Državni sekretar za informisanje: Novinari da čitaju zakone

Ministarstvo kulture i informisanja nema ingerencije da javno osuđuje napade na novinare, izjavio je državni sekretar u tom Ministarstvu Aleksandar Gajović. U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) je rekao da bi novinari, kao i svi ostali, trebalo sami da se štite i da napade prijavljuju nadležnima. Gajović je ocenio i da se „namerno potenciraju napadi na novinare koji nisu provladini“, i doveo u pitanje istinitost njihovih svedočenja o pretnjama i napadima.

RSE: Protiv novinarke nedeljnika „Vreme“, članice Komisije za žalbe Saveta za štampu i organizacije CRTA Tamare Skrozza, televizija PINK vodi kampanju u prilozima koje emituju u centralnim dnevnicima, u kojima je montažom izjava iz satirične emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, predstavljena kao neprijatelj predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Zašto Ministarstvo nije reagovalo?

Gajović: Ministarstvo kulture i informisanja se pre svega bavi normativom i nadgleda, odnosno nadzire kako se tri medijska zakona sprovode. Mi pojedinačno nikoga ne štitimo. Ako gospođa Skrozza misli da je oštećena bilo čime, onda ona presavije tabak i to prijavi policiji, koja to dalje uzme u obzir i u obradu i to je to.

RSE: Ovde nije stvar u zaštiti policije, pitam vas zašto Ministarstvo nije osudilo kampanju napada?

Gajović: Ministarstvo kulture i informisanja se zaštitom novinara bavi donošenjem zakona. Najveći problem srpskog novinarstva, a i gospođe Skrozza, je što ne čita zakon. Kada bi pročitala sva tri medijska zakona, naročito Zakon o informisanosti i medijima, onda bi mogla da vidi način kako da se zaštiti. Svako treba sebe da zaštiti na ovaj ili onaj način.

RSE: Hoćete da kažete da ona sama treba da se štiti u ovoj situaciji?

Gajović: Da se obrati određenom državnom organu koji se time bavi. Ministarstvo kulture i informisanja se ne bavi time što vi smatrate da treba da se bavi.

RSE: Kažete da vaše Ministarstvo nije nadležno, zašto nije reagovalo Regulatorno telo za elektronske medije (REM)?

Gajović: Postaviću vam kontrapitanje – da li u ovoj zemlji postoji napad na doktore, da li postoji napad na advokate, da li postoji napad na bilo koju drugu profesiju? Kako se oni štite? Štite se na taj način što presaviju tabak i prijave napad policiji. Policija dalje radi svoj posao. To ne radi komora advokatska, komora zdravstva i tome slično. Znači, samo treba čitati zakone i videti svoja prava, ali i obaveze. Kada mi pročitamo svoje zakone, prava i obaveze, lako ćemo doći u situaciju da se štitimo. Svi, ne samo vi i ja ili gospođa Skrozza.

RSE: Kada televizija sa milionskim auditorijumom etiketira i targetira novinare na ovaj način, da li je zadatak Regulatornog tela za elektronske medije da kontroliše rad televizije koja na takav način izveštava?

Gajović: Kada biste pročitali Zakon o elektronskim medijima, onda biste shvatili šta radi i čime se bavi Regulatorno telo elektronskih medija, i to je onda pitanje za njih, a ne za Ministarstvo kulture i informisanja i državnog sekretara.

RSE: Ali i sami govorite o tome da imate komandnu odgovornost za stanje u medijima?

Gajović: Ne, tu ste u velikoj zabludi. Ja imam svoja prava i ovlašćenja. Moja ovlašćenja zadiru samo u okviru zakona koji postoje u Republici Srbiji. I ja se tih zakona držim kao pijan plota. Izvan toga, nemam nadležnosti da bilo gde istupam izvan tih zakona jer onda kršim zakon. Mi ćemo osuditi svaku vrstu fizičkog napada, pa takođe osuđujemo i napade na novinare. Mi smo protiv svake vrste zastrašivanja, uskraćivanja slobode govora i naročito smo protiv govora mržnje, to je potpuno jasno.

