Najprisutnija država ostaje kao suvlasnik u kompanijama koje izdaju štampane medije – listove Večernje novosti, Politika, Dnevnik iz Novog Sada, i kao jedini vlasnik (pravno nepostojeće) novinske agencije Tanjug.
Situacija u lokalnim medijima je pak obrnuta jer se država na ovom nivou povukla iz vlasništva skoro svih medija, što je na slobodnom tržištu dovelo do propasti polovine njih, dok su oni „srećniji“ opstali zahvaljujući tome što su ih kupili krugovi bliski vlastima.
Neuspešna privatizacija medija, prema oceni Radeta Veljanovskog, medijskog stručnjaka i profesora FPN-a, posledica je nedostatka političke volje i spremnosti svih vlasti od 2000. godine do danas da sprovedu sopstvene zakone i povlačenjem iz medija ostvare važan aspekt demokratije. Problem državnog vlasništva nad medijima najizraženiji je u uređivačkoj politici tih medija, kaže Veljanovski za Danas.
– Privatizacija medija je neophodna radi ostvarivanja slobode govora, objektivnog informisanja, ali aktuelna vlast, iako se pre tri godine hvalila novim zakonima o medijima, pokazuje jasnu nameru da zadrži kontrolu nad medijima, a uticaj političkih krugova na sadržaj je sve veći, umesto da bude obrnuto, ističe Veljanovski. Pored toga, kao dodatni problem on vidi i koncentraciju državnog vlasništva u medijima, čime su neravnopravan položaj dovode privatni mediji.
– Paradoksalno je i to što u razvijenim zemljama ne postoji vlasništvo države u štampanim medijima dok se u Srbiji država upravo tu najviše koncentriše. Na taj način određene teme i pojedinci postaju dominantni, objašnjava ovaj stručnjak.
Veljanovski ističe i da postoji suprotan problem sa privatizacijom medija na lokalnom nivou. Ona je u najvećoj meri završena, ali posledično je polovina medija ugašena, što prema njegovom mišljenju vlast koristi kao argument protiv privatizacije.
– Neki mediji nisu mogli da opstanu, ali zato što nisu bili spremni da prihvate rad u drugačijem društveno-ekonomskom sistemu, međutim to se koristi kao izgovor da država u pojedinim slučajevima, kao što je Tanjug, i dalje pomaže medijima. To je zamena teza – zaključuje Veljanovski. On je uveren da su ti mediji ugašeni jer nije bilo poslovnog interesa za njih, međutim naglašava da su oni koji su privatizovani kupljeni ne iz poslovnog, već iz političkog interesa.
– Jedan broj medija su kupili ljudi bliski vlasti. Sve govori u prilog tome da država ove zakone i privatizaciju medija namerno i svesno nije dovršila zbog političkog interesa partikularnih grupa – ističe profesor Veljanovski.
Nedavno se u javnosti spekulisalo da bi država mogla da izađe iz vlasničke strukture kompanije Novosti prodajom celokupnih akcija sa dosadašnjih 37 odsto udela u vlasništvu kompanije, međutim ovo ostaje jedna od 24 sporne privatizacije čija vlasnička transformacija nije rasvetljena. Iako je država manjinski vlasnik, ona nad Novostima i dalje donosi sve odluke o poslovanju. Do toga je došlo kada je Komisija za hartije od vrednosti juna 2011. godine oduzela upravljačka prava od Milana Beka, koji je 2010. godine javno potvrdio da je on većinski vlasnik. Nezvanično, Beku su oduzeta prava upravljanja jer nije hteo da otkupi državni udeo u Novostima. Aleksandar Vučić je avgusta 2012. obećao da će slučaj Novosti, ali i Politike, koja je u sličnoj situaciji, biti rešen za 15 dana. Formirana je i radna grupa od predstavnika resornih ministarstava, ali dalje od toga se nije odmaklo.
Nakon svih vlasničkih transformacija, najnejasnija ostaje vlasnička struktura izdavačkih kuća iza lista Politika. Kao osnivač i izdavač Politike navodi se Politika novine i magazini d.o.o. čiji je vlasnik 50 odsto East media group iz Rusije, dok druga polovina pripada akcionarskom društvu Politika. Nije poznato ko su svi akcionari, ali zna se da država ima većinski udeo u vlasništvu. A nakon što je Politika AD krajem prošle godine podnela predlog za pokretanje stečajnog postupka nad samom sobom, to društvo je kao rešenje za dugove koje ne može da isplati predložilo – ponovo državu. NJihova ideja je da poverioci, od kojih su većina državne institucije, prihvate akcije umesto novca, čime bi država koja je već sada većinski vlasnik Politike AD postala još veći.
U okviru plana za privatizaciju medija našla se i državna novinska agencija – javno preduzeće Tanjug. Međutim nakon neuspešne privatizacije, a po sili zakona, Vlada Srbije ugasila je Tanjug, ali samo na papiru. Tanjug je i dalje upisan u Agenciji za privredne registre kao aktivno društvo, nije obustavio delatnost, a sa tim ni sve pogodnosti koje je kao zvanično glasilo države po ranijim zakonima imao. Iako je Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja, u više navrata najavljivao „rešavanje pravnog statusa“ Tanjuga koji je karakterisao kao „diskutabilan“, sa tim predlogom do sada nije javno istupio. Medijska udruženja su pak ukazivala da u statusu Tanjuga nema ničeg „diskutabilnog“ i da sve što bi država trebalo da uradi jeste da poštuje zakone i novinsku agenciju Tanjug izbriše iz Registra medija, a Javno preduzeće Tanjug, kao izdavača medija, ukine ili mu promeni delatnost.
Filmovi o novinarima i za novinare
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.