Državno finansiranje medija ne valja – zašto ga ne ukinemo?

Godinama unazad slušamo i čitamo o različitim načinima na koje vlast i provladini mediji u sprezi zaobilaze procedure i izvrdavaju zakone za dodelu javnog novca medijima, dovodeći tako druge koji posluju na istom tržištu u neravnopravan položaj.

Posebno štetna posledica ovakih poduhvata jeste neobjektivno i pristrasno informisanje i mediji koji ne rade u javnom interesu. Ali bez ulaženja u taj aspekt problema, zadržaćemo se na nivou ekonomije i tržišta.

Postoje, srećom, mediji koji uspevaju da posluju na tržištu bez državne pomoći koji bi se mogli uzeti kao primer nezavisnog poslovanja. I oni, međutim, ukazuju da javni interes treba da bude podržan javnim novcem, što sada nije slučaj.

Mogu li korupciju sprečiti novi planovi i strategije?

Nedavno je usvojen Akcioni plan za primenu Medijske strategije za period do 2025. koji bliže uređuje, između ostalog i oblast konkursnog sufinansiranja. On predviđa izmene koje na papiru deluju kao da će doneti neka poboljšanja – predviđa se propisivanje kriterijuma stručnosti članova komisija, uvođenje apliciranja putem centralizovanog sistema kao i formiranje registra produkcija koje se prijavljuju na ovakve konkurse.

Ali i prethodni medijski zakoni, akcioni planovi i drugi dokumenti bili su u osnovi dobro zamišljeni. Na primer, jedan od uslova za prijavu na konkurs bio je da medij nije kršio etički kodeks i zakone, pa su se opet našli načini da se novac poreskih obveznika zloupotrebi.

Državni novac do sada se medijima dodeljivao kroz dva seta konkursa – onih na republičkom nivou koji su bili značajno transparentniji i manje problematični, koje sprovodi Ministarstvo kulture ali na kojima se dodeljuje manji procenat ukupnih sredstava.

Drugi deo konkursnog sufinansiranja odnosi se na novac koji dodeljuju lokalne samouprave i tu po pravilu ima najviše slučajeva netransparentnosti, manipulacija i podela na osnovu političke podobnosti.

Tokom ove 2020. godine, na republičkim konkursima za sufinansiranje sadržaja, medijima je opredeljeno 274 miliona dinara, kako su zabeležila novinska udruženja. Na lokalnom nivou opredeljeno je blizu 1,4 milijardi dinara. Ukupno je 1,7 milijardi dinara, odnosno oko 14,4 miliona evra, novca građana Srbije dodeljeno medijima. U najvećoj meri radi se o onima koji su u prethodnoj godini kršili medijske zakone i kodeks, iako je propisano da takvi ne bi smeli da dobiju ova sredstva.

Vlast i mediji nemaju podsticaj da se odreknu zloupotreba

Najjednostavniji način da se spreče zloupotrebe konkursnog sufinansiranja medija i time finansira propagandna mašinerija vlasti, jeste da se prosto ukine koncept konkursnog sufinansiranja. Ali ovo je ujedno i najteži način jer na pomen ove ideje negodovala bi i vlast ali i većina medija.

Prvi problem je, naravno što vlast nema podsticaj da ovako nešto omogući. Za interese političke elite bolje je da postoji kanal da se medijima daje novac, na kašičicu, kako bi mogli da se uslovaljavaju, implicitno, u vođenju uređivačke politike.

Drugi, mnogo dublji problem iza ovoga je i inertnost većine medija, odnosno vlasničkih struktura iza njih, koje od perioda socijalizma do danas nisu mnogo uradile da unaprede svoje poslovanje i nađu načine da posluju tržišno. Ovo se odnosi na dve grupe medija – sa jedne strane one u kojima država još uvek u nekom obliku ima vlasnički udeo, i sa druge strane na lokalne medije koji teško dolaze do stabilnih tržišnih i donatorskih izvora finansiranja.

Građani žele da plate za kvalitetnu vest

Ipak, ima i onih svetlih primera koji pokazuju da je moguće, čak i u Srbiji u ovakvim medijskim i ekonomskim uslovima, poslovati potpuno bez pomoći države. Takvi mediji, doduše, ne mogu se potpuno osloniti na tržišnu zaradu od reklamiranja što bi trebalo da bude glavni izvor prihoda medija. U Srbiji je to problematično jer je i tržište marketinga nedovoljno razvijeno i „bogato“ da bi podržalo opstanak ugroženih medija u dovoljnoj meri. Posebna tema ovde ostaje reklamiranje državnih preduzeća koje je još jedan od vidova da država zadrži finansijski uticaj na „sedmu silu“.

Osim reklamiranja, mediji na raspolaganju imaju različite donatorske konkurse nevladinih i međunarodnih organizacija ali i koncept koji kod nas počinje da se prihvata među građanima – crowdfuding, odnosno skupljanje novca od malih donatora, pojedinačnih građana.

