Mala država, a mnogo medija. U Srbiji je registrovano više od dve hiljade javnih glasila. Većina njih jedva sastavlja kraj sa krajem. Pomoć koju dobijaju od države u vidu sufinansiranja njihovih medijskih sadržaja je mala, ali dobro dođe.
Ove godine država je bila znatno izdašnija – 77 miliona dinara više nego lane je izdvojila, ali to nije jedina novina.
„Ono što smo mi uočili je da je većina konkursa raspisana u januaru što je pravo čudo u odnosu na prethodne godine. Međutim, to je jasan pokazatelj da je pred izbore novac trebalo da bude raspodeljen onim medijima koji povoljno izveštavaju o lokalnoj vlasti“, kaže Jovana Pešić iz Udruženja novinara Srbije.
Ključni problem ovakvog finansiranja medija je što najveći deo kolača odlazi tabloidima i to onima koji godinama krše kodeks novinara. Šampioni u kršenju, ali i novcu koji kroz projekte dobijaju su Alo, Kurir, Informer i Srpski telegraf.
Prema podacima iz UNS-ove baze u poslednjih pet godina ova četiri tabloida su ukupno inkasirala više od 119,5 miliona dinara, a samo u drugoj polovini prošle godine prekršila su kodeks novinara 3.903 puta.
Takođe, u prvoj polovini ove godine kompanija koja izdaje tabloid Kurir dobila je čak 3 puta više novca nego prošle.
„Ne samo da pišu lažne vesti, ne izveštavaju u javnom interesu, apsolutno učestvuju u propagandnoj mašineri Srpske napredne stranke i to evo već godinama. I taj sistem upumpavanja novca u takve medije sada postaje toliko očigledan, ali evo već pet godina koliko pričamo o tome nijedno tužilaštvo se nije usudilo da pita – hajde da vidimo da li je ovaj novac koji se troši svrsishodan ili nije“, ocenjuje novinarka KRIK-a Vesna Radojević.
Takva vrsta pomoći za lokalne medije koji su na ivici egzistencije je razumljiva. Bila bi i opravdana, kada bi mediji zaista i objavljivali originalan sadržaj. Ali, na lokalu nema više izveštavanja, nema priče o čoveku ali ni kritičkog razmatranja, kaže novinarka KRIK-a.
„Nemoguće je da je sve u redu u ovoj zemlji, da je sve u najboljem redu. Da nema baš jedne stvari koju neki nacionalni tabloidi, odnosno tabloidi koji se prodaju na teritoriji cele zemlje ili neki lokalni medij ne može da pokrije. Dakle jeste i to jedan od ciljeva i Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, da zapravo tim novcem kupe ćutnju tih medija“, navodi Radojević.
U lancu raspodele novca važna karika su komisije za sufinansiranje medijskih projekata. Njihovi članovi odlučuju ko će i za šta dobiti novac. Od kada BIRN prati ovu temu njihovi istraživači uočili su da se sve svodi na dobro organizovanu malu grupu ljudi koji sredstva dodeljuju „prijateljskim“ medijima bliskim vlasti.
„Tako se dešava da pet – šest udruženja koja su slabo poznata i javnosti i stručnoj javnosti daju članove u 20 i više komisija godišnje. Zanimljivo je da se njihov rad inače ne vidi kada su u pitanju medijske slobode, kada je u pitanju cenzura, kada su u pitanju napadi na medije i druga važna pitanja, ali se uvek i redovno pojavljuju u trenutku kada treba dati nekog od članova za konkursnu komisiju“, ističe novinarka BIRN-a Tanja Maksić .
Objavljivanje istine i poštovanje Kodeksa novinara je obaveza, ali i kultura medija. Ministarstvo kulture i informisanja, čiji je budžet za sufinansiranje medija najveći, očigledno ne postavlja to pitanje, jer iz godine u godinu novac dodeljuje medijima koje i Savet za štampu, ali i sud označavaju da krše Kodeks.
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Filmovi o novinarima i za novinare
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.