RSE: Ali niste javno osudili.

Gajović: Vi očekujete da mi napravimo konferenciju za štampu ili agencijama damo neko svoje mišljenje?

RSE: Mislite da za to nema razloga?

Gajović: Nije u pitanju da li ima ili nema razloga, nego jednostavno to nije naša ingerencija da osuđujemo ili ne osuđujemo.

RSE: Čija je onda ingerencija, ako ni REM nije reagovao?

Gajović: Skupština Republike Srbije bira članove Regulatornog tela i ona je nadležna za njih. Regulatorno telo godišnje izveštava Skupštinu o svom radu, a ne Ministarstvo kulture i informisanja. To je relacija.

RSE: Ali vas pitam za mišljenje, da li je trebalo da reaguju?

Gajović: Opet bi morali da čitate Zakon o elektronskim medijima, pa ćete videti i čime se bavi REM. Oni su tu da nadziru program. U Zakonu je to vrlo taksativno navedeno, čitava lepeza onoga što treba da rade, ako oni smatraju da nešto nije onako kako je zakonom predviđeno, od prekršajnih prijava do zabrane emitovanja programa. U tom nekom smislu, Regulatorno telo treba da radi svoj posao.

Oni su u svom biću potpuno nezavisni i ne može njih da opominje Ministarstvo kulture i informisanja za ove ili one propuste. Mi možemo, a to i radimo, da razgovaramo sa njima, razmenjujemo neka iskustva, pomažemo im da bolje rade jer za vašu informaciju, REM ima velikih problema.

Oni već duže vremena rade bez statuta, a za to je opet zadužena Narodna skupština. Duže vremena rade u okrnjenom sastavu, bez tri člana. Oni nemaju, nisam siguran da li je to direktor ili predsednik, mislim da je direktor REM-a. Nemaju ga, već postoji zamenik. Oni nemaju finansijski plan, znači o su sve problemi…

RSE: Ponoviću pitanje, da li mislite da su napravili „propust“. Da li vi, kao državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja, mislite da je REM trebalo da reaguje na napade na Tamaru Skrozzu?

Gajović: Ja lično, kao građanin Republike Srbije, mislim da jeste, ali ne samo REM, nego sam za to da država i državni organi reaguju na svaku silu, na svako uskraćivanje bilo kojih sloboda.

​RSE: Da li mislite da se, kada se na ovakav način targetiraju, novinari dovode u opasnost? Podsetiću vas da su pre nekoliko dana kolegu sa televizije N1 Nikolu Radišića na ulici napale dve osobe, uz pljuvanje i pretnje, kao „američkog“ i „izdajničkog“. Ovu televiziju upravo kao „američku“ etiketira predsednik Srbije, a ministar policije i funkcioneri vladajuće Srpske napredne stranke i kao „CIA televiziju“ koja „radi protiv Vlade Srbije“. Da li postoji odgovornost za javno izgovorenu reč, koja može dovesti do ovoga?

Gajović: Svako nosi odgovornost samo za sebe. Moram da vam postavim pitanje u ovom intervjuu, kada već govorimo o napadima na novinare – kada će se istražiti napad na Dragana Milanovića 5. oktobra (Dragoljub Milanović, nekadašnji direktor Radiotelevizije Srbije koji je služio desetogodišnju kaznu zatvora zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika RTS-a tokom NATO bombardovanja 1999. godine, prim. aut.)?

RSE: Razgovaramo o napadu koji se dogodio pre nekoliko dana, na kolegu Nikolu Radišića i to nije argument.

Gajović: A što mislite da je napad na gospodina Radišića značajniji nego napad na generalnog direktora RTS-a? Namerno, ne samo vi, niti vam išta zameram, ćemo da preskočimo napade na Dragana Milanovića, ali ćemo uvek potencirati ove, pod znacima navoda, nezavisne novinare, koji na ovaj ili onaj način istupaju, i koji nisu na izvestan način, hajde da upotrebim tu reč, provladini novinari.

