Đurić Bosnić: Boriću se za Radio-televiziju Vojvodine

„Sa čela Programskog saveta Radio televizije Vojvodine povukla sam se zato što većina, osam od 15 članova tog tela koje imenuje Odbor za informisanje Skupštine Pokrajine Vojvodina, nije podržao stav da se otvoreno reaguje povodom načina na koji ta medijska kuća tretira građanske proteste koji se događaju kako u Novom Sadu, tako i u nekim drugim gradovima Srbije“, priča Đurić Bosnić.

Ona navodi da je u pitanju bila njena poslednja inicijativa „koja se dogodila nakon početka studentskih protesta u Novom Sadu, zbog načina na koji je Javni servis RTV o njima izveštavao“.

„Prateći hronologiju događaja podsećam da je 7. aprila objavljeno otvoreno pismo sindikata ‘Nezavisnost’ RTV u kome se navodi da je način izveštavanja te medijske kuće neobjektivan, da podleže cenzuri, navode se čak i pritisci koji se od strane rukovodstva te kuće evenutalno vrše na novinare, sve kako oni ne bi objektivno izveštavali o protestima“, kaže Aleksandra Đurić Bosnić.

RSE: Po onome što vi znate, kako su se ti pritisci manifestvovali, šta je i ko govorio novinarima RTV-a?

Bosnić: Govorim o onome što je navedeno u pismu „Nezavisnosti“. Ja nisam svedok pritisaka takve vrste pa bi bilo jako loše da o njima svedočim. Ne bi bilo loše napraviti razgovor sa ljudima iz tog sindikata i pitati ih. Ali mora se imati na umu da su takve situacije vrlo nezahvalne, zato što ne verujem da će ljudi nad kojima su eventualno vršeni pritisci, govoriti o tome.

U svakom slučaju, pismo „Nezavisnosti“ je upućeno i Programskom savetu sa molbom da ih podržimo i da im pomognemo. Nakon toga je usledila moja inicijativa, putem pisma članovima Programskog saveta. To sam uradila mejlom zato što, prema Poslovniku o radu, imamo pravo na konsultacije mejlovima.

U tom pismu je stajao predlog da Programski savet zahteva od generalnog direktora i Upravnog odbora RTV-a da poštuju zakonske okvire funkcionisanja Javnog servisa, te da rade u interesu građana a u odnosu na momenat objektivnog i nepristrasnog informisanja. Nisam dobila većinsku podršku i ovo je, zapravo, prvi put da je nisam dobila.

RSE: Šta znači to „da je niste dobili“? Hoćete reći da je na Programskom savetu otvoreno pitanje o tome kako se na RTV-u izveštava o protestima koji su se razbuktali u Novom Sadu nakon izbornog trijumfa Aleksandra Vučića na izborima za predsednika Srbije, ali …

Bosnić: Dakle, imali smo konsultacije mejlom. U prvom krugu sam pokušala da zamolim članove Programskog saveta za pristanak da se to pismo objavi, ako ne u javnosti, pošto je većina odmah bila protiv toga, onda makar na internet sajtu RTV-a. Pismo bi u tom slučaju bilo dostupno i rukovodstvu kuće i javnosti.

Međutim, u tom prvom krugu konsultacija sa članovima Programskog saveta dobila sam prilično nejasne odgovore. Onda sam zamolila i rekla da smatram da je situacija hitna i da molim članove da mi odgovore vrlo kratko, sa „da“ ili sa „ne“. Njihov većinski odgovor, što uzdržanih, što onih koji nisu bili za to, zapravo je bio „ne“.

RSE: Kako članovi Programskog saveta, kao tela koje ocenjuje programsku sadržinu Radio-televizije Vojvodina, objašnjavaju to što su protesti koji su se događali konkretno u Novom Sadu, marginalizovani ili o njima nije izveštavano?

