„Veoma su retki primeri da se sudski postupci okončaju po prijavi uzbunjivača, a i u tim slučajevima prijavljeni funkcioneri nisu imali ozbiljne posledice. U slučajevima u kojima su se otkrića uzbunjivača odnosila na više predstavnike vlasti, nema primera da je neko osuđen. Takođe nema primera da nije bilo otpora prema uzbunjivačima, bez obzira da li iznose informacije o korupciji lokalnih inspektora zbog parking kazni ili ministara zbog trgovine oružjem. Trpeli su mobing, profesionalnu degradaciju i na kraju se, u najvećem broju slučajeva, suočavali sa otkazom“, navodi se u analizi.
U tekstu su navedeni samo neki od brojnih primera uzbunjivanja koji daju sliku odnosa prema uzbunjivačima u Srbiji.
Prvi je slučaj „Krušik“ – što su se otkrića odnosila na više predstavnike vlasti uzbunjivači koji su to iznosili bili su izloženi većim progonima, čak i nezakonitim hapšenjima, navodi Cvijić. U takvim situacijama, kako se dodaje, nisu čak dobijali ni formalan status uzbunjivača. To se nije desilo čak i kada su, u najdrastičnijim primeru u slučaju radnika državne fabrike oružja “Krušik” Aleksandra Obradovića, to videle i na to upozorile relevantne međunarodne organizacije pa čak i Evropska komisija, podseća se u analizi.
Rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID).
Nedavno je, 25. marta 2021. i Evropski parlament usvojio preporuku da se razreše najveće afere u Srbiji, između ostalih i aferu “Krušik” koju je otvorio upravo uzbunjivač Obradović. Oba ova zaključka institucija Evropske unije govore o upečatljivom problemu u Srbiji – a to je da istražni organi, pre svega tužilaštvo i policija, skoro nikako ne postupaju po otkrićima uzbunjivača naročito kada je u pitanju visoka korupcija, navodi se u analizi.
Primer Aleksandra Obradovića otkriva da tužilaštva i policija ne samo da ne ispituju državnu korupciju, već se koriste kao mehanizmi progona uzbunjivača. U ovom slučaju postoji jaka sumnja da se čak i sudovi zloupotrebljavaju na štetu uzbunjivača – navodi autor i podseća na detalje ovog slučaja.
Sledeći na koje se osvrće autor rada su procesi uzbunjivanja u MUP-u i ocenjuje da je sam MUP koji treba da bude alatka tužilaštva u istragama po prijavama uzbunjivača reagovao brutalno i nezakonito protiv uzbunjivača u sopstevim redovima.
Podseća se da je sajt „Pištaljka“, koji se bavi problemima uzbunjivača objavio januara 2016. dokumenta o premeštajima u policiji i zaključio da “MUP Srbije koristi odluku Vlade Srbije o smanjenju broja zaposlenih u javnom sektoru za obračun sa uzbunjivačima u policiji koji su ukazivali na korupciju i kršenje zakona u MUP-u i premešta ih na radna mesta koja će uskoro biti ukinuta”.
Ima više primera kako se MUP obračunavao sa uzbunjivačima iz sopstvenih redova, a jedan od najdrastičnijih je slučaj policajca Milana Dumanovića i Mladena Trbovića, navodi Cvijić u radu.
Za odnos prema uzbunjivačima u MUP-u upečatljiv je, kako se dodaje i slučaj policijskog inspektora u Nišu Nebojše Blagotića koji je prevremeno penzionisan, nakon što je vodeći službene operativne akcije došao do ljudi bliskih predsedniku Vučiću.
Slikovit je, u slučaju uzbunjivača u policiji, ističe se u analiziji i slučaj Duška Kovačevića, nekadašnjeg sekretara džudo kluba „Bezbednost“ čiji je osnivač MUP, a koji je smešten u prostorijama novosadske policije. On je podneo prijavu zbog torture protiv tadašnjeg načelnika kriminalističke policije Novog Sada Slobodana Drmanca. Krajem septembra 2017. Kovačević je pregledao snimak sa kamera u džudo sali na kome je video policijsku torturu, koju je prijavio. Advokati „Pištaljke“ zastupaju uzbunjivača Kovačevića više od dve godine zbog odmazde koju uzbunjivač i njegova porodica trpe.
