Iz dosijea o privatizaciji medija: U raljama i na jaslama države

I zbog čega se ni ova vlast, kao ni pređašnje, ne odriče javnog udela u vlasništvu nad Politikom, održava na veštačkim plućima Tanjug i zbog čega ne pušta Radio televiziju Kragujevac iz svojih kandži?

Zašto su Večernje novosti ustupljene nepoznatom tajkunu iz Smedereva posle punih 27 godina privatizacije i, napokon, zbog čega je Telekom ubačen kao džoker na medijsko tržište, protivno zakonima, iako je i privatizacija ovog nekada javnog preduzeća, kao i Novosti, na spisku EU od 24 sporne?

Ima još sijaset pitanja koja se nameću kada se pomene privatizacija medija u Srbiji, kako u pogledu zakonitosti, tako i u profesionalnom smislu jer je mnoge nekada ugledne zadesila tragična sudbina pukih propagandnih sredstava vlasti poput Studija B i RTV Pančevo ili gašenje kao u slučaju kragujevačke Svetlosti.

Jedan je odgovor očigledan: vlast je zakonom predviđen proces dovela do besmisla samo da bi obezbedila punu kontrolu nad – javnim informisanjem, a mediji su u tom škakljivom poslu tek neka vrsta tehničke robe.

Aktuelna vlast je tu „stvar“ dovršila, ali predhodne su joj utrle put odugovlačenjem procesa i miniranjem same privatizacije u ključnim segmentima.

Primerice, iako je javno informisanje oduvek bilo delatnost od posebnog društvenog interesa, prvim propisima nije sužen krug potencijalnih novih vlasnika, tako su – bez namere da se neko zanimanje potceni! – mnogi bukvalno ostavljeni na milost i nemilost kasapima, drvosečama, trgovcima, nakupcima, političarima.

Ko ne veruje neka se zamisli nad pitanjem Gvozdena Jovanovića, kupca kragujevačke Svetlosti: „Četvrtkom pravite novine, a šta radite drugim danima?“

Vlasnik koji je u prvom talasu privatizacije medija 2007. prigrabio jedan od bisera srpskog novinarstva sa tradicijom od 1935. godine, pred redakcijom se deklarisao kao političar, a nije znao ni elementarnu činjenicu da se nedeljne novine pripremaju i štampaju danima ranije da bi na dan prodaje stigle do čitalaca!

Usledio je logičan kraj – privatizacija je raskinuta 2011. posle višegodišnje agonije i dugog štrajka zaposlenih. I, evo već deceniju ne izlaze.

U ovom uvodu valja reći još dve činjenice – nema evidencije koliko je medija „promenilo vlasničku strukturu“, koliko ih je nestalo, likvidirano, koliko i kako opstalo, niti koliko je novinara i drugih medijskih radnika potopljeno sa brodovima koji su se našli u oluji nazovi medijske tranzicije.

Prema dostupnim podacima u prvom krugu privatizovane su 34 mahom lokalne novine, a krajem 2015, još 79 medija je dato na prodaju, pri čemu su neki poput Radničke štampe na koncu povučeni, jer su bila društvena, a ne javna preduzeća i budzašto dati na dražbi, sa vrednim poslovnim prostorom i arhivom.

Zapravo, RŠ je do stečaja dovedena izigravanjem zakona – nisu davani završni računi – iako je Tanjug tom gimnastikom opstajao donedavno, kad je „žig“ ustupljen firmi estradnog umetnika Željka Joksimovića na deset godina, a državna novinska agencija, odnosno preduzeće konačno ugašeno.

Ali, kako za Danas kaže predsednik Udruženja novinara Srbije Vladimir Radomirović, gde je deset godina, tu je i narednih 10, 20…

SAPLITANJE OD POČETKA

– Posle bitke svi generali su pametni! Teško da se može naći bolji opis ocene ishoda izlaska države iz vlasničke strukture medija koji je započet pre skoro dvadeset godina. Od samog početka opstruiran i saplitan u neprijateljskom okruženju, ovaj postupak logično ima nezadovoljavajuće ishodište. A tako nije trebalo ni moralo da bude – kaže za Danas Saša Mirković, državni sekretar za informisanje u Ministarstvu kulture i informisanja u jeku drugog privatizacionog talasa, a pre toga čelnik ANEM-a.

On ne sumnja kako „očito nismo svi delili istovetne post-petooktobarske ambicije i ideale kada smo naivno poverovali da političari istinski žele da ne budu vlasnički i finansijski kontrolori medija“.

Da je tako, ne bi se dogodilo da se inicijalni proces privatizacije medija neuspešno rastegne na skoro šest godina u mandatu političara koji su se deklarativno zaklinjali u privatno vlasništvo – pod uslovom da se to ne odnosi na privatizaciju medijske scene.

Privatizacija medija koji su bili u vlasništvu lokalnih samouprava, AP Vojvodina i Republike, predviđena je Zakonom o privatizaciji, a „zakazana“ prvim postoktobarskim Zakonom o javnom informisanju (2003).