Moram da ponovim da ću ja, kao i Ministarstvo, osuditi i nikada nećemo stati iza bilo koga ko primenjuje silu u ovoj zemlji. Iz tog razloga, osuđujem naravno svaki napad, pa i na gospodina Radišića, s tim što moram da priznam da kada me pitate za taj napad nisam baš potpuno informisan o kakvom napadu se radi.

RSE: Na ulici su mu dva napadača prišla uz pljuvanje i psovke, „američku“ i „izdajničku“, da ne citiram dalje, su mu pretili da više ne prolazi tom ulicom. On je novinar, javna ličnost, koji prolazi ulicama ovog grada.

Gajović: Ako se to zaista desilo, onda apsolutno to treba…

RSE: Zašto mislite da se to nije desilo?

Gajović: Vi imate samo jednu stranu da je on to doživeo što je doživeo. Ali, pravi novinari i prave redakcije moraju imati i drugu stranu.

RSE: Koju drugu stranu, napadače?

Gajović: Pazite da vam kažem, je l’ gospodin Radišić to prijavio policiji?

RSE: Jeste, advokati TV N1 su podneli krivične prijave.

Gajović: Mene kao građanina ove zemlje najviše interesuje šta policija kaže o tome, da li su pohvatani napadači, mene interesuje njihova verzija, tih koji su pohvatani. Da li su oni to zaista uradili ili nisu.

Ja sam napadan u prethodnih nekoliko meseci iz svih oružja, iz određenog lobija i uz određene snage. Nikada, ni vi, ni ti koji su prenosili te napade, niko me nije nazvao da me pita šta ja mislim o tome. Da li mislite da je to novinarstvo?

RSE: Ko vas je napadao?

Gajović: To nas sad vodi u jednu sasvim drugu priču.

RSE: Recite nam, jer nas optužujete da se ne bavimo napadima na vas…

Gajović: Ne osuđujem ja vas ništa, govorim generalno da su postojali mediji koji su prenosili napade iz određenog lobija, iz određenog interesa, nekih određenih ljudi, na mene. Mene nikada niko nije nazvao i pitao šta ja mislim o tome i da li je to tačno.

RSE: Dobro, ja ću navesti još neke od konkretnih, novih slučajeva. Ulaz u zgradu Doma novinara izlepljen je plakatima na kojima je Nezavisno udruženje novinara Srbije označeno kao „Nesrećno udruženje neprijatelja Srbije“, imamo pretnje uredniku agencije Beta Draganu Janjiću, koje je u odgovoru na upit RSE osudilo i vaše Ministarstvo, predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedimu Sejdinoviću stizale su pretnje smrću… Ako sam propustila neke druge napade, ispravite me. Ko se još sa ovim suočava?

Gajović: Naravno da ćemo svake napade osuditi, ali ja volim da vidim na kraju, kada se podvuče crta, šta iza tih napada stoji, ko stoji i da li stoji.

RSE: Nema, ni u slučaju Nikole Radišića, rezultata istrage. Nedim Sejdinović je prijavljivao pretnje smrću…

Gajović: Da li ste sigurni da je on to dobijao?

RSE: Šta hoćete da kažete?

Gajović: Mi moramo da utvrdimo istinu, a istina je samo jedna. Ako ja sada, na svom Fejsbuku ili Instagram stranama, iako se time ne bavim, stavim da sam napadnut, da sam ispljuvan, da ovo, da ono…

RSE: To su pretnje koje su njemu stizale, nije ih on pisao.

Gajović: A da li ste vi sigurni da nije on organizovao to pisanje da bi sebe predstavio kao žrtvu? S obzirom da gospodina Selimovića jako dobro poznajem…

RSE: Preziva se Sejdinović.

