Drastično kažnjeni novinari i zabranjene arhive Službe

Apelacioni sud u Beogradu obavestio nas je krajem januara da smo kažnjeni sa 4.000 evra zbog teksta „Novogodišnja bajka za ubice“, u kojem smo opisali nezakonite sprege nelustriranih tajnih službi sa ključnim državnim institucijama na primeru oslobađanja likvidatora Službe Veselina Vukotića.

Iako je Apelacioni sud prvobitno dosuđenu kaznu uvećao gotovo 25 puta nakon što nas je prvostepeni – Viši sud lišio mogućnosti da dokažemo istinitost svog teksta, ignorišući pri tom ne samo dokaze koji su mogli biti izvedeni nego i obavezujuću praksu Suda za ljudska prava u Strazburu, strukovna udruženja nisu nam pružila ozbiljnu podršku, dok je državotvorno Udruženje novinara Srbije (UNS) umesto da podrži nas, podržalo naše progonitelje, distribuirajući njihova saopštenja.

[povezaneprice]

U središtu šestogodišnjeg sudskog procesa, koji se okončao političkom presudom, našlo se pitanje dostupnosti arhiva BIA. Budući da je sud bez obrazloženja odbio naš zahtev da službenim putem zatražimo dokumente za koje smo podneli jasne indicije da postoje, bili smo lišeni mogućnosti da dokumentujemo istinitost svoje tvrdnje da je ulogu kurira između šefova Službe i Veselina Vukotića, u vreme dok se ovaj krio od zakona krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, povremeno igrao Emir Kusturica, i stoga smo osuđeni za povredu časti i ugleda režisera.

Sudski spor sveo se, dakle, na pitanje dostupnosti dokumenta iz arhive BIA. Pečat omerte na tim arhivama koje čuvaju tajne mnogobrojnih zločina iz razdoblja neposredno pre, tokom i nakon jugoslovenskih ratova, stvara pukotinu legitimiteta u našem pravnom poretku, jer se podzemni lagumi Službe pojavljuju kao zabranjena sfera do koje ruka zakona nikad ne doseže. Stoga sporovi  protiv novinara, poput ovoga, uvek moraju da se okončaju nekom vrstom političke presude.

Podzemni lagumi Službe pojavljuju se kao zabranjena sfera do koje ruka zakona nikad ne doseže. Stoga sporovi protiv novinara, poput ovoga, uvek moraju da se okončaju nekom vrstom političke presude

Informacija o Kusturičinim kurirsko-prijateljskim vezama sa tajnom službom zauzima prostor od svega dve rečenice, što čini dva procenta tog iscrpnog analitičkog teksta, i njena funkcija bila je da jezgrovito odslika moralnu pustoš srbujuće intelektualne „elite“ u razdoblju neposredno nakon jugoslovenskih ratova. Nijedna druga osetljiva informacija iz tog teksta nije dovedena u pitanje.

Sud je tokom procesa odbio ne samo sve dokazne predloge nego i svedoke koje smo predložili. Nastojeći da uprkos tome dokažemo istinitost informacije koju smo objavili, a ne želeći da kompromitujemo svoje obaveštajne izvore, naposletku smo sudu podneli kao dokaz službenu belešku BIA u kojoj je opisan susret Kusturice sa Vukotićem u Perpinjanu, na jugu Francuske, u leto 2005, dok je bio na turneji sa svojim bendom „Zabranjeno pušenje“. Telefonskom razgovoru koji je prethodio susretu prisustvovali su i svedoci, inače javne ličnosti.

Kusturičin advokat Tomanović, koji takođe zastupa i Vukotića, smesta proglašava čitav dokument falsifikatom, pozivajući se na činjenicu da je obaveštajni izvor tom dokumentu izmenio zaglavlje (da bi sačuvao svoju anonimnost). Obraća se direktoru BIA Aleksandru Đorđeviću sa zahtevom da ovaj kaže da li je sadržaj te službene beleške autentičan, ali pri tom pravi krajnje nesmotrenu grešku: ne kaže mu po kom pravnom osnovu uopšte podnosi taj zahtev.

Direktor BIA odgovara tako što taj osnov naknadno konstruiše (izmišlja), i onda piše građaninu Tomanoviću ovako:

Strukovna udruženja nisu nam pružila ozbiljnu podršku, dok je državotvorno Udruženje novinara Srbije (UNS) umesto da podrži nas, podržalo naše progonitelje, distribuirajući njihova saopštenja

„Budući da ste mi se obratili na osnovu Zakona o informacijama od javnog značaja (ovaj to nije učinio!), obaveštavam vas da zaglavlje ‘službene beleške’ nije autentično i da BIA ne raspolaže službenom beleškom iz septembra 2006, sa sadržinom kao u (dostavljenoj) kopiji.“

On, dakle, očigledno nije rekao da taj sadržaj sam po sebi nije tačan ili da ne postoji kao takav (pod drugim zaglavljem), niti je negirao da BIA poseduje službene beleške o susretima Kusturice i Vukotića, ali je Tomanović tvrdio da je ovaj baš to rekao, a sud ćutke to prihvatio, odbivši naš zahtev da se od BIA pribave originalne službene beleške (čije postojanje direktor BIA nije negirao) i da se navodni falsifikat uporedi s originalom.

Pošto je već direktor BIA pokazao spremnost da odgovori građaninu Tomanoviću na osnovu Zakona o informacijama od javnog značaja, onda je svakako morao da odgovori i sudu na temelju pravila argumentum a minori ad maius, to je potpuno jasno; stoga se odluka suda da ne zatraži sporne dokumente očigledno ne može objasniti pravnim razlozima.

Iako potpuno prećutan u mainstream medijima (objavljen je samo na portalima Peščanik i E-novine), tekst „Novogodišnja bajka za ubice“ imao je veliki uticaj na javnost, posluživši kao povod za prvi zajednički istup porodica žrtava državnih zločina (gardista ubijenih na Topčideru, žrtava s RTS-a, Ćuruvije, Dade Vujasinović i drugih), koje su se, uz podršku vodećih intelektualaca, obratile peticijom predsedniku republike, zahtevajući smenu ministara policije i pravde i drugih funkcionera odgovornih za oslobađanje plaćenog državnog ubice, kao i konačni početak reforme poslednje nelustrirane tajne službe u Istočnoj Evropi.