Bezbednost novinara: Šta očekivati od najavljenih izmena Krivičnog zakonika

„Novinarstvo ne sme ništa da prećuti: to je njegova najveća vrlina i najveća mana.“

Henry Anatole Grunwald

Ovaj divan i tako tačan citat američkog novinara i diplomate Henrija Grunvalda ukazuje na veliku odgovornost i rizike koje sa sobom nosi profesija novinara. Bez obzira na to da li se radi o trenucima velike radosti ili očaja i tragedije, novinarstvo ostaje čuvar tih ključnih momenata u istoriji. Čak i onda kada mnogi žele da ih zaborave ili prosto ne vide.

Ako tako postavimo ulogu novinarske profesije u jednom društvu, onda ona postaje od jednakog značaja kao i uloge svih ostalih demokratskih institucija u savremenom svetu. Samim tim, zaštita novinara postaje pitanje zaštite osnovnih vrednosti svake demokratske zajednice.

Tako je i u Srbiji tema bezbednosti novinara dobila prvorazredni značaj poslednjih godina usled zabrinjavajućeg broja napada na novinare. Kao reakcija na to, najpre je formirana Stalna radna grupa za bezbednost novinara (SRG) u januaru 2017. godine, a krajem 2020. godine i Vladina radna grupa za bezbednost novinara (VRG). Zatim je tokom 2021. godine uspostavljena platforma Zaštitnika građana za dokumentovanje napada i pritisaka na novinare, a važan deo ovih napora predstavlja i nova Medijska strategija koja čitavo jedno poglavlje posvećuje bezbednosti novinara i njihovom socioekonomskom položaju.

Krivična dela postaju sve one situacije u kojima je neko vređao i zlostavljao novinare, u kojima im je pretio na način koji do sada nije bio prepoznat Zakonom, sve vrste proganjanja novinara preko društvenih mreža, ukratko – sve ono što sa razlogom stvara osećaj nespokojstva kod novinara

Oni koji bliže prate ove procese znaju da su u okviru njih realizovani mnogobrojni projekti i aktivnosti i da su određeni rezultati postignuti. Primera radi, uspostavljen je Sistem kontakt tačaka za hitnu reakciju u slučaju napada na novinare te u ovom trenutku čak 115 tužilaca danonoćno stoji na raspolaganju novinarima koji smatraju da su žrtve nekog krivičnog dela. Na početku ih je bilo četiri. Pokrenut je sajt bezbedni novinari (bezbedninovinari.rs), zatim SOS telefon preko koga novinari mogu dobiti besplatne savete advokata, urađeno je puno različitih studija i analiza na ovu temu, sprovedene su edukacije za policiju i tužilaštvo i još mnogo toga.

Međutim, čini se da su najavljene izmene i dopune Krivičnog zakonika, koje bi trebalo da omoguće efikasniju i sveobuhvatniju zaštitu novinara, sa punim pravom u najvećoj meri zaintrigirale javnost. Uprkos tom pojačanom interesovanju, čini se da u vezi s amandmanima medijska zajednica i dalje ima puno nedoumica, pre svega zbog nedovoljno jasnih i direktnih odgovora. Kako o razlozima zbog kojih se sve to dešava tako i o dometima rešenja koja se nalaze „na stolu“.

Amandmane na Krivični zakonik koji se tiču bezbednosti novinara formulisao je profesor krivičnog prava Zoran Stojanović, na inicijativu i uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji i SRG. Oni su nastali kao odgovor na situacije za koje se postojeći krivičnopravni okvir pokazao nemoćnim, a koje su prepoznate kroz višegodišnje iskustvo zajedničkog rada novinarskih i medijskih udruženja, tužilaštva i policije. Tu nemoć pravnog sistema novinari su često razumeli kao nemoć tužilaštva i policije, kao što su i ovi drugi to često doživljavali kao nepoznavanje Zakona od strane novinara i medija.

Amandmani su, nakon konsultacija profesora sa novinarskim i medijskim udruženjima, završeni u aprilu ove godine, a zatim su predati najpre SRG, a potom i VRG. Nakon inicijalnog razmatranja ovog dokumenta odlučeno je da se u okviru Ministarstva pravde formira Radna grupa za izmene Krivičnog zakonika, kao i da amandmani koji se tiču bezbednosti novinara idu u ubrzanoj proceduri, parcijalno u odnosu na sve ostale izmene koje bi trebalo da budu završene do kraja 2022. godine.