Bosnić: Vrlo je nezahvalno da tumačim stavove i viđenja članova Programskog saveta. O tome bi bilo korektno pričati sa njima. Ali, u odnosu na izjave koje sam dobila od njih, oni nisu homogeni u svojim obrazloženjima. Neki su smatrali da o tome ne bi trebalo da se konsultujemo mejlom, drugi da situacija nije toliko hitna, neki su navodili da su u pitanju različite interesne grupe, neki da pismo sindikata „Nezavisnost“ ne može imati toliku težinu, neki su smatrali da mi uopšte ne bi trebalo da se obraćamo generalnom direktoru i Upravnom odboru RTV-a na jedan takav način. Kada se sakupe svi ti odgovori, dobili smo većinsku podršku odgovoru – „ne“.

RSE: Dakle, od vas 15 članova Programskog saveta, niko osim vas nije smatrao da bi trebalo promeniti način izveštavanja o protestima građana?

Bosnić: Ne, ne govorim u jednini. Većina koju čini osmoro članova je smatrala da takvo pismo, odnosno ovakvu inicijativu, ne treba uputiti generalnom direktoru i Upravnom odobru. Ali, neću ih imenovati.

RSE: Zbog čega ih nećete imenovati?

Bosnić: Iz jednostavnog razloga što mi kao Programski savet imamo obavezu, koju smo usvojili na jednom od naših sastanaka, da niko od nas neće govoriti u ime Programskog saveta. Tako da ovom prilikom pominjući njihova imena i govoreći o tome ko je bio „za“, a ko „protiv“, mogu se naći u situaciji da kršim takvu vrstu odluke.

Dakle, ja i ovog trenutka vama ne odgovaram na pitanja kao članica Programskog saveta i u njegovo ime. Isključivo govorim o sopstvenoj motivaciji zbog koje sam dala ostavku.

„Pravovremena reakcija“

RSE: Ipak, barem delom, moram personalizovati stvari. Kakva je bila reakcija gospođe Slavice Subotić Braun koja je trenutno na poziciji vršioca dužnosti direktora programa RTV-a, a istovremeno je i članica Programskog saveta?

Bosnić: Smatrala je da na taj način ne bi trebalo da se obraćamo rukovodstvu kuće, kao i da o svemu tome treba da razgovaramo na sastanku koji je bio zakazan za 18. april. Međutim, taj apel sindikata „Nezavisnost“ je stigao, recimo, 7. aprila, a naš sastanak je bio zakazan za 18.

Smatrala sam da je u toj situaciji – u kojoj je u tom trenutku već danima hiljade mladih ljudi, studenata, bilo ispred RTV-a, pritom su vrlo rezignirano tražili što ostavke, što pravo da budu informisani u skladu sa obavezama Javnog servisa a mi to vreme nemamo – moja reakcija bila pravovremena.

RSE: Mislite li da je gospođa Braun u sukobu interesa? To je pitanje kojim se bavila i Agencija za borbu protiv kroupcije.

Bosnić: Nisam pravnik, hoću reći nisam dovoljno profesionalno usmerena na tu temu. Ali, svakako, mislim da neko ko obavlja funkciju koju ona obavlja ne mora istovremeno biti i u Programskom savetu.

RSE: Da pojasnimo, ona je zadužena da u Programskom savetu daje mišljenje, ocenjuje program, a istovremeno je i sa pozicije koju obavlja na čelu RTV-a u prilici da kroji isti taj program. Možda to ne piše u papirima, ali kada tako izvedete stvari, zaista izgleda kao sukob interesa?

Bosnić: Tako ispada. Ne mora to formalno biti sukob interesa ali suštinski je, zapravo, nezahvalna pozicija u odnosu na mogućnost da ona objektivno proceni i to da objektivno javno proceni, kvalitet programa RTV-a.

RSE: Zbog čega mislite da je vaše povlačenje iz Programskog saveta učinkovitije nego da ste ostali u tom telu i borili se za ono što smatrate da su ispravni principi u ovom trenutku?

