Reagujući povodom mog autorskog teksta „Ponovo nezakonit konkurs Ministarstva: Dva miliona državnom listu Novosti“ objavljenog na sajtu NUNS-a 30. jula a koji državni sekretar, slučajno ili namerno, pogrešno smatra saopštenjem NUNS-a, Gajović optužuje udruženje, ni krivo ni dužno, za „frapantno nepoznavanje osnovnih medijskih pojmova“ kao i za „proizvoljno tumačenje Zakona o javnom informisanju medijima“.
Moju primedbu u tekstu da je tema projekta Večernjih novosti „Osam vekova Srpske pravoslavne crkve“ pre istoriografsko-kulturni nego medijski projekat, uz to preambiciozan za ‘izveštavanje’ tabloidnih novina“, Gajović osporava već citiranom tvrdnjom o nepoznavanju osnovnih medijskih pojmova. Dakle, prema medijskom ekspertu Gajoviću istoriju SPC od njenog nastanka 1219. godine trebalo bi svrstati u osnovno novinarsko obrazovanje, i to dominantno nad ionako mlađim Johanom Gutenbergom, izumiteljem prve štamparije. Sledstveno tome, u obrazovanju istoričara, kulturologa i zašto da ne, teologa, primarnu pažnju treba posvetiti pisanju vesti, članaka i komentara za štampu, rtv, te internet i društvene mreže. O istorijatu crkve će svi oni najbolje informisati iz tabloida.
Uzgred, Gajoviću bi na funkciji za koju je plaćen to moralo biti poznato, stručne komisije neretko odbijaju projekte sa temama sličnim onoj za koju će Novosti od Ministarstva dobiti dva miliona dinara, smatrajući da nisu prevashodno medijski, odnosno da su promašili konkursnu adresu.
Moj stav u tekstu da Večernje novosti kao državni medij ne bi trebalo ni da konkurišu a kamoli dobiju budžetska sredstva, Gajović smatra proizvoljnim tumačenjem. Zanimljivo je da potpuno suprotstavljene stavove obojica zasnivamo na Zakonu o javnom informisanju i medijima. S tim što Gajović uverava da zakonska odrednica „izdavači koji se finansiraju iz javnih prihoda“ nikako ne važi za Večernje novosti. Dakle, Gajović ne demantuje da su Novosti u državnom vlasništvu, mada to i ne pominje, ali odlučno tvrdi da se ne finansiraju iz budžeta.
Da li to znači da Večernje novosti toliko uspešno posluju na tržištu da im, za razliku od većine drugih državnih firmi, ne treba pomoć vlasnika? Zašto je onda kompanija NID Novosti otišla u stečaj 2017. godine a onda preuzeta od strane svog najvećeg poverioca – Štamparije Borba. Kompanije koja je najvećim delom u vlasništvu opet te iste države, a koja, verujući Gajoviću, uopšte ne brine o svojoj imovini.
Ako državna preduzeća, pa i ona medijska, nemaju nikakvu javnu ili tajnu budžetsku potporu, zašto je onda zakonom precizirano da „pravo učešća na konkursu nemaju izdavači koji se finansiraju iz javnih prihoda“?
Upravo zahvaljujući očiglednim zloupotrebama Zakona o javnom informisanju i medijima svedoci smo masovnom izigravanju mehanizma sufinansiranja medijskih sadržaja kako bi se umesto javnog interesa i objektivnog informisanja građana njihovim novcem „šapom i kapom“ plaćala najogoljenija medijska propaganda i apologetika režima. Istog koji tako zdušno zastupa Aleksandar Gajović.
Autor je generalni sekretar NUNS-a
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.