Na poslednjem sastanku VRG, koji je održan 30. septembra, Ministarstvo pravde je obavestilo članove da su amandmani zvanično i u potpunosti prihvaćeni, čime su postali Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, a sa kojim će se ići u javnu raspravu. U međuvremenu, javna rasprava je počela 7. oktobra, trajaće 20 dana i biće sprovedena samo onlajn.

Međutim, ono što novinarsku javnost najviše interesuje jeste sadržaj tih izmena, odnosno kakva tačno poboljšanja mogu da očekuju ukoliko budu usvojene.

Važno je naglasiti i da se ugrožena sigurnost novinara manifestuje u njegovom osećanju nesigurnosti i ugroženosti, odnosno straha. Dakle, za postojanje ovog krivičnog dela dovoljan je taj subjektivan osećaj novinara

Pre toga, trebalo bi naglasiti da, nasuprot rasprostranjenom mišljenju, zaoštravanje i širenje krivičnopravne represije samo po sebi ne vodi efikasnijem suzbijanju kriminaliteta u bilo kojoj oblasti pa ni u ovoj vezanoj za bezbednost novinara. Kako kaže profesor Stojanović „baš naprotiv, ono po pravilu slabi krivičnopravni sistem, a ima i neke šire negativne posledice za društvo!. Baš zbog toga, ultimativni cilj u izradi amandmana bio je da se pronađe pravi balans između opravdane potrebe da se uspostavi efikasnija krivičnopravna zaštita novinara i bojazni od preteranog korišćenja represije onda kada ona nije nužna (načelo ultima ratio, to jest krivično pravo kao krajnje sredstvo).

Rešenje za koje se opravdano odlučilo je da se ne uvodi novo krivično delo protiv novinara, kako je to u nekom trenutku bilo predloženo, već da se, u skladu sa duhom našeg Zakona, preciziraju i prošire kriminalne zone kod tri već postojeća dela: „Prinuda“, „Ugrožavanje sigurnosti“ i „Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa“.

Radi održanja konzistentnosti Zakona ispravno je procenjeno da ne bi trebalo krenuti putem izmena koje bi u prvi plan stavile zaštitu novinara kao takvih, već zaštitu određene vrednosti – u ovom slučaju slobode izražavanja i slobode medija. To je i razlog zbog čega se predložene izmene nalaze u delu Zakona koji nosi naziv „Krivična dela protiv čoveka i građanina“.

Izmene krivičnog dela “Prinuda“

Ovo krivično delo postoji kada neko, koristeći silu ili pretnju, natera nekoga da nešto uradi ili ne uradi i za njega je predviđena kazna zatvora do tri godine.

E sada, po novim izmenama, u slučaju da neko novinara prisili da nešto uradi (npr. da mu da šifru svog kompjutera kako bi mu ovaj izbrisao tekst koji je pripremio) ili da nešto ne uradi (da ne objavi tekst koji je napisao), propisana je teža kazna – od šest meseci do pet godina zatvora.

U suštini, ovo krivično delo je i ranije moglo biti izvršeno prema novinaru, samo je sada uvedena teža kazna ukoliko se to desi. Ranije je maksimalna kazna bila tri godine, a po novim izmenama biće pet godina zatvora. Najkraće rečeno, kod ovog krivičnog dela reč je o zaoštravanju kaznene politike.

Izmene krivičnog dela „Ugrožavanje sigurnosti“

Vrlo su zanimljive izmene ovog krivičnog dela pošto je u vezi sa njegovom primenom bilo dosta izazova u praksi. Pritom, prema podacima Republičkog javnog tužilaštva, najveći broj krivičnih dela izvršenih prema novinarima je upravo ugrožavanje njihove sigurnosti pa ga je zbog tog pojačanog intenziteta, a limitiranih praktičnih dometa, bilo neophodno modifikovati.