Gajović: Sejdinović, izvinjavam se. Jako ga dobro poznajem, imali smo prilike da se u više navrata srećemo, nedavno smo imali i neko zajedničko gostovanje, i mislim da je to čovek koji nema dobre namere.

RSE: U ovoj zemlji ubijeno troje novinara. Slavko Ćuruvija je ubijen upravo posle etiketiranja i napada kojima je bio izložen u javnom prostoru.

Gajović: Imamo zaista jedan broj nerazjašnjenih ubistava novinara, ali takođe imamo i određeni broj napada na novinare koji do danas nisu procesirani jer su jednostavno negde zapeli u istrazi ili već ne znam u kojoj fazi. Mislim da ti slučajevi nikada nisu zatvoreni, već da se na njima radi. Uostalom, postoji Komisija, koju predvodi gospodin Veran Matić, koja se bavi upravo tim slučajevima.

Sa njim sam pre nekoliko dana imao mogućnost da malo razgovaram na tu temu i rekao sam mu da bi možda mogao da se priključi Radnoj grupi za izradu medijske strategije iz prostog razloga što se medijska strategija bavi i bezbednošću jedne profesije, odnosno ljudi koji rade u medijima.

U tom smislu, ja sam da se svi slučajevi, koji su nerazjašnjeni, a uzeti su u procesiranje, svakako privedu kraju. I zalažem se da dobijemo odgovore na sva pitanja koja nas prethodnih decenija more, pa i slučaja ubistva gospodina Ćuruvije, kao i napad na Dragana Milanovića 5. oktobra, generalnog direktora RTS-a i svih drugih.

RSE: Vraćam se na nedavne događaje. Tužilaštvo je odbacilo krivične prijave novinara koji su napadnuti na inauguraciji predsednika Srbije, to je razlog iz kog su Asocijacija medija i Asocijacija online medija suspendovali učešće u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara. U Beogradu je prošlog meseca bila delegacija Evropske federаcije novinаrа koja je, uz ostalo, preporučila srpskim vlastima da bezuslovno štite slobodu medija, a sve slučajeve ugrožavanja novinara brzo i efikasno procesuiraju.

Gajović: Sa dotičnima sam imao neposredan susret. Mi smo ih primili u Ministarstvu kulture i informisanja i obavili smo razgovor. Posle nekih 45 minuta oni su, po mom blagom utisku, napustili Ministarstvo prilično zatečeni. Kada sam dve nedelje kasnije dobio taj dopis, bio sam zatečen. Mislim da su oni to napisali pre nego što su došli u Srbiju. Jer, ako oni u tom dopisu navode nešto što očekuju da mi uradimo, a ja im predočio da smo mi to već uradili i dokazao da smo to uradili, a oni to napisali, onda dozvolite da zaključujem da su oni to napisali pre nego što su došli.

Došli su jako dobro pripremljeni, sa određenim pitanjima. Međutim, kada sam tražio konkretne dokaze, činjenice, samo su rekli – ugrožena je sloboda novinarstva. Ja sam pitao da mi kažu na šta tačno misle i koji su to primeri. Oni meni nijedan primer nisu dali. A onda sam ja njima dao da je tokom 2016. i 2017. procesirano preko 200 ili 300 prijava novinara da su bili napadani, da im je uskraćena sloboda kretanja, mišljenja, iznošenja misli, a samo sedam je tužilaštvo uzelo kao ozbiljnu stvar.

Oni nas posmatraju kao da smo banana zemlja i kao da je ovde divlji zapad. Ovde nije divlji zapad, mi nismo banana država, već imamo zakone po kojima treba da se ponašamo, koji su harmonizovani sa evropskom praksom i evropskim zakonima. Zanimljivo je da oni u tom izveštaju to uopšte ne pominju, već kao da ovde ništa ne postoji.

​RSE: Kažete da je od 300 prijava samo sedam uzeto u razmatranje. Šta vama to govori, da novinari prijavljuju napade bez osnova?

Gajović: A da li je prijava napada na novinara kada se dva novinara potuku u kafani, što se inače vrlo često događa. Kako to tretirati?