Suprotno prvoj asocijaciji da građani ne žele da daju novac na takav način, čak i u Srbiji sve više pojedinaca prepoznaje značaj finansiranja medija koje žele da čitaju, i raste svest da tako građani „kupuju“ medijski proizvod koji je kvalitetan, kome mogu da veruju i koji radi u njihovom interesu. Jer oni to plaćaju – direktno, bez države kao posrednika koji može da preusmeri tok novca shodno interesima onih koji su na vlasti.

Lokalni mediji u najvećim problemima

I oni mediji koji uspevaju da opstanu bez državnog novca, smatraju da je potrebno finansiranje izveštavanja u javnom interesu, da je to dobra ideja koja se u Srbiji zloupotrebljava.

Jedan od takvih su Južne vesti, čiji suosnivač Dragan Petković ističe za Talas da su lokalne samouprave potpuno pogrešno primenile koncept konkursnog sufinansiranja. Umesto finansiranja sadržaja u javnom interesu, koriste ga kao politički intstrument podrške medijima koji sarađuju sa vladajućom garniturom, navodi on.

– Sam mehanizam konkursa nije predviđao nikakvu odgovornost kada se utvrde nepravilnosti. Iz toga što u izbornoj godini bude više novca za medije jasno se vidi da je u pitanju novac za propagandu. Više ne apliciramo na konkurse isključivo jer mislimo da bismo na taj način dali legitimitet unapred dogovorenoj raspodeli novca. To ne znači da taj novca nama nije bitan ili da nam ne bi značio, naglasio je on.

Većini lokalnih medija za opstanak na tržištu ovaj novac je i dalje preko potreban, ukazuje Petković a alternativno finansiranje donosi dosta neizvesnosti za poslovanje.

Definitivno ima načina da lokalni kredibilni mediji zarade neki dodatni novac ali to je daleko od onoga što bi im trebalo za funkcionisanje.

– Lokalni mediji nikako ne mogu da opstanu samo od tržišta. Jedna od alternativa jeste udruživanje nekoliko medija za zajedničku prodaju oglasnog prostora. Donatorski projekti i crowdfunding kampanje su opcija ali u kojoj zavisite od toga šta su zadati okviri nekog projekta, ima tu dobrih tema svakako, ali ostaje malo prostora za fokus na teme koje su bitne lokalnoj zajednici. Definitivno ima načina da lokalni kredibilni mediji zarade neki dodatni novac ali to je daleko od onoga što bi im trebalo za funkcionisanje, naglasio je on.

Petković ukazuje i da se dosta govori o razvoju biznisa unutar medija što ocenjuje kao dobro, ali često mediji nemaju dovoljno kapaciteta da na ovome zaista i rade.

–  Ako vi medijima date podršku da sigurno mogu da proizvode medijski sadržaj od javnog interesa, da se bave svojim poslom, onda mogu da razvijaju druge kapacitete, uključujući i biznis. Zato bi morao da postoji način da kredibilni mediji dođu do javnog novca, ističe on.

Sa druge strane, sada u Srbiji do tog novca dolaze samo oni koji na slobodnom tržištu zapravo nikada ne bi mogli da opstanu, jer nema publike koja bi platila za njihov sadržaj, navodi Petković.

– Iz javnih sredstava se finansira politička propaganda, takozvani mediji, koji su na lokalu uglavnom u vlasništvu vladajuće stranke. Oni su borci za politički režim jer znaju da na tržištu ne bi mogli da opstanu bez tog novca države, naveo je on.

Unapređivanje poslovanja kao prioritet

Mnogi bi poziv na ukidanje državnih konkursa za sufinansiranje medijskih sadržaja označili kao radikalan pa i nerealan.  U tome bi se osvrtali na primere iz mnogo razvijenijih i liberalniije uređenih država od naše koje održavaju neke oblike pomoći medijima. Nemačka na nekoliko nivoa – federalnom ali i pokrajinskim, izdvaja novac za medije i ima javni radiodifuzni sistem, Velika Britanija ima javni servis koji se finansira pretplatom, Francuska deli subvencije medijima.

Velika razlika je što ove države imaju transparentne procese dodele novca, jasne kriterijume i zagarantovanu vladavinu prava kako bi sredstva otišla na prava mesta, tamo gde građani žele da njihov novac ide. Još veća razlika je što mediji u ovim zemljama, i pored novca koji dobiju od države organizuju i unapređuju svoje poslovanje kako bi se najviše oslanjali na tržište i svoje čitaoce.

U tom svetlu ovo možda i nije poziv da se potpuno ukine sistem sufinansiranja medijskih sadržaja. Ali svakako jeste zadatak medijima u Srbiji da razmišljaju o alternativnim načinima finansiranja i borbi na tržištu kako bi zadržali ili ponovo osvojili svoju nezavisnost.