Dragan Petković: Ukoliko slome Južne vesti, šta onda da očekuju ostali mediji

Foto: Youtube snimak ekrana, Južne vesti

Poslednje četiri godine za redakciju Južnih vesti značile su svakodnevno suočavanje sa ljudima koji imaju zadatak, neki od njih i neskrivenu želju, da Agenciju uguše i finansijski likvidiraju.

Bilo je i perioda u kojem se samo očekivalo da bude odobrena realizacija hapšenja i pritvaranja čelnih ljudi Južnih vesti, ne bi li se ovako egzemplarnim primerom zastrašili drugi slobodni novinari i redakcije.

Sve je koštalo mnogo energije i živaca, ali, kako konstatuje Dragan Petković, suosnivač i član Uprave Južnih vesti, nije bilo uzalud.

DOSIJE: Četiri godine je trajala odiseja Južnih vesti, šta je bilo najupečatljivije?

DRAGAN PETKOVIĆ: Odiseja Južnih vesti traje mnogo duže od toga ali se od 2012 godine način i vrsta pritisaka značajno promenio. Pritisci su postali perfidniji, ozbiljniji i kompleksniji. Od pretnji telefonom, prešlo se na poreske i druge kontrole da bi smo eto došli do toga da se sada prave lažni portali. Lažne Južne vesti. Ako govorimo o poslednjem pritisku kroz poresku kontrolu, najupečatljivije je to što su ovoga puta otišli i korak dalje. Krenuli su da prete ne samo nama već i partnerima sa kojima radimo i to metodama koje su zaista staljinističke. I ono je što najvažnije, bukvalno sve aktivnosti koje su uperene protiv kredibilnih medija finansiraju se iz javnih sredstava. Dakle, to plaćaju svi građani Srbije.

Kakav je osećaj biti proglašen nevinim – za ono za šta si znao da nisi kriv?

– Svakako smo zadovoljni time što smo i pred zakonom dokazali da smo nevini, iako je to i poreskoj i nama bilo jasno od samog početka. Poprilično smo svesni činjenice, a i primera u kojima su sudovi ili tužilaštva i pored vrlo jasnih činjenica donosila odluke koje su drugačije. Nekada suprotno bilo kakvom pravu ili zdravom razumu.

Kako se sve odražavalo na posao, a kako na privatnost, na porodice novinara, na njihov položaj u okruženju?

– Odrazilo se svakako negativno, što je verujemo da je i bio jedan od ciljeva. Dakle pored Damoklovog mača koji vam visi nad vratom, ozbiljna količina energije i vremena se potroši na administraciju koja prati poreske i druge kontrole. To je energija koja je direktno oduzeta od posla koji biste inače mogli da radite, i energija i vreme koje su mogli da budu potrošene na razvoj i slične korisne stvari. Što se tiče privatnosti, najteži je bio trenutak kada su „prijatelji“ počeli da nam javljaju da nam se sprema hapšenje, sve sa detaljima kako će to biti organizovano. lako smo znali da nema nikakvog osnova za to, znali smo i da nije nemoguće da se desi. Onda morate da uključite porodicu, da im kažete da će do možda da se desi, šta ako se desi i slično. I to se sve dešavalo kada smo kolega i ja kući imali bebe stare tri meseca. Možete misliti koliko briga to otvara i kakvu tenziju stvara.

Da li ste dobili očekivanu podršku, kako su se ponele kolege?

– Moram da priznam da je odziv kolega iz kredibilnih medija i organizacija bio dobar. U jednom trenutku su iz neki savetnici za medije iz kabineta Predsednika krenuli kolegama iz drugih medija i organizacija da dele nekakvu dokumentaciju, navodno iz poreske kontrole koja se u tom trenutku dešavala sve sa ciljem da tu podršku obesnaže i iseku. Poruka je bila “nisu oni tako čisti kako se predstavljaju“. Shvatajući da je vrag odneo šalu i da tim lažnim insinuacijama mogu da zaista pokolebaju neke naše partnere, mi smo redovno, nekada i na dnevnoj bazi vrlo transparentno obaveštavali naše partnere o svemu. To je urodilo plodom i na kraju taj pokušaj nije uspeo, ali moram da priznam da smo tada svi shvatili da neke stvari i situacije za koje smo mislili da su iza nas posle devetesetih, opet, vrlo aktivne i žive. Vrlo važna je bila podrška svih domaćih i međunarodnih organizacija. Bez te podrške, mislim da je sve moglo da izgleda značajno drugačije i lošije po nas. Uključena javnost je osiguravala da ipak sve mora da bude transparentno i da neka „montiranja“ situacija i podataka neće ići baš lako.