Do sada, ovo krivično delo bi postojalo ukoliko neko ugrozi sigurnost novinara tako što mu preti da će napasti na njegov život ili telo, odnosno na život ili telo njemu bliskog lica (recimo supruge ili deteta). Dakle, do sada su samo pretnje koje se odnose na život ili telo novinara ili njemu bliskog lica mogle da predstavljaju radnje izvršenja ovog krivičnog dela (npr. „ubiću te“). Sve druge pretnje nisu uzimane u obzir pošto nisu ispunjavale zakonom propisane uslove. Tako, primera radi, ukoliko bi neko novinaru poslao poruku da će da mu zapali kuću, to do sada nije moglo da bude tretirano kao ugrožavanje njegove sigurnosti. Samim tim, policija i tužilaštvo nisu mogli da postupaju po službenoj dužnosti. Zvuči brutalno, ali je formalno-pravno gledano tako, a to je jedini kriterijum na sudu. Takva optužnica tužilaštva bila bi osuđena na neuspeh.

U slučaju da neko novinara prisili da nešto uradi (npr. da mu da šifru svog kompjutera kako bi mu ovaj izbrisao tekst koji je pripremio) ili da nešto ne uradi (da ne objavi tekst koji je napisao), propisana je teža kazna – od šest meseci do pet godina zatvora

Najavljene izmene, pored pretnje po život i telo, dodaju još dva nova osnova – pretnje po slobodu ili imovinu veće vrednosti. Dakle, izmenama se zapravo šire mogućnosti i situacije u kojima će organi za sprovođenje zakona voditi slučaj kao ugrožavanje sigurnosti novinara. Ukoliko ove izmene budu usvojene, gore pomenutu pretnju („zapaliti kuću“, ali i mnoge druge), policija i tužilaštvo će morati da vode kao ugrožavanje sigurnosti.

Bez ikakve sumnje, ove izmene će proširiti kriminalnu zonu kod ovog krivičnog dela, odnosno čitav spektar potencijalnih situacija kojima se može ugroziti sigurnost novinara. Time se, što je i bio jedan od ciljeva ovih amandmana, omogućava sveobuhvatnija zaštita bezbednosti novinara.

Ovde je važno naglasiti i da se ugrožena sigurnost novinara manifestuje u njegovom osećanju nesigurnosti i ugroženosti, odnosno straha. Dakle, za postojanje ovog krivičnog dela dovoljan je taj subjektivan osećaj novinara i nije potrebno da je sigurnost i objektivno bila ugrožena. To znači da ako neko novinaru preti „praznim pištoljem“, a novinar ne zna da „pištolj nije pun“, to će biti dovoljno da se smatra da je ovo krivično delo izvršeno iako, formalno-pravno posmatrano, njegova sigurnost nije bila objektivno ugrožena.

Izmene krivičnog dela „Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa“

Iako su i prethodna dva krivična dela od izuzetnog značaja za unapređenje bezbednosti novinara, čini se da bi izmene ovog trebalo da donesu iskorak ka prevazilaženju možda i najozbiljnijih izazova. Reč je o takozvanim pritiscima ili, tačnije, svim onim situacijama koje stvaraju objektivan osećaj nesigurnosti kod novinara, a koje nemaju taj intenzitet da budu tretirane kao ugrožavanje sigurnosti ili kao neko drugo krivično delo.

Važno je podsetiti da upravo pomenuti pritisci predstavljaju ključan, mada ne i jedini, razlog za neusklađenost baza podataka o napadima novinarskih udruženja i tužilaštva. Primera radi, u 2020. godini tužilaštvo je registrovalo 56 krivičnih predmeta zbog napada na novinare, a NUNS ukupno 189 incidenata, od čega su čak 82 pritiska. Reč je o događajima koji ne predstavljaju fizički napad, verbalnu pretnju, napad na imovinu ili pretnju imovini (kategorizacija koju vodi NUNS). Radi se, dakle, o slučajevima kojima se tužilaštvo i policija nisu ni bavili jer ne predstavljaju krivična dela. Ako se nove izmene usvoje, to više neće biti slučaj.

Naime, izmenama ovog člana uvode se dva nova načina kako ono može biti izvršeno. Prvi je da će ovo krivično delo biti učinjeno ako neko spreči ili ometa novinare u objavljivanju informacija. Drugi je da će se izvršenjem ovog krivičnog dela smatrati i kada neko, zbog već objavljene informacije ili mišljenja, vređa ili zlostavlja novinara ili kada drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrozi njegovo spokojstvo.