RSE: Primer koji nije tuča u kafani su i novinari koji su napadnuti na inauguraciji predsednika. Podneli su prijave, koje je tužilaštvo odbacilo. Videli ste fotografije napada, mislite da ni tu nije bilo mesta rekaciji?

Gajović: Imam veliko poverenje u državne organe i imam veliko poverenje da se drže slova zakona. Prema tome, ako su te prijave odbačene, znači da nije bilo mogućnosti da se pokrene bilo kakav postupak u vezi tog slučaja.

RSE: Još jednu Radnu grupu su napustila novinarska udruženja, onu za izradu Medijske strategije. Ministar kulture je rekao da je gotova. Da li ste je vi pročitali?

Gajović: Juče sam počeo da čitam. Medijska strategija se sastoji iz tri dela, analize, strateških ciljeva i akcionog plana. Analiza je gotova, strateški ciljevi su tu negde, akcioni plan možemo da donesemo i posle javne rasprave. Javna rasprava nam je jako važna.

RSE: Da li će se i koliko Strategija menjati u javnoj raspravi?

Gajović: Potpuno, ako postoje osnove. Ovo govorim na osnovu iskustva iz 2013. godine, kada sam bio član Radne grupe za izradu seta medijskih zakona. Na tim javnim raspravama smo imali jako dobrih sugestija, primedbi, jako dobrih rešenja. Samo glup čovek ne bi usvojio to i ugradio u zakone. Isto će biti i sa Strategijom. Mene interesuje strašno šta će reći ljudi u Subotici, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru. To je nekih pet gradova gde je plan da napravimo javnu raspravu.

Medijska strategija nije zakon, medijska strategija je vizija koja nam služi u narednih pet godina. Ona predviđa mogućnost da medijski bude svima nama bolje, koji se bavimo medijima. U tom smislu, ona je dobar osnov da u drugoj polovini godine pokrenemo izmene i dopune ona tri medijska zakona. Uviđam da su mnoge situacije iz 2013. godine malo prevaziđene i zastarele, mnogo ima i novih medija, mnogo platformi.

U tom nekom smislu, naravno da je sve podložno promenama, ako one imaju osnov i ako proceni Radna grupa, organi koji se bave time, da ih treba menjati. Mislim da se svi trudimo da bude mnogo bolje.

RSE: Da li Strategija ima legitimitet, ako su Radnu grupu za njenu izradu napustila glavna novinarska udruženja?

Gajović: Na to pitanje mogu da odgovorim kontra pitanjem. A gde piše da medijska udruženja treba da budu članovi Radne grupe? Nigde ne piše da oni moraju da budu. To je jedna stvar.

Druga stvar je da se, nažalost, mnogo više govori o onima koji su napustili Radnu grupu, a gotovo se uopšte ne pominje onih 12. U pitanju je Radna grupa od 16 ljudi i uopšte se ne govori o onih 12 ljudi, koji su krvavo radili u prethodnom periodu da iznedre Medijsku strategiju. Među tih 12, ima ih jako puno upravo iz udruženja. Prema tome, netačno je da su radnu grupu napustila…

​RSE: Udruženja koja okupljaju najveći broj članova. NUNS sa 3 702 člana, UNS koji je, prema podacima iz protekle godine, imao 2 306 članova sa plaćenom članarinom … Koliko su reprezentativna udruženja o kojima vi govorite, koja su ostala u Radnoj grupi?

Gajović: Mogu ponovo da izrazim žaljenje što su oni napustili članstvo. Smatram da to nije dobro jer ako je država poverila nekome da uradi jedan posao, a oni prihvatili da ga urade pa ga nisu završili, ja to zovem neodgovornošću.

RSE: Naveli su razloge napuštanja.

