Buđenje REM-a usred izborne tišine: Otkuda politički obojeno pismo Olivere Zekić?

Posle višemesečnog ćutanja, Regulatorno telo za elektronske medije konačno je progovorilo u subotu, 3. marta, nepuna 24 časa pred održavanje lokalnih izbora u Beogradu.

Nemo na neprekidna predizborna orgijanja u medijima, nemo na bezočne napade na svakog ko misli drugačije od političke većine, nemo na neravnopravnu medijsku zastupljenost učesnika na izborima, nemo na neviđene prostakluke u etru – ovo telo pustilo je glas.

Ne, doduše, „glavom i bradom“, ne u ime čitavog Saveta REM-a, ne na osnovu nekakve odluke koju su doneli, već u otvorenom pismu članice Saveta REM-a Olivere Zekić upućenom generalnom direktoru RTS-a Draganu Bujoševiću.

Ona je reagovala na emisiju „Upitnik“ emitovanu 2. marta, u kojoj su stavove iznosili Goran Vesić, Dragan Šutanovac, Dragan Đilas i Čedomir Jovanović, a gde je RTS, navodno, „smanjio ton jednom od gostiju za čak dva decibela“.

Emisija koja je još tokom trajanja ušla u antologiju medijskog beščašća, otvorenog protežiranja jedne (upravo te „utišane“) strane i promovisanja nekulture javnog govora – postala je tema zbog dva problematična decibela, za koja stručnjaci kažu da su prosečnom ljudskom uhu neuhvatljiva.

Pliva REM preko Save…

Ni ta bizarna tema, pa čak ni naglo buđenje REM-a iz mrtvih, nisu jedino što je šokiralo javnost. Sve je u njemu bilo podjednako intrigantno: jezik kojim je napisano, stepen iskazanih emocija, način obraćanja direktoru javnog servisa (šta god ko o njemu mislio), pa i činjenica da je više nego politički obojeno, a pušteno u opticaj usred izborne tišine.

Predstavnici organizacija CRTA i CeSiD, koje se bave praćenjem izbora, konstatovali su da je reakcija Olivere Zekić povodom navodnog utišavanja tona „neočekivana i neprikladna“.

Zašto Savet nije objavio svoje saopštenje? Zašto portparol REM-a Stevica Smederevac nije dao izjavu umesto što je ignorisao pozive Insajdera? Da li je Olivera Zekić nadležna da javnosti saopštava zaključke Službe za nadzor?

Društvene mreže fokusirale su se uglavnom na mogućnost kršenja izborne tišine, spekulacije o povezanosti Olivere Zekić s ovom ili onom političkom opcijom, dok su lično prozvani Dragan Bujošević i RTS pismo objavili od slova do slova, bez ikakvog komentara, odgovora ili osvrta – što je, takođe, dovoljno znakovita reakcija.

Osim ćutanja RTS-a i ostatka REM-a, najzanimljiviji komentar opet je pripao potpisnici pisma lično. Ona je u izjavi za Insajder objasnila da nema šta da doda onome što je već rekla, da ima „pravo na izjavu“, a na kraju je spustila slušalicu kada su je novinari pitali da li je utišavanje tona Goranu Vesiću jedino što joj je zasmetalo u spornoj emisiji.

Pošiljalac nepoznat

I upravo tu, u izjavi članice Zekić, dolazimo do možda najintrigantnijeg momenta u ovom slučaju.

Ona je, naime, sasvim u pravu kada kaže da ima pravo na izjavu – to pravo ima i ona kao građanka, i ona kao članica Saveta REM-a. Problem je, međutim, što se ne zna u kom je svojstvu ovo pismo napisano, odnosno ko ga je zapravo napisao.

Iako Olivera Zekić ponavlja da je to njen stav, iako ga je potpisala, pismo je napisano na originalnom memorandumu, sa originalnim zaglavljem REM-a. Kako ne postoji zakon kojim se uređuje upotreba memoranduma ove ili one institucije ili organizacije, a i nije logično da se takve stvari uređuju zakonom, svako telo o tome odlučuje samo – u svojim internim aktima i pravilnicima.

Emisija koja je još tokom trajanja ušla u antologiju medijskog beščašća, otvorenog protežiranja jedne (upravo te „utišane“) strane i promovisanja nekulture javnog govora – postala je tema zbog dva problematična decibela, za koja stručnjaci kažu da su prosečnom ljudskom uhu neuhvatljiva

U dokumentima koja uređuju delovanje Saveta REM-a nigde ne piše da članovi Saveta imaju pravo da svoje lične stavove saopštavaju na zvaničnim formularima i sa zvaničnim zaglavljem REM-a: toga nema ni u starom Statutu, ali ni u Poslovniku o radu Saveta, pa ni u Kodeksu ponašanja članova Saveta REM-a.

