Regulatorno telo za elektronske medije je zajednički imenitelj i kopča između ove dve dive!
Ćićolinu, naravno, nikad nisam upoznao. Ali sam je prepoznao onomad kad je gostujući kod Milomira Marića u jutarnjem programu zalepila sise na kameru Happy TV. Dokazujući, još jednom, da svoje udarne atribute može da istura kad i gde hoće.
Proveravajući navode građana da je prilikom Ćićolininog gostovanja u emisiji „Dobro jutro Srbijo“ emitovan i erotski sadržaj, čime je prekršeno više zakonskih odredbi, REM je, zajedno sa Zekićkom, smatrao da nema osnova da se pokrene postupak za izricanje mera: štaviše, detaljno su obrazložili da Ćićolina nije grudi pokazala spontano.
Ni Olivera Zekić svoje atribute ne pokazuje spontano: kad usred izborne tišine, kad mu vreme nije, sročite ljutito i po političkim stavovima više saopštenje nego pismo i taj dokument, sa sve memorandumom samostalne i nezavisne institucije, što REM po statutu jeste, pošaljete sa zvanične adrese REM-a generalnom direktoru RTS-a i medijima, tu, takođe, nema ni S od spontanosti.
U oštrom tonu, pozivajući se na istančana čula sluha brojnih (sic) gledaoca koji su se javili REM-u, Olja je „prikačila“ RTS-u da je namerno snižavao ton Goranu Vesiću, menadžeru Beograda, kad god je ovaj vrlo civilizovano, drekom, galamom, cikom i penom koja je prskala po Oliveri Jovićević, pokušavao da zataška zvuk koji je izbijao iz usta Dragana Đilasa. Onog istog za koga je Vesić, nema 6 godina tome, tvrdio da je – budućnost Srbije!
Iako statut REM-a (član 14) izričito propisuje da član Saveta REM „ne može u odlučivanju da zastupa stavove i interese bilo kog državnog ili političkog organa ili bilo koje organizacije, interesne grupe, emitera, drugih pravnih ili fizičkih lica“, Zekićeva optužuje Javni servis da je „izrazito favorizovao predstavnika bivše vlasti Dragana Đilasa, kome je dopušteno da govori i debatuje, dok je predstavnik vladajuće koalicije, ovakvim igranjem sa zvukom, pokušan da bude predstavljen kao neko ko je nepristojan, ko dobacuje i kibicuje sa strane“.
Spreman sam da položim ozbiljnu kintu da, uprkos tome što je prekršila sve što se može prekršiti, od statuta REM-a, do Zakona o elektronskim medijima, Zekićevoj neće pasti ni dlaka s glave. Ne samo zbog toga što rukovodeće „ćićoline“ sa RTS-a neće smeti da potegnu to pitanje.
Za Oliveru Zekić prvi put sam čuo u jednoj od brojnih legendi koje su pratile ubistvo Slavka Ćuruvije. Svedoci tako kažu da je u ponedeljak 5. aprila 1999. u Dnevniku II RTS-a čitana paškvila „Ćuruvija dočekao bombe“, autora Miroslava Markovića, gde se insinuira da je Slavko Ćuruvija tokom posete Vašingtonu tražio bombardovanje Srbije. Saga, dalje, kaže da je svega deset minuta po čitanju tog opasnog štiva Ćuruviju nazvala jedna novinarka Slavkovog „Dnevnog telegrafa“ i obavestila ga da Aleksandar Vučić, ministar za informisanje u Vladi Srbije i jedan od „krvnih“ neprijatelja Slavka Ćuruvije, sa tim prilogom – nema ama baš ništa. Istorija beleži da je 6 dana kasnije Slavko ubijen. Profesiji je poznato da se novinarka koja je glumila kurira odaziva na ime & prezime – Olivera Zekić.
Drugi put sam za Olju čuo kad je 2009. ugašen rimejk dnevnog lista „Borba“ kome su život, navodno novcima Stanka Subotića Caneta, pokušavali da udahnu ona, kao glavna urednica i njen ekonomski partner Ivan Radovanović, koloritni lik. „Borba“ je ugašena, mnogi su novinari ostali bez većih suma novca, a jedan je ostao i bez založenog stana.
Treća priča je nekako najtanja: navodno su Olja i Ivan Radovanović po Kosovu valjali svoje konsultantske usluge čije su validnost i očiglednost, kažu, konkurisale današnjoj suštini bitkoina – kupiš, pa se uzdaš u Boga. Srpskom političaru iz Prištine koji mi se kleo da je dao avans od 5.000 evra da mu ugovore sastanak sa Vučićem, do kojeg nije došlo, rekao sam da mu tako i treba. I danas sumnjam da je govorio istinu.
U međuvremenu, Olja je od osobe koja je prenosila Ćuruviji informacije od strane onih koji ga iz poznatih razloga nisu informisali; preko savetnice Branislava Ivkovića, čuvenog Baneta i muške preteče Maje Gojković, glede morala, integriteta i stranačke lojalnosti; zatim bliske prijateljice Ivice Dačića i osobe od Vučićevog poverenja; postala članica REM-a koja u ime cele jedne institucije (pr)ocenjuje kako je neko „pokušan da bude predstavljen“.
Hoću da kažem: Olivera Zekić nije samo ogoljena slika ošljarenja, nerada, institucionalnog urušavanja i bahatosti REM-a.
Ona je mnogo više od toga.
I ne grešite: ona će vam s pravom reći da nikad nije bila i da nije član SNS-a!
Ona je, tako spontana, tipičan portret celog tog ponižavajuće bahatog SNS pokreta.
Baš takva, kakva je, sa svim svojim CV-jem!
I od te svoje (ne)spontanosti, baš kao i Ćićolina od svoje, ugodno živi!
P.S. Ovaj tekst pisan je više od meseca dana od kako je više od 300 građana podnelo prijave REM-u povodom višednevne sramne kampanje TV Pink protiv Tamare Skrozze. Odgovora do danas nema.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.