Juna 2005, obrazlažući izmene Zakona o javnom informisanju, tadašnji ministar Dragan Kojadinović rekao je da je rok za privatizaciju medija lokalne samouprave istekao 21. aprila, te da bi usvajanjem predloženih izmena ti mediji imali još godinu dana za prijave kupaca.

Usledilo je još nekoliko zakonskih izmena i ustupaka. Mediji na jezicima nacionalnih manjina su izuzeti – pa je privatizacija navodno okončana posle novog zakona o javnom informisanju donetog 2014, ali i prema Zakonu o privatizaciji koji je kao krajnji rok za privatizaciju društvenog kapitala pomerio na 31. decembar 2016, s tim što su mediji imali godinu dana manje.

Uprkos tome Politika i RTK su i dalje državni, Novosti prepuštene novom vlasniku, iako kao i u slučaju Politike nisu jasno razrešena međuvlasnička potraživanja na relaciji VAC-Milan Beko-Miroslav Bogićević.

– Nisam oduševljen konačnim rezultatom i to najviše zbog toga što je ovo još jedna propuštena šansa naše medijske tranzicije. Više od svega mi smeta naknadna pamet onih koji zaboravljaju svoje srčano i logično zalaganje za privatizaciju medija u okolnostima u kojima su ponuđene alternative bile mimikrija za suštinsko očuvanje dotadašnjih političkih, vlasničkih, finansijskih i informativnih monopola – dodaje Mirković, uz ocenu da je ekonomska kriza 2008. dokusurila medijsku scenu, te da se „na nesolidnom tlu brojnih linija manjeg otpora teško mogu graditi solidni temelji argumentovane rasprave“.

Prema njegovim rečima u završnom talasu privatizovano je samo preostalih sedam odsto od svih postojećih medija, a osporava i tvrdnje o hiljadu otpuštenih medijskih radnika pošto, prema podacima u APR, toliko ih nije bilo zaposleno u svih pedeset medija privatizovanih u poslednjem krugu.

– Neistina je i da su opštinski mediji bili javni medijski servisi i bastioni profesionalnog novinarstva. Voleo bih da debatujemo zašto nije bilo više primera poput privatizacije RTV Šabac? Zašto neki drugi pojedinci i firme nisu kupili ponuđene medije od kojih su neki prodati po simboličnoj ceni? Zašto su mnogi čekali da postanu opozicija da bi se tek onda požalili na do tada opstruirani proces medijske privatizacije? Zašto se medijski radnici nisu odvažili da po slovu zakona konačno postanu vlasnici medija u kojima su neki decenijama radili? Da li smo mi to verovali više u njih nego oni u nas – pita Mirković uz konstataciju da je mnogo pitanja a malo odgovora u vezi privatizacije koja, uzgred, nije bila ni bolja ni gora nego u drugim privrednim granama..

NADMUDRENI

Ocena bivšeg predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašina Obradovića je direktna – Vučić nas je nadmudrio.

– Medijskom strategijom iz 2011. i setom medijskih zakona iz 2014, bilo je rešeno, barem formalno-pravno, nekoliko ključnih zahteva gotovo kompletne medijske zajednice. Među najvažnijima su bili izlazak države iz vlasništva u medijima, privatizacija državnih medija i, umesto državnog, sistem projektnog sufinansiranja sadržaja od javnog interesa. Ko god šta danas govorio među predstavnicima novinara i medijskih radnika vladalo je umereno zadovoljstvo. Na trenutak se učinilo da je učinjen važan korak ka oslobađanju medija od državne stege, uspostavljanje ravnopravnih odnosa na tržištu i bitno smanjenje uticaja vlasti na medije – kaže Obradović.

Kako podseća, Tanjug, Politika, Novosti, Studio B, silesija regionalnih i lokalnih medija, bili su abonenti države koja im je obezbeđivala lep i lagodan život.

– Zauzvrat, oni su bili oglasna tabla svake vlasti. Bilo je vreme da se raskine taj brak iz računa. Bilo je i podozrivih, ali oni su uglavnom dolazili iz medija koji nisu ni po koju cenu hteli da se odreknu sigurnih primanja iz budžetske kase.

No, kaže Obradović, skupo nas je koštalo verovanje da će se esenesovska vlast odreći uticaja na medije.

– I predstavnici međunarodne zajednice nisu krili oduševljenje Strategijom i zakonima.

Kako smo iz tog stanja došli do situacije da danas vlast kontroliše medijsku scenu od mesne zajednice do televizija sa nacionalnom pokrivenošću, pita i odgovara: – Sve ono što je bilo zapisano u zakonima izvrgnuto je u suprotnost.

Država je finansirala Tanjug okolnim kanalima, iako je ova agencija prestankom Važenja Zakona o Tanjugu trebalo da bude ugašena; Politika i Večernje novosti ni do danas nisu privatizovani u klasičnom smislu te reči, lokalne i regionalne medije su pokupovali ljudi poput Radoice Milosavljevića, a projektno sufinansiranje se očas posla pretvorilo u sistem koji je nagrađivao političku privrženost.

