Da li je u Srbiji moguća zabrana pojedinih sajtova, kao što se najavljuje?

Pixabay

Posebno je diskutabilno na koji način će se mera primenjivati samo na decu i mlade ljude, smatraju stručnjaci.

“Ne postoje tehničke mogućnosti za prepoznavanje informacije o tome ko trenutno koristi internet, da li je dete ili ne, ili da li je istraživač ili novinar, što dodatno komplikuje ceo proces i takva mera zabrane bi se odrazila na sve ljude koji koriste internet u Srbiji. Takođe, zabraniti pristup svim izvorima „opasnih“ sadržaja bez obzira da li su na javnom, skrivenom ili dark internetu je prilično veliki poduhvat. Takva mera se sastoji od niza tehničkih i operativnih procesa koji bi zahtevali konstanto unapređivanje, i ogromne kapacitete u pogledu ljudi i specijalizovanih uređaja“, kaže međunarodni stručnjak za bezbednost na internetu Ivan Marković.

Marković apostrofira i to da ovakva mera otvara mogućnost zloupotrebe države nad kontrolom informacija i to ne samo onih koje su javnog značaja za građane.

„Takav sistem bi mogao da se koristi za kontrolu sadržaja i narativa, praćenje aktivnosti građana, prisluškivanje i otkrivanje ličnih podataka. Zadiranje u privatnost građana i ograničavanje pristupa informacijama nije u skladu ni sa međunarodnim, ali i domaćim zakonima“, upozorava Marković.

„Tehničko rešenje koje bi moralo biti implementirano imalo bi karakteristike koje omogućavaju pristup vitalnim informacijama. Sakupljanjem takvih informacija i podataka stvara se baza aktivnosti građana i profilisanje. Da bi to rešenje uspešno funkcionisalo mora imati karakteristike koje omogućavaju izmenu enkriptovanog saobraćaja, a što direktno vodi ka prisluškivanju i otkrivanju ličnih podataka od strane trećih lica“.

Danilo Krivokapić iz društvene fondacije SHARE, koja se bavi bezbednošću, ljudskim pravima i slobodama na internetu smatra da svaki pokušaj kontrole informacija otvara mogućnosti za zloupotrebu i zabranu sadržaja, a koji ne bi trebalo da budu zabranjeni.

“To nije nešto što je vezano samo za ovaj nesrećni slučaj. Naš je stav da svaki pokušaj kontrolisanja interneta od strane države vodi većoj društvenoj kontroli i nikada ne možete znati kako bi se takve inicijative mogle završiti. Jer ako se na bilo koji način diskreciono ili preširoko postave zahtevi za zabranu sadržaja na internetu, onda je to cenzura i onda idemo u smeru autokratskih društava”, objašnjava Krivokapić.

Stručnjaci ne očekuju da će najavljena mera vlade smanjiti nasilje među decom jer, kako kažu, ono nema uzročno posledične veze sa “zabranjenim” sadržajima na internetu i smatraju da „ako na taj način razmišljamo, onda treba da zabraniimo i filmove i druge sadržaje sa kojima su mladi u “kontaktu”.

“Mislim da takva mera neće imati nikakvog efekta. Deca u Srbiji većim delom svakodnevno dobijaju sadržaje sa javno dostupnih delova interneta i nema potrebe da koriste komplikovane načine za pristup. Nasilje, mržnja i prostakluk se svakodnevno plasiraju od strane većeg dela javnosti i to sve dopire i do naše dece. Ideje dobijaju iz okruženja, a do materijalnih resursa, siguran sam, dolaze pre na ulici, nego na dark netu”, smatra Marković.

„Osim Kine i neke druge zemlje kontrolišu sadržaje na internetu, najčešće političke. U Rusiji je bila uvedena zabrana Tor brauzera ali se nije pokazala efikasnom jer su građani ipak nalazili načine da dođu do Dark neta. Jedan od ruskih sudova poništio je zabranu, tako da je i u praksi i na nivou pravnog okvira ta mera Rusije “pala”.

Profesor i internet konsultant Dragan Varagić smatra da je jedini način da se delimično reši problem nasilja i to kod mlađe dece, jeste roditeljska kontrola tehničkih uređaja, odnosno, zabrane za različite vrste sadržaja koje postavljaju roditelji na telefone, tablete i kompjutere dece poznat kao “Parental Control”.

“Sve ostalo je veoma upitno. U osnovi, bilo koja vrsta zaštite za stariju decu je veoma upitna. Starija deca nauče kako da izbegnu tu kontrolu i u tom slučaju oni počinju da uzimaju druge brojeve telefona, druge telefone ili odlaze na mesta gde mogu da koriste uređaje koji su bez zaštite, kao što su gaming klubovi i slično“, objašnjava Varagić.

„Manje od 5% dece zna da postoji DarkNet. Deca u osnovi ne znaju dobro da koriste kompjutere, telefone. Oni vide i rade uglavnom samo ono što rade njihovi vršnjaci. Potrebno je razumeti kako deca koriste internet i tehnologije pa onda videti da neke mere mogu pomoći ili ne“.

On ističe da ovakva mera nije sveobuhvatno rešenje već da rešenje leži pre sega u suštinskoj izmeni obrazovnog sistema.

“To podrazumeva dugoročnu promenu sistema obrazovanja u tačno određenom pravcu, a kod nas ne postoji „N“ od namere da se tako nešto desi. Stranka koja „drži“ obrazovanje više od decenije nikada nije ništa radila u pravcu realnog progresa obrazovanja”, upozorava Varagić.

Stručnjaci su saglasni i da su pitanja o porastu nasilja mnogo dublja kao i da se moraju rešavati tamo gde je srž problema, jer je praksa pokazala da tehnologija ne može rešiti probleme koji nisu tehničke prirode.

Podsećamo, posle masovnog ubistva koje se desilo trećeg maja u OŠ „Vladislav Ribnikar u Beogradu„, kada je maloletni K.K. (13) usmrtio osam učenika i čuvara škole vlada Srbije usvojila je set mera za smanjenje nasilja. Samo dva dana kasnije, u okolini Mladenovca U.B. (21) ubio je osam i ranio 14 ljudi.

Ove dve tragedije duboko su potresle javnost u Srbiji i pokrenule velike proteste širom zemlje pod nazivom „Srbija protiv nasilja“.