vas je postavio i ko vas kontroliše, mene jedino zanima zašto vi, kao formalno nezavisno i profesionalno telo, niste svoje odluke zasnovali na odgovarajućim propisima i pravilima dobre prakse.

Da sumiramo: o medijskoj poluzi vlasti, REM je doneo odluku bez pratećeg obrazloženja, tajnim glasanjem, na osnovu elaborata koji su takođe tajni. Nagradio je televizije koje su nebrojeno puta prekršile zakon. Da li je REM na taj način i sam prekršio zakon?

Naravno da je zdravom razumu i poštenoj analizi sve jasno, kao i to da će REM verovatno naći način da svoje odluke opravda slobodnim interpretacijama pažljivo selektovanih delova zakona i propisa.

Dihotomija građana Srbije u pogledu njihove informisanosti je zaprepašćujuća. Pretplatnici jednog kablovskog operatera neće imati pojma o “trenutnim masovnim demonstracijama” na ulicama, dok će pretplatnici drugog gledati nemire uživo. Gledaoci pojedinih kablovskih televizija će moći da čuju kritički stav prema aktuelnoj vlasti, dok će gledaoci najmasovnijih, nacionalnih frekvencija Pink, Hepi, B92, Prva, moći da slušaju samo reči odanosti Aleksandru Vučiću.

Imamo društvo koje živi u dva potpuno različita sveta. Svi znamo za takve primere, poznajem pretplatnike jednog operatera koji donedavno uopšte nisu znali za neke opozicione političare. Tako visok nivo medijske manipulacije, koji teško mogu da poredim sa nekom drugom demokratskom zemljom, mene dosta plaši. I protiv toga se veoma teško bori. Zaista ne znam kako pomoći publici da dođe do svih informacija, da li to znači da moraju da plate više operatera, da savladaju tehniku, ne, nije to to. Veoma je delikatna situacija, ne sećam se da je ikada bila ovako napeta kada su mediji u pitanju, čak ni devedesetih. Naprosto, sada je mnogo komplikovanije izboriti se.

Kada pogledam medije u Srbiji, imam utisak dramatične tabloidizacije, agresije i senzacionalizma dovedenih do krajnjih granica. Ali, ono što je moj najjači utisak i najveći strah – to je relativizacija istine. Mene kao publiku najviše ugrožava činjenica da se na našim najuticajnijim, najgledanijim, najčitanijim medijima istina dramatično relativizuje ili se potpuno poništava. Tek kada taj problem rešimo, problem relativizacije istine i manipulacije činjenicama, onda možemo da uđemo u stilske stvari. Možemo da pričamo o brutalnom jeziku, neukusu, vulgarnosti, banalnosti, ali potpuno drugi nivo, mnogo veći i kompleksniji problem jeste to što ogroman deo publike zapravo ne zna više šta je istina. A to je ključna stvar.

Na istoj sednici REM–a doneta je i odluka da Hit mjuzik FM, Radio S, Radio S2 i Plej radio dobiju radijske nacionalne frekvencije. To su sve muzičke stanice?

Da, Radio S2 i Plej su inostrana muzička produkcija, Radio S i Hit mjuzik su domaća muzička produkcija. Zanimljivo je da su Radio S i S2 deo jedne medijske grupacije, Hit je deo Maksim media, koja ima prilično veliki uticaj kada je Beograd u pitanju, tu spadaju radio-stanice TDI, Karolina… Minimum govora opstaje u vidu vesti na pun sat koje dolaze iz istih centara. Imamo homogenizaciju gledišta, slušalac ne može da sazna nešto što je na bilo koji način drugačije, što tera na preispitivanje. Vesti su vrlo kratke, uvek na liniji državne politike. Radio je uspeo da izbegne tabloidizaciju koja se desila na print, onlajn i na TV tržištu u velikoj meri. Ipak, bilo koja druga funkcija radija, osim muzike, u ovom trenutku u Srbiji ne postoji. Radio u Srbiji je atrofiran, pasivizovan, za publiku irelevantan. To nije čudno jer se na radiju ništa važno ne dešava.

Najzad, za tako važne odluke kao što je pokrivanje nacionalnog medijskog prostora, ali i za političke i druge pritiske za koje se mora biti spreman u donošenju takvih odluka, verovatno je presudan profesionalni integritet ljudi koji čine REM, a u sadašnjem sastavu naročito.

Kada pogledamo spiskove članova upravnih odbora, programskih saveta i javnih profesionalnih tela koja bi makar formalno morala da se staraju o kvalitetu i raznovrsnosti programa, govorim, dakle, o medijima uopšte, mi, u stvari, vidimo da to nisu obavezno nezavisni profesionalci sa integritetom. Da to nisu uvek ljudi koji imaju uspešno praktično iskustvo u medijima, zakonodavstvu ili telekomunikacijama. Mi ne vidimo u tim telima ljude koji mogu da nam garantuju nezavisnost, integritet, stručnost, na kraju krajeva, ne mogu da nam garantuju kvalitetno profesionalno mišljenje. Mislim da u ovom trenutku pojedinci koji imaju profesionalni integritet, iskustva i znanja nisu spremni da budu deo takvih tela, zato što smo se svi navikli na to da su ta tela ipak samo jedan mali instrument kontrole – političke ili ekonomske.