Nezavisni i slobodni mediji su se našli još u težoj situaciji nego što su bili pre tzv. medijske reforme i većina njih se ugasila ili nastavila da životari.

Ocenu o zloupotrebi projektnog sufinansiranja deli i Radomirović, podsećajući da je UNS u to vreme zahtevao da u zakon uđe obaveza o dva odsto lokalnog budžeta – sa izuzetkom Beograda – za sufinansiranje, jer bi taj novac mnogim medijima omogućio ne samo opstanak, nego i profesionalan rad. I otklon od volje vlastodržaca, bez obzira koje su boje.

FENOMENI MILOSAVLJEVIĆ I RT VRANJE

Radoica Milosavljević, vlasnik preduzeća za proizvodnju plastične ambalaže Sloga u Kruševcu i funkcioner Socijalističke partije Srbije u tom gradu, postao je pravi medijski mogul pošto je u vrlo kratkom vremenu pokupovao više važnih medija iz porfolija Agencije za privatizaciju objavljenog krajem 2015: RTV Kruševac, RT Kragujevac, TV Pirot, RT Brus, Centar za informisanje Novi Kneževac, TV Požega, RT Dimitrovgrad i RT Pančevo. Prema podacima o poslovanju Sloge i drugih firmi Milosavljević nije posedovao kapital za transakcije, a spekulisalo se da medije kupuje za račun uticajnog sugrađanina iz SNS-a, sada šefa BIA-e Bratislava Gašića, čija porodica ima raširen medijski biznis.

Da tajna nije tajna pokazalo se kad je postao jedan od 27 članova konzorcijuma koji je darovao službeni prostor SNS-u na Novom Beogradu novembra 2017. godine.

Nonsens je da je, primerice, u slučaju TV Caribrod na prvom lokalnom konkursu za projektno sufinansiranje Milosavljević gotovo nadomestio „ceh“ koji je dao za ovu televiziju.

Poseban primer je privatizacija RTV Vranje, čijih je 16 zaposlenih uspelo da prvo ubeleži 33 odsto vlasništva, a potom u dugom hodu kroz institucije, postanu gotovo apsolutni vlasnici, pošto deo od 0,00001 odsto ima Akcijski fond.

Radomirović navodi RTV kao dobar primer angažovanja samih zaposlenih na odbrani svojih prava, pošto su svi zaposleni imali pravo na trećinu firmi, ali to nisu koristili. Mnogi iz naivnog uverenja da će ih uzdržavanje od talasanja sačuvati tamo gde jesu.

Ključno, međutim, u čitavoj priči jeste da se privatizacija medija svela na privatizaciju uticaja i moći, a da se lajt motiv čitavog procesa, javni interes i interes građana, izgubio potpuno.

RTK, izuzetak koji potvrđuje pravilo

Prema rečima nekadašnje direktorke RTK Jovanke Marović Nikolić, sada vlasnice portala Glas Šumadije, privatizacija ove kuće tri godine tapka u mestu, otkako Radoica Milosavljević nije uspeo da ispuni zakonske uslove, pa je privatizacija poništena.

No, iako je RTK praktično u državnom vlasništvu, ne boli ih glava pošto je u budžetu Grada ove godine za njih izdvojeno 50 miliona dinara kroz subvencije, što propisi ne dozvoljavaju i što je pet puta više nego što je prvi put raspisanim konkursom za projekte predviđeno sufinansiranje.

Kako se vidi iz priloženog grafikona u periodu 2015-2019. iz budžeta Kragujevca za RTK je izdvojeno bezmalo 195,5 miliona dinara.

– Priča o RTK nije samo slovo o stavljanju u neravnopravan položaj svih drugih kragujevačkih medija, već i stavljanje u drugi plan građana. Nema debata, ne samo političkih, već ni o jednoj važnoj temi za građane, koji finansiraju platu direktorke koja je veća od zarade gradonačelnika. Možda je još važnije pitanje šta je sa arhivom jedne od nekada najznačajnijih RTV stanica južno od Beograda? Jer tonski, video zapisi i fotografije mogli bi jednog dana da budu vredna istorijska građa za nekoga ko će pisati istoriju Kragujevca. Pod uslovom da su sačuvani i da se u njihovom čuvanju nije rukovodilo političkim interesima – kaže naša sagovornica.

Raspon zarada u RTK je od 58.000 do 147.200 dinara.

Jovanka Marović Nikolić podseća i da je „u godišnjem programu poslovanja RTK, koji su usvojili odbornici Skupštine Kragujevca, izneta i ‘samoocena’ da je ovo jedina medijska kuća u gradu koja proizvodi i emituje samo proverene i tačne informacije, čim je drugim medijima presuđeno da su neodgovorni i neprofesionalni“. – Zanimljivo da prilikom usvajanja programa poslovanja, krajem decembra prošle godine, nije reagovao niko od odbornik/ica na ove ocene – kaže ona.