– Deveti mart pamtim kao jedan od bitno važnijih datuma u novijoj istoriji iz više razloga – neki su opšti, politički, a neki su sasvim privatni – kaže Kovačević za Danas.
– Tog devetog marta kada su studenti krenuli iz Studentskog grada i kad su došli na Brankov most gde ih je zaustavila policija, iznad mosta na platou gde je onaj veliki spomenik našli smo se Borislav Mihajlović Mihiz, Bora Pekić i ja. Hteli smo da vidimo šta se događa jer su nas obavestili da su neredi i da policija silom zaustavlja studente. I onda se desio incident koji je mogao Boru Pekića da košta života – on je imao vrstu emfizema pluća i koristio je pumpicu, a na dva-tri metra od nas pala je bačena bomba suzavca, i taj otrov je Bora udahnuo, a udahnuli smo i mi.
Dobili smo strašne napade kašlja, suze, ništa nismo videli, a Bora je pao, nije mogao da diše. Uspeli smo, uz pomoć još nekih ljudi da ga unesemo u restoran u blizini „Vuka“, i uz obloge i neka „čuda“ nekako smo ga povratili. Bora je bio u kritičnom stanju, a nismo mogli da zovemo Hitnu pomoć jer su sve ulice gore bile blokirane, i to pamtim kao jedan od incidenata 9. marta, i posledice toga što se događalo – seća se Kovačević.
Drugi događaj po kome pamti taj datum je generalna proba pred premijeru njegove drame „Urnebesna tragedija“ u Zvezdara teatru. Kada su čuli šta se događa na protestu, cela ekipa predstave je krenula ka Trgu republike, iako su okolne ulice bile blokirane.
– Svi ti ljudi okupljeni 9. marta, studenti, umetnici, građani, u režimskim medijima su predstavljeni „državnim nerijateljima“, kao „izdajničke sile haosa i nasilja koje su pokušale državni udar“. Ali, nisu oni tada tako nazivani, nazivani su mnogo ranije, a 9. mart je bio i posledica takve torture, tako da ništa to nije bilo novo. Ja ne znam ko u ovoj zemlji nije u nekom periodu bio nazivan nekim pogrdnim imenom, bilo da se bavi nekakvm javnim i važnim poslom, ili nekim običnim ljudskim zanatom – biti ovde izdajnik je nešto što je skoro karakterna crta. U krajnjem slučaju, napisao sam „Balkanskog špijuna“, ceo komad o jednom „izdajniku“ – navodi Kovačević.
– Izveštavanje tadašnje Borbe, RTV Studija B i Radija B92 bilo je značajno utoliko što su iz tih nekoliko relativno slobodnih medija ljudi mogli da čuju jedinu informaciju i istinitu priču o tome šta se stvarno događa na ulicama. To je podiglo rejting Borbe, naročito Studija B, i sećam se tih ljudi, reportera, koji su po ulicama radili intervjue i trčali u redakciju da ih emituju, i taj program se prenosio, naravno, u zavisnosti od dometa pojedinih stanica. Ja sam, recimo, davao intervjue za nekoliko lokalnih radio stanica koje su kasnije bile zabranjene, i tako su informacije dolazile do sveta koji nije bio u Beogradu – priča Kovačević.
Dodaje da se uz Borbu, kao štampani medij seća i nekoliko malih lokalnih novina, kao i Radio Šapca.
– Bio sam stalno u kontaktu sa ljudima iz Šapca, pošto sam iz tog kraja, i oni su imali jednu vrstu informativnog ilegalnog rada koji je bio jako dobar,i nekim čudom se čuo i u Beogradu, tako da su se novinari, koji su se stvarno bavili svojom profesijom snalazili i plasirali istinu.
Slušali smo izveštaje ko je gde povređen, prebijen, priveden, tako da smo više vremena proveli u nekom iščekivanju i strahu od tih intervencija policije, znajući, naravno, da na kraju neće biti ništa spektakularno, i da će se uz lukavstvo Miloševića sve to smiriti. I tako je i bilo – smenio je direktora televizije, i od dva ili tri zahteva građana ispunio je i to da pusti Vuka Draškovića iz zatvora. Stvar se na neki način prividno unormalila, a otpor na ulicama i taj život nastavljen je narednih deset godina.