U tim dokumentima nema, doduše, ni zabrane takvog postupka: naprotiv, kao što i sama Olivera Zekić kaže, oni imaju pravo na sopstveno mišljenje i sopstvene izjave.

Međutim, nije praksa – moglo bi se čak reći i da je nezapamćeno – da članovi nekog tela svoje izjave objavljuju kao dokumenta tog tela, pa da se čak i potpišu kao što se Olivera Zekić potpisala: najpre nazivom institucije, a tek potom svojim imenom, kao da nastupa u ime čitavog Regulatornog tela.

To do sada nisu radili ni članovi Saveta REM-a, iako je bilo onih koji su povremeno razbijali „zavet ćutanja“ koji tamo očigledno vlada.

Ako bi tragom Olivere Zekić krenuli svi ljudi koji su angažovani u ovoj ili onoj organizaciji, to bi sasvim sigurno izazvalo brojne probleme: na primer, članovi UO Elektroprivrede Srbije mogli bi da (uz originalni simbol ili pečat tog javnog preduzeća) samoinicijativno kritikuju one koji ne plaćaju struju, svaki lekar mogao bi da daje izjave o bolestima u ime svih kolega iz Kliničkog centra, članovi Saveta za štampu mogli bi da svaku svoju izjavu šalju medijima uz zaglavlje tog samoregulatornog tela, a autorka ovog teksta mirne bi duše mogla da se javnosti obraća u ime Cenzolovke ili Fondacije „Slavko Ćuruvija“.

Da vam kažem šta ste

Zabunu u pravi identitet potpisnika unosi i sam sadržaj pisma. Olivera Zekić, naime, navodi da je „Služba za nadzor i analizu REM-a postupila po prigovorima i ustanovila je da su oni tačni, i da je, tokom emisije, režija smanjivala zvuk, dok je Goran Vesić pokušavao da govori“.

Sve je u pismu bilo podjednako intrigantno: jezik kojim je napisano, stepen iskazanih emocija, način obraćanja direktoru javnog servisa, pa i činjenica da je više nego politički obojeno, a pušteno u opticaj usred izborne tišine

Ako je Služba REM-a utvrdila to što je utvrdila, zašto Savet nije objavio svoje saopštenje? Zašto portparol REM-a Stevica Smederevac nije dao izjavu umesto što je ignorisao pozive Insajdera? Da li je Olivera Zekić nadležna da javnosti saopštava zaključke Službe za nadzor?

Na to, na neki način, i ona sama daje odgovor: „Bez mogućnosti da Vas, zbog nedostataka u samom zakonu, čak i opomenem, odlučila sam da Vam bar javno kažem šta ste, ko zna zbog čega i za koga, uradili“. Dakle, samoinicijativno, kad joj već zakon ne dozvoljava da deli pravdu.

Ali, zašto onda na memorandumu REM-a, zašto potpisivanje najpre nazivom institucije? Zašto ne jednostavan istup u sopstveno ime? Iako svaki odgovor na to pitanje ostaje na nivou spekulacije, sasvim je jasno da je – ako ništa drugo – ovde reč o zloupotrebi rupa u zakonu i pravilnicima, pa i o svojevrsnoj manipulaciji službenim položajem.

U svemu ovome, zanimljivo je da Oliveri Zekić ovo nije prvi put da se poigrava svojom pozicijom i ovlašćenjima, odnosno da kapacitete REM-a koristi za iznošenje ličnih stavova. Pre nepunih godinu dana, u toku kampanje za predsedničke izbore, od ukupno pet vesti na naslovnoj strani sajta REM-a (videti skrinšot iznad), tri su zapravo bile saopštenja Olivere Zekić upućena televiziji N1, NUNS-u i Cenzolovci – a sve povodom jednog priloga i jednog teksta koji joj se nisu dopali, i na čije je navode odgovorila.

I tada, kao i danas, ona je svakako imala pravo i na odgovor, i na komentar, i na analizu, ali ne i da kapacitete jedne zvanične državne institucije koristi za obračun s medijima, pojedincima ili organizacijama.

I tada, kao i danas, javnost zanima šta ona ima da kaže.

Problem je, međutim, što ta ista javnost ima pravo da zna ko joj se, zašto i u čije ime zapravo obraća. Bez obzira na decibele s ove ili one strane.