Kako su se ponašali inspektori koji su vam svakoga dana bili u radnom prostoru?

– Zapravo se promenilo nekoliko grupa inspektora. Imam utisak da neki od njih nisu hteli da se upliću u celu situaciju, videvši kuda to vodi, a neki od njih su zaista došli da se obračunaju sa „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima“. I ne samo sa nama, već i sa svima onima koji sa nama sarađuju. U pojedinim trenucima sve je izgledalo kao mnogo što šta, samo ne kao poreska kontrola. Oni su došli da nađu nešto, bilo šta, bilo nama ili našim partnerima što će moći na bilo koji način da nas diskredituje i da pokaže da smo kako su i botovi pisali tih dana da „moramo da platimo porez“. Čak i kada nisu bili u našem prostoru, mi smo bukvalno svakog dana morali da se bavimo tom poreskom kontrolom na ovaj ili onaj način. Dok se sve to dešavalo, javljali su nam se i poreski inspektori koji su nam davali informacije o tome šta se dešava u Poreskoj upravi. To takođe pokazuje da jedan deo inspektora nije podržavao to što se dešavalo i da su svi bili jako svesni čemu je taj proces kontrole služio.

Bilo bi dobro da podsetimo na to šta je povod za ovakvu afektivnu reakciju vlasti – čitav vaš angažman, ili nešto posebno?

– Nema posebnog, pojedinačnog povoda. Bar ne da smo mi svesni toga. Posle pokušaja da nas „dovedu u red“ nuđenjem para što zvaničnim što nezvaničnim kanalima, pa pretnjama, kada sve to nije dalo rezultata, navodno je jedan činovnik rekao: Jel mogu ja da postanem šef ovog odeljenja ako rešim Južne vesti. Dakle sve je počelo na lokalu, a kada je situacija eskalirala da je moralo da se uključi i Ministarstvo finansija, imamo informaciju da je poreska uprava dobila zeleno svetlo da se „nagazi dalje“. Dakle ideja da se tako reše Južne vesti krenula je sa lokala, ali je ubrzo dobila potporu i nacionalnih institucija, što se kasnije jasno i nedvosmisleno videlo.

Kad podvučete crtu, gde ste i sa kakvom štetom – ili sa kakvom koristi – danas, nakon četiri godine?

– Potrošili smo godine baveći se glupostima umesto razvojem, ali ne mislim da je to protraćeno vreme. Cela ta naša borba nije isključivo motivisana sopstvenom odbranom već odbranom svakog lokalnog medija koji pokušava da preživi radeći svoj posao časno i u interesu građana. Mi smo znali da je ulog veći od nas samih. Ukoliko slome Južne vesti, šta onda da očekuju Čačanske, Bujanovačke, Glas Šumadije…

Možda najveća korist od svega je još jače poverenje i kada je reč o građanima i o našim partnerima. Južne vesti su pokazale da ipak „nisu svi isti“ i da građani ipak razumeju da ima i onih koji zaista veruju u javni interes. Posle svega, još više smo razumeli koliko je važno da postoje mediji poput Južnih vesti svuda oko nas i deo svoje misije smo posvetili tome.

Očekujete li nešto novo iz širokog asortimana pritisaka kojim raspolaže režim?

– Upravo je pravljenje lažnih portala novi izazov. Naravno i ti lažni portali se finansiraju javim sredstvima. Imajući u vidu da sledeće godina imamo izbornu godinu, ostaje da se vidi koje će se ideje još pojaviti da uguši svaki medij koji iole gaji slobodnu reč. Ogroman problem predstavlja činjenica da je ova politička garnitura usavršila simulaciju demokratskih procesa koja služi tome da pre svega međunarodnoj zajednici predstavi privid da je situacije zapravo sjajna, da je inkluzivnost na visokom nivou, a realnost je zapravo potpuno suprotno od toga.

Šta znači slobodno se baviti novinarstvom?

– Iako nisam novinar, usudiću se da dam svoje viđenje stvari. Mislim da je slobodno novinarstvo ono koje uvek u fokusu ima interes građana i javni interes, a da pritom ne mora da strahuje bilo za svoj egzistenciju ili od odmazde pojedinca ili institucija. Mi živimo u paradoksu da se obračun sa slobodnim novinarima i medijima plaća parama građana za koje se ti mediji bore, a da toga – ti građani nisu ni svesni.