Bosnić: Ja ostajem u Programskom savetu kao član i sa te pozicije ću nastaviti da se borim. Ne mogu da predvidim tok, buduće odluke Programskog saveta, ne mogu znati sa kojim će se izazovima članovi tog tela ubuduće suočavati. Ali, ono što znam je da sa svake naše sednice postoje zapisnici i da su ti zapisnici dostupni javnosti.

Ukoliko svojim glasom i mišljenjem u tom Programskom savetu budem mogla da doprinesem onoj manjini da bude vidljiva i da se čuje, makar putem tih javnosti dostupnih zapisnika, onda ću to i činiti. Međutim, onog momenta kada sam prihvatila obavezu da budem predsednica Programskog saveta, prihvatila sam dužnost i odgovornost upravo da RTV bude javni servis u pravom smislu te reči.

„Smena Arežine je politička“

RSE: Da li ste se borili u proteklih godinu dana? Toliko je vremena prošlo od kako je Srpska napredna stranka (SNS), sa svojim saveznicima, preuzela vlast u Vojvodini, odnosno godinu dana kako su munjevitom brzinom napravili promene na čelu RTV-a. Još tada je taj potez isprovocirao prve građanske proteste. Da li je vaša ostavka zakasneli potez?

Bosnić: Mislim da nisam. Ja sam taj potez učinila onda kada sam izgubila legitimitet. To se dogodilo onda kada sam shvatila da kao predsednica nemam većinu. I ponavljam, izgubila sam većinu u odluci za koju sam smatrala da je jako važna za Javni servis i u period koji je jako bitan za RTV.

Moja prva izjava se dogodila još nakon smene starog rukovodstva RTV-a. Mi smo kao Programski savet, koji je i formiran u vreme kada je gospodin Slobodan Arežina bio programski direktor RTV-a, zapravo, podržala programske planove te kuće. Imali smo sastanke na kojima smo vrlo ozbiljno razmatrali programske koncepcije koje su bile predložene. Tada smo, mislim jednoglasno, usvojili ponuđenu programsku koncepciju.

Onog trenutka kada je Arežina smenjen ja sam i tada, najpre sama, pokušavala da skrenem pažnju javnosti. Razgovarala sam sa vašim kolegom iz dnevnog lista „Danas“ i rekla da smatram da je u pitanju isključivo politička smena, te da ona ne može imati drugu vrstu valjanog obrazloženja i profesionalne argumentacije.

RSE: Može li to što se dogodilo u RTV-u nakon promene vlasti u Vojvodini da se nazove nekom vrstom medijske čistke?

Bosnić: To jeste bila medijska čistka jer nakon što je smenjeno rukovodstvo RTV-a došlo je do menjanja čitavog jednog tima urednika. Kao Programski savet reagovali smo i na to. Takođe, došlo je do ukidanja nekih emisija, pri čemu se to mahom događalo ljudima koji su bili nagrađivani, dobijali prestižna priznanja i novinarske nagrade.

RSE: Ipak bi se moglo reći da otpor takvom odnosu prema RTV nije bio previše jak. Praktično, skoro isti ljudi, nezavisno od toga ko je na kojoj poziciji, pravili su program RTV pre promena čelnika kuće, kao i danas. Kako to objasniti?

Bosnić: Pokušali smo i tada kao Programski savet, dakle tada još uvek imam većinu, da pomognemo i ohrabrimo kolege koji su ostali na radnim mestima u RTV-u. Tada smo poslali prvo saopštenje javnosti u kojem smo opet insisitrali da rukovodstvo saopšti argumente za smene. Da objasne šta ih je rukovodilo, koji su to argumenti bili za takve odluke, zašto su neke emisije nestale sa programa. Nismo dobili odgovor.

„Ultimativni rat – osvojiti kulturnu sferu“

RSE: Dakle, pokušali ste da ohrabrite novinare, a očigledno je da u tome niste bili posebno uspešni. Šta je razlog? Da li su novinari zaista toliko uplašeni ili se radi o posebnom vrednosnom pogledu na medije?