Dakle, na ovaj način krivična dela postaju sve one situacije u kojima je neko vređao i zlostavljao novinare, u kojima im je pretio na način koji do sada nije bio prepoznat Zakonom, sve vrste proganjanja novinara preko društvenih mreža, ukratko – sve ono što sa razlogom stvara osećaj nespokojstva kod novinara. Propisivanjem ovog, takoreći sasvim novog krivičnog dela, biće popunjene praznine koje nije pokrivalo krivično delo ugrožavanja sigurnosti.

Međutim, to nije sve. Predloženo je i da ukoliko ovo krivično delo izvrši službeno lice (između ostalog, to su zaposleni u državnim organima), bude kažnjeno zatvorom do tri godine. Još jedna bitna novina, koja je uvedena na opravdan zahtev novinarskih i medijskih udruženja, jeste i da za ovo krivično dela tužilaštvo i policija pokreću krivično gonjenje po službenoj dužnosti, a ne po predlogu oštećenog novinara, što je u dosadašnjoj praksi za njih predstavljalo veliko opterećenje.

Zaključak

Svi koji su bili uključeni u ovaj proces iskreno veruju da će predloženi amandmani značajno unaprediti bezbednost novinara. Dosadašnji Krivični zakonik davao je previše prostora onima koji žele da naude ili zastraše novinare, a da za to ne budu kažnjeni. Upravo u tome i leži najveći doprinos ovih izmena što će se taj prostor značajno suziti i što će tužilaštvo i policija dobiti zakonski osnov da reaguju i u mnogobrojnim situacijama u kojima su im do sada bile „vezane ruke“.

Na kraju, svakako treba naglasiti da se bezbednost novinara ipak ne štiti samo krivičnim pravom i da postoji još mnogo načina kako jedno društvo može da odgovori na taj izazov, kao što je to i preporučeno državama učesnicama u Odluci Ministarskog saveta OEBS-a o bezbednosti novinara iz 2018. godine. Primera radi, tako što će javni funkcioneri javno i nedvosmisleno osuditi sve napade na novinare i novinarke, ili tako što će organi za sprovođenje zakona sprovoditi brže, delotvornije i nepristrasnije istrage, a sudovi izricati kazne predviđene zakonom i time pojačati njegovu preventivnu funkciju.

Ultimativni cilj u izradi amandmana bio je da se pronađe pravi balans između opravdane potrebe da se uspostavi efikasnija krivičnopravna zaštita novinara i bojazni od preteranog korišćenja represije onda kada ona nije nužna

Takođe, jedan od načina je i taj što će se političari i javni službenici uzdržavati od zastrašivanja, pretnji ili tolerisanja nasilja nad novinarima, što će se onemogućiti korišćenje nezakonitih ili proizvoljnih metoda tajnog nadzora rada i komunikacije novinara, tako što će se redovno sprovoditi obuke o bezbednosti novinara za državna tela i organe, ili unaprediti prikupljanje podataka i analiza napada. Ali i tako što će sami novinari više nego do sada prijavljivati napade.

Sve to naravno nije nimalo jednostavan zadatak i zahteva neprekidni profesionalni angažman i iskrenu posvećenost svih strana. Ali, kao što smo uspeli da naučimo iz ovog dugogodišnjeg procesa izmena Krivičnog zakonika – ne postoji neizvodljivo kada imaš ozbiljne i utemeljene pravne argumente. Težak put je ispred nas i niko sa sigurnošću ne može da kaže šta nas čeka iza horizonta izmena Krivičnog zakonika. Ono što sigurno znamo je da će tek praksa svedočiti o rezultatima ovog procesa. Mi u Misiji OEBS-a ćemo sasvim sigurno ostati posvećen, pouzdan i iskren saveznik svih uključenih strana na našem zajedničkom putu ka poboljšanju ambijenta u kome novinari rade i ka daljem unapređenju demokratskih standarda u Srbiji.

Misija OEBS -a u Srbiji od svog početka radi u bliskom partnerstvu sa svim zainteresovanim stranama u Srbiji pružajući savete, pomoć i ekspertizu u oblastima demokratizacije, vladavine prava i ljudskih prava, medija i bezbednosnog sektora, koji su ključni za reformu zemlje i njen demokratski razvoj.

* Autor je pravni savetnik za slobodu medija Misije OEBS-a u Srbiji i uključen je u rad Vladine radne grupe za bezbednost novinara i Stalne radne grupe za bezbednost novinara