Javnost i mediji kao nužno zlo

Tako je i nedavno, posle višednevnog štrajka radnika Fijata, saopšteno da je postignut dogovor. Iako je ovaj protest kragujevačkih radnika izazvao veliku pažnju medija, novinarima je bilo onemogućeno da postavljaju pitanja, uz neverovatno obrazloženje premijerke Brnabić.

„Ne želim da iko danas odgovara na dodatna pitanja pošto je postignut dobar kompromis i zato što ne bih želela da se pitanjima otvaraju neke teme oko kojih je postignut kompromis“, rekla je predsednica Vlade, nakon potpisivanja sporazuma radnika i rukovodstva Fijata.

Dakle, zahtevi o kojima se danima govorilo, i o kojima je na kraju, kako je saopšteno, postignuta saglasnost, ne mogu da budu tema novinarskih pitanja da se ne bi ugrozio kompromis! Šta je suština sporazuma, u čemu je ko i koliko popustio da bi do kompromisa došlo, kakva je uloga Vlade kao manjinskog vlasnika u ovom dogovoru, ne znamo jer je novinarima rečeno samo ono što je unapred pripremljeno i dogovoreno da se plasira u javnost.

Uz ovu pojavu, primetno je i selektivno pozivanje novinara na događaje, čime se pojedini zvaničnici unapred osiguravaju od mogućnosti da im bude postavljeno novinarsko pitanje na koje ne žele da odgovore. Ovde je najilustrativniji primer Ministarstva odbrane koje svakodnevno obaveštava redakcije o narednim aktivnostima ministra Vulina, ali istovremeno prosleđuje i obaveštenje da će snimak, fotografije, saopštenje, sve što im potrebno moći da preuzmu s određenog servera.

I na kraju dolazimo do prakse komunikacije putem elektronske pošte. Naime, nedostupnost ministara za odgovore na nekom javnom dogadjaju, kompenzuje se ljubaznim upućivanjem na pres službe pojedinih kabineta ili vladine Kancelarije za saradnju s medijima. Praksa pokazuje da na pitanja postavljena elektronskom poštom na pomenute adrese odgovori stižu sporadično, nekad tek posle intervencije Poverenika za informacije od javnog značaja, a često ne stignu nikad.

Tako se mediji umesto očiju i ušiju javnosti, što bi trebalo da im bude osnovna uloga u društvu, pretvaraju u protočne bojlere kroz koje cure strogo kontrolisane informacije. Izvan toga postoje isključivo nastupi koji su u funkciji samopromocije zvaničnika kojima našu sumornu svakodnevicu boje u ružičasto. Pravo javnosti da bude obaveštena, obaveza svih koji su plaćeni iz budžeta da podnose tačne i celovite izveštaje o svom radu, funkcija medija kao kontrolora vlasti, preduslovi su demokratskog društva. Srbija se, nažalost, u ovu sliku ne uklapa.