Posebno poglavlja analize odnosi se na uzbunjivanje u javnim preduzećima i državnoj upravi gde se ukazuje da su uzbunjivači u Srbiji proteklih decenija ukazivali na nezakonitosti u radu lekara, opštinskih uprava, na orgnizovane krađe prilkom naplate putarina…
Jedan od prvih, javnosti poznatih uzbunjivača u Srbiji bio je Goran Milošević – radnik zaposlen u javnom preduzeću Putevi Srbije. On je 2005, kada je to preduzeće vodio Dragan Jocić, ukazao na milionsku štetu koja se pravi u Putevima
Ističe se i da je godinu dana nakon izlaska Miloševića u javnost sa dokazima o “drumskoj mafiji”, još jedan slučaj uzbunjivanja potresao Srbiju. O korupciji je tada progovorio jedan rukovodilac, direktor. Naime, 17. seprembra 2006, tada direktor Hitne pomoći, Borko Josifovski je na konferenciji za novinare izneo sumnje da zaposleni u Hitnoj pomoći imaju dogovore sa pogrebnim preduzećima.
„Goran Milošević i Borko Josifovski su među prvim uzbunjivačim koji su postali poznati javnosti u Srbiji. Oni su to bili iako u tom trenutku nije postojao Zakon o zaštiti uzbunjivača u Srbiji. Njihova uloga i status su bili jasni. Uprkos činjenici da je odluka da javno progovore o korupciji i nezakonitostima trajno obeležila njihove živote i pretvorila ih u stalnu borbu protiv nepravde, to nije sprečilo sve one uzbunjivače koji su se posle njih javljali da odustanu. Uprkos svemu onome što su znali da ih čeka“, ocenjuje se u analizi.
Primer matrice po kojoj nadležni reaguju, a uzbunjivači stradaju je i slučaj Petra Ilića iz Zrenjanina koji je radio kao načelnik Odeljenja za tehničke poslove u gradskoj upravi, kao i matičarke Divne Sakradžije iz Žitišta, ukazuje Cvijić.
Ističe i da je baš negde u vreme kada je matičarka iz Žitišta počela da ukazuje na nezakonitosti i nepravilnosti u radu njene službe, u Srbiji je izrečena prva presuda po prijavi uzbunjivača, 22. maja 2017. i to zbog 28 slučajeva neplaćanja kazni za parkiranje.
Marija Bereka, koja je prva osoba koja je u Srbiji dobila zvanično status uzbunjivača, optužila je bivšeg načelnika inspekcijske uprave Novog Sada Vladimira Balabana da nekima nije naplaćivao propisane kazne. On je osuđen 22. maja 2017. uslovno na kaznu zatvora od godinu i po dana sa rokom provere od četiri godine po sporazumu o priznanju krivice koji je sklopio sa tužilaštvom.
Ističe se i da je jedan od poslednjih primera uzbunjivanja koji je odjeknuo u srpskoj javnosti – onoj do koje dopiru profesionalni mediji je slučaj Milenka Jovanovića doskorašnjeg načelnika Odeljenja za kontrolu kvaliteta vazduha Agencije za zaštitu životne sredine. On je ukazao da je direktor Agencije izmenio kriterijume za ocenu kvaliteta vazduha koji su u nekoliko meseci promenjeni više puta i to bez konsultacija sa nadležnim odeljenjem. Umesto odgovora, protiv njega je pokrenut disciplinski postupak, ugašen mu je mejl i službeni telefon, nakon čega dobija i rešenje o otkazu.
Podseća se i na slučaj advokata Ivana Ninića koji je bio najmlađi uzbunjivač u Srbiji, jer je još kao šesnaestogodišnji učenik prijavio da dom u kome stanuje, učenicima nezakonito naplaćuje taksu za abonentsku knjižicu.
U studiji se prenosi stav Ninića da Zakon o zaštiti uzbunjivača ne pruža potrebnu zaštitu.
Zakon o zaštiti uzbunjivača objavljen je u „Službenom glasniku“ 26. novembra 2014, a njegova primena počela je 5. jun 2015. Cilj uzbunjivanja prema ovom zakonu je zaštita javnog interesa i opšteg dobra. Međutim, dosadašnja praksa pokazuje ne samo što nema zaštite javnog intersa i opšteg dobra, već da su oni koji pokušavaju da to rade kao formalni ili neformalni uzbunjivači izloženi progonu državnih institucija, ocenjuje se u analizi.
Pročitajte ceo tekst:
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.