Bosnić: Ne mislim da se radi o manjku vrednosnog pogleda, nego da se na jednoj strani radi o jednoj vrlo jednostavnoj stvari – ljudi su shvatili da će, ukoliko se oštro suprotstave, verovatno biti ili otpušteni ili degradirani. Otkaz nije finalni negativni ishod koji nekome može da se dogodi ukoliko je neposlušan. Postoje različiti oblici manje ili više sofisticiranog degradiranja i ponižavanja. Mislim da su novinari, gledajući kako su neke kolege koje su imale naglašeni stav prolazile, verovatno mislili da će se tako nešto i njima desiti.

S druge strane, sve ono što se događa na medijskoj sceni mimo Javnog servisa RTV-a upućuje na to da je svaki odveć hrabar novinarski stav, zapravo, skraćeni put do neke vrste javnog linča, blaćenja u tabloidima.

Kada se sve to zajedno spoji onda pretpostavljam da dobijamo jedno nesigurno polje u kojem ljudi donose konačnu odluku o tome da li će rizikovati, da li će proći kroz neku vrstu javnog linča, ostanka bez posla, ili degradiranja u samoj firmi, ili će govoriti ono što misle.

RSE: Kako ste doživeli to nedvosmisleno visoko interesovanje nove vlasti Vojvodine prema RTV-u? Zbog čega su ljudi iz SNS-a i njenih političkih saveznika bili toliko zainteresovni za upravljanje tom medijskom kućom?

Bosnić: Zato što su ljudi iz SNS-a vrlo jednostavno i precizno prepoznali društveni interes koji imaju po pitanju upravljanja medijima i kreiranja javnog mišljenja. Uopšte kreiranja javnosti.

RSE: Pitanje RTV-a je zanimljivo pošto ta medijska kuća nikada nije bila u redu medija sa najvišim rejtingom gledanosti. Ljudi iz vlasti ostvaruju prednost ili naklonjenost nekih daleko popularnijih medija, koji imaju nacionalnu pokrivenost. Na slučaju RTV-a vidimo fenomen njihove zainteresovanosti za svaki segment medijskog prostora. Da li su možda bili iziritirani prethodnim načinom rada na RTV-u?

Bosnić: Oni su to verovatno tako doživeli. Ali to se generalno dogodilo u Vojvodini. Nije se to desilo samo u medijskoj sferi. To se, na primer, dešava i u sferi kulture. Imamo osećaj da su oni doživeli sve ovo kao neku vrstu ultimativnog rata u kojem su oni sada osvajači jednog prostora koji im je dugo bio branjen.

Taj prostor se, očigledno, nije uklapao u njihove ideološke, političke, pa verujem i estetske okvire. Oni su onda krenuli jednim konsekventnim inženjeringom da menjaju i osvajaju deo po deo. Normalno je što se krenulo iz medija zato što je, uostalom, iz devedesetih svima njima bilo poznato da je jedan od najmoćnijih vrsta društvenog inžinjeringa zapravo medijski.

„Kiš i Konstantinović – osuđeni na problematične recepcije“

RSE: Da li vas ponašanje dela novinara danas podseća na ponašanje iz tog tragičnog vremena devedesetih godina, kada su vodeći mediji ostali upamćeni, između ostalog, i po ratnom huškanju?

Bosnić: Apsolutno. Dva principa su ostala identična. Jedan je simulacija stvarnosti. Dakle, ne stvarnost koja se događa i koja postoji nego poželjno stanje stvari. Pružanje poželjne slike stvarnosti, sveta i smisla. S druge strane, manipulacija takvom slikom. To su principi koji su u devedesetim godinama bila dva najefektnija mehanizma kojima se manipulisalo.