Gajović: Ako ćemo da razmatramo te razloge, doći ćemo vrlo lako do zaključka da ti razlozi ne postoje. Oni su postojali, osim kada je u pitanju UNS, i u julu mesecu, kada je formirana grupa. Metodologija, koju je pomoćnik ministra kulture i informisanja postavio u julu 2017., i koju su prihvatili svi članovi grupe, su postojali i tada.

RSE: Razlozi su i neefikasnost, urušavanje kredibiliteta i obesmišljavanje rada Radne grupe. Vi kažete da je u njoj šest ili sedam predstavnika Vlade. Sa izlaskom novinarskih udruženja, ocene su da Strategiju donose ljudi bliski vlasti?

Gajović: Ne, to apsolutno nije utemeljeno. Prethodnu Strategiju je donelo sedam ili osam članova radne grupe, od kojih samo jedan nije bio iz državne vlasti. Sada ih je bilo šest iz državnog dela, a ostalih je bilo deset. Deset ljudi koji ne pripadaju vlasti.

RSE: Sada je taj broj smanjen, izlaskom predstavnika udruženja koja okupljaju najveći broj članova.

Gajović: Smanjen je za četiri, ali još uvek je pandan. Ali, ne volim to poređenje koje ste vi stavili iz jednog razloga. Ovde nije stvar da li je Medijska strategija državna ili udruženja novinara. Ovo je zajednički posao, koji moramo da uradimo. Znači, mi moramo da se borimo za našu profesiju i baš me briga, mene kao člana grupe, da li je neko iz države ili ne. Ja te podele ne volim.

Mi smo dali mogućnost da se to četvoro koji su napustili vrate i nismo popunjavali Radnu grupu sa drugima. Uvek mogu da se vrate. Kroz javnu raspravu očekujemo da oni učestvuju. Zamerio sam kolegama iz Evrope jer su rekli da se uzmu u obzir svi prilozi članova Radne grupe koji su je napustili. Ja sam im rekao da su svi njihovi prilozi uzeti jer su dragoceni, oni su jako dobro radili. Svi su uzeti i imam uveravanja ljudi koji rade na tome da su uzeti.

RSE: Proteklog vikenda opozicija je protestovala ispred RTS-a posle neuspelih razgovora sa predstavnicima Upravnog odbora o izveštavanju uoči izbora u Beogradu 4. marta. Uz televizije poput Pinka, koji direktno prenosi svaku konferenciju za medije predsednika Srbije i TV Happy, koje su privatne, opozicija se okreće RTS-u kao servisu svih građana.

Gajović: Medijski javni servis, kao i sve televizije koje imaju nacionalnu pokrivenost, dobili su licencu na osnovu koje imaju nacionalnu pokrivenost. Treba da budu pod kapom REM-a, odnosno Regulatorno telo treba da vrši nadzor. Ne mogu ja da ih kontrolišem, njih ne kontroliše Ministarstvo za kulturu i informisanje.

Ako sam dobro razumeo, oni zahtevaju smenu generalnog direktora, glavnog i odgovornog urednika informativnog programa i predsednika Upravnog odbora zbog ugroženosti predizbornog dela.

Međutim, bez obzira što je legitimno pravo svakoga da izađe na protest, mora se poštovati zakon. Zakon o medijskim javnim servisima do detalja reguliše kako se menja i generalni direktor i predsednik Upravnog odbora RTS-a. Regulatorno telo bira članove i predsednika Upravnog odbora. Znači, to je pod nezavisnim Regulatornim telom za elektronske medije.

​RSE: Za vas pitanje, da li znate da je bivši direktor Etnografskog muzeja i jedan od vaših prethodnika na mestu državnog sekretara Miroslav Tasić bio na skupu podrške rehabilitaciji Milana Nedića koji su organizovale ekstremno desničarske organizacije, i tokom kojeg su se mogli videti nacistički pozdravi?

Gajović: Miroslav Tasić Tasa je, pre svega, moj drug i prijatelj. Vrlo se često viđamo, ali sa ovim o čemu vi pričate, zaista nisam upoznat i ne znam zašto je on tamo bio. Verovatno da je imao neke svoje motive.