U priči o 9. martu Kovačević posebno ističe ulogu „firme koja nikada ne propada“.
– Ljudi su kasnije pričali da se u tih nekoliko dana posle 9. marta moglo izboriti za mnogo više i da bi Milošević to prihvatio, jer je bila strašno velika energija građana. Zašto se to, međutim, nije desilo, i zašto je taj ceo pokret otpora kasnije prešao skoro u ilegalu, to su svedočenja koja sigurno najbolje zna državna bezbednost. Koja, među nama govoreći, od 1945. godine pa do danas jedino konstantno zna o čemu se radi u ovoj zemlji. Jer, svi se menjaju, ljudi se menjaju, službe se menjaju, organizacije se menjaju i sve ostalo, samo državna bezbednost konstantno ostaje jedinstvena, čvrsta, i obavlja svoj posao za sebe najbolje.
To je firma koja ne propada, tako da u tim arhivima i konkretnim, egzaktnim podacima, samo ljudi iz te službe sve znaju. Naravno, to je zavet ćutanja kao što je u svim zemljama sveta, i ova priča o Asanžu je jedna od simbolično najpoznatijih na planeti, ali ni to nije ništa novo. Istorija tajnih službi počiva od antičke Grčke do danas, da ne pominjemo sva čuda koja su se događala kroz istoriju. Moje osećanje je da i dan-danas vladaju sile iz senke i da povlače neke konce naših života, a da mi toga uopšte nismo svesni – smatra Kovačević.
Ulogu medija da Milošević donese odluke o smeni direktora RTV Beograd Dušana Mitevića i oslobađanju Draškovića vidi kao jednu od ključnih.
– Oni su pomogli utoliko što je Milošević bio u šahovskom smislu jako dobar igrač, on je znao koliko može ustupaka da napravi, imao je taj refleks čoveka koji se dobro čuva i dobro igra,i šahovski rečeno, znao je šta mora da žrtvuje da bi pobedio. I to je i posle 9.marta dobro radio, nešto je uvek žrtvovao da bi pobedio. Mene 9. mart podseća na 1968, bio sam svedok studentskih demonstracija na Filozofskom fakultetu, i to je slična priča kao kad je Tito rekao da su studenti u pravu.
I onda su studenti odigrali kozaračko kolo, i šta je bilo, ništa. Kasnije je nekim ljudima, među kojima sam bio i ja, zabranjen studentski kredit za školovanje zbog toga što su lepili neke plakate, tako da ništa apsolutno nije novo. I ništa se novo ne događa, samo je odelo drukčije, a suština je negde stalno ista – objašnjava Kovačević.
U toj konstantnosti, i sada su brojni studenti i građani u protestu po beogradskim ulicama i ispred nacionalne televizije zahtevajući slobodu medija, jer je kao Javni servis po zakonu dužna da istinito i objektivno izveštava.
– Bora Pekić koga sam već pomenuo je bio ispred televizije u vreme demonstracija 10. ili 11. marta, i ovo sad već liči na crni humor – dobio je udarac pendrekom po leđima, neko ga je dobro mlatnuo, i onda je on sutradan došao u Atelje 212, tamo smo sedeli. Mihiz ga je pitao jel ga boli, a Pekić je odgovorio da ga je policajac baš znalački zakačio. Onda mu je Mihiz rekao:
– Sigurno ste posle tog udarca imali osećaj jedne „lepe blage nostalgije“ za onim batinama koje ste dobijali u Sremskoj Mitrovici, misleći na pet godina robije Pekića. Eto, naknadno može preko bola da se javi „nostalgija“ za jednim „lepim“ vremenom. Ako je Bora Pekić dobio takav udarac pendrekom po leđima, onda možete misliti šta se radilo na drugim mestima i drugim ljudima. A toliko je toga prošlo u ovih 55-56 godina koliko pišem, i što se mene tiče, svedok sam svih tih događaja, u njima je bilo osnova za pisanje svih mojih drama – kaže Dušan Kovačević.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.