Postoji odlična definicija koju je dao Erik Gordi govoreći o situaciji u medijima devedesetih. On kaže da je tih godina sprovođeno ukidanje alternativa svih vrsta. Ovo što se danas dešava u Vojvodini upravo me na to podseća. Ako bismo sada govorili sa više teorijskog terena to bi bilo jedno normiranje poetika svih vrsta. Dakle, normiranje medijskih uzusa, normiranje kulturoloških kodova. I veoma je teško da se čuje i vidi neko ko nije u toj normi, neko ko se ne slaže sa zadatim i propisanim kodovima.

RSE: Da li ovim rečima zapravo definišete ko su ti ljudi koji su danas u srpskom društvu na margini? Da li su to, a neki posmatrači baš tako opisuju, ljudi sa najvećim intelektualnim kapacitetom u Srbiji?

Bosnić: Verujem da da.

RSE: Je li to ovdašnja tradicija?

Bosnić: Verujem da jeste. To čitavu stvar čini prilično neveselom, što ne mora da znači i nepopravljivom. Zaista verujem da dolaze generacije mladih ljudi koji će i u tom smislu napraviti snažne pomake.

RSE: Govorimo li o kulturi „zatvorenog društva“ kojom se bavite u svom magistarskom radu kroz analizu „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića? Da li, zapravo, opisujete društvo koje ponavlja matrice zatvaranja?

Bosnić: O tome sam htela na ovom mestu da govorim. Obratite pažnju. Dva najznačajnija ovdašnja pisca, jedan od njih pritom i filozof, Danilo Kiš, i Radomir Konstantinović – ne govoreći o recepciji koju srećom imaju u nekom svetu koji je van oboda tih zatvorenih svetova, kao dva pisca koja su doživljavana kao neke vrste nepatriota, izdajnika – su pisci koji su pisali opasnu književnost koja razara jedinstveno nacionalno tkivo zajednice. To jesu simptomatične pojave za zatvorena društva.

Dakle, svi oni pisci koji svojim poetikama ne podržavaju takvu vrstu negovanja ideoloških matrica i stereotipnih formacija su osuđeni na neku vrstu vrlo problematične i vrlo burne recepcije.

„Na sceni ukidanje alternativa“

RSE: Vratiću vas opet na političku svakodnevicu, ali upravo u kontekstu o kome govorite. Nije li onda dobra vest što Srbija danas ima vlast koja zagovara otvaranje prema Evropskoj uniji, prema svetu, bez obzira što tu politiku sprovode isti ljudi koji su u devedesetim praktikovali zatvaranje? Zar nije dobro što su doživeli tu vrstu prosvetljenja?

Bosnić: Za mene to nije dobra vest zato što, po mojoj proceni, govorimo o vrlo bizarnoj i vrlo jasnoj konverziji. Ne mislim da je došlo do prosvetljenja. Mislim da je došlo do jednog utilitarnog političkog pristajanja na nešto što bi trebalo da liči na politiku otvorenosti. Mi dobijamo opet jedan teskobni paradoks. S jedne strane se zagovara politika otvorenosti prema svetu i na njoj se radi, a, sa druge strane, u zemlji imamo jedno neverovatno stezanje obruča.

Zapravo se događa ukidanje alternativa i atak na nekoliko elementarnih ljudskih prava. Pre svega na pravo izražavanja, slobodnog iznošenja mišljenja, informisanja, na pravo da građani u svakom trenutku budu obavešteni o stvarnosti koja ih okružuje.

RSE: Zadržaću vas još na trenutak na teorijskom aspektu koji dominira u vašem radu. Da li sve ovo govori da niste uvereni da su ovdašnje elite, pre svega političke, ali deo intelektualne, odustale od ideologije zasnovane na „Kulturi nacije – između krvi i tla“, kako ste nazvali svoju poslednju knjigu? Verujete li da povezivanje nacije, teritorije, politike, što vodi u zločin, a što se ne tako davno jasno videlo, još uvek živi u vodećim politikama u modifikovanom obliku?

Bosnić: Mislim da – da.

RSE: To su vrlo teške i vrlo zabrinjavajuće ocene.

Bosnić: Jesu zabrinjavajuće, ali je tako. Čulo se, na primer, da se kao jedna od osnovnih odrednica predložene kulturne politike u Vojvodini navodi da će se, dakle u jednoj multietničkoj sredini, štititi većinski narod…

RSE: Gde se to čulo?

Bosnić: To je koncept sadašnje kulturne politike, ideja da će se štititi većinski narod i da se neće dozvoliti nekakav autošovinizam.

RSE: Moram vam kontrirati. Vladajuća partija u Vojvodini je u koaliciji sa najvećom manjinskom partijom, mislim na Savez vojvođanskih Mađara.

Bosnić: Ne kontrirate mi, maločas smo pominjali politički pragmatizam. Na jednoj strani imamo politički pragmatizam koji dovodi u paradoks ono što bi bila naša politička ili ideološka realnost.

RSE: Mislite li da trenutno vladajuću politiku u Srbiji više obeležava populizam ili nacionalizam?

Bosnić: Mislim da su kombinovani. Nacionalistička matrica nikada nije izašla iz javnog diskursa u Srbiji i ne verujem da će uskoro i izaći.

„Vešto podilaženje masama“

RSE: Koliko je ovdašnji populizam moguće razlikovati od onih koje danas imamo u Evropi, u nekim državama i na vlasti?

Bosnić: Njihove matrice su u principu vrlo slične, s tim što mi se čini da u Srbiji postoji jedno posebno vešto podilaženje masama. Ako govorimo o populizmu koji pominjete, on je savršeno amalgamisan. S jedne strane, korišćenje ideje nacije, zato što zaista ne verujem da svi ti ljudi koji pominju naciju zaista veruju u to o čemu pričaju.

RSE: Želite reći da je pominjanje nacije način da se sakrije – šta?

Bosnić: Takva vrsta pominjanja nacije za cilj ima samo homogenizaciju mase a kada imate homogenizovanu masu možete sa njom da manipulišete u bilo kom kontekstu. U kom pravcu zavisi samo od konkretnog interesa.

RSE: Govorite, zapravo, o tom „duhu palanke“. Na isti taj duh se pozivao, objašnjavajući, da se tako izrazim, deformitete socijalne klime u Srbiji, i premijer i izabrani predsednik države Aleksandar Vučić.

Bosnić: Jeste, pozivao se premijer na Konstantinovića, Maksa Vebera… Bilo je tu još nekoliko filozofa.

RSE: Pokušavam da vam sugerišem da su možda ljudi u aktuelnoj vlasti, bez obzira na prošlost, nešto promenili u svojim stavovima. Zbog čega vam je u to toliko teško poverovati?

Bosnić: Zato što je naša stvarnost drugačija. Mi smo svakodnevno demantovani. U momentu kada imamo kulturnu scenu koja je jako osiromašena, jako je regresirala, gde imamo problem zatvaranja i nedovoljnog finansiranja nekih institucija, zatim problem nestručnog vođenja institucija kulture, onda bi sasvim nesuvislo bilo poverovati da su ti ljudi odjednom postali apologete otvorenosti i otvorenih sistema. Upravo suprotno.

RSE: Koja je vaša poruka za novinare, uključujući i one koji su u medijma koji se smatraju bliskim vlastima? Odnosno poruka za vaše kolege u Programskom savetu RTV-a.

Bosnić: Moja poruka neće biti previše teorijska. Biće to rečenica iz meni jednog vrlo dragog filma: „Naša dela odzvanjaju u večnosti“. Prema tome svako vreme, kao i vreme tiranije ili patnje, prođe brže ili sporije. Ali, ono što smo uradili, vrsta otpora koju smo pružili, naš očuvani ili neočuvani lični ili profesionalni integritet, to je nešto što jeste trajno.