Kandidatura

Tako smo se u utorak uveče svi naređali ispred televizora kao kokoške u kokošinjcu na štangle, čekajući kao vidioci i vidilice iz Međugorja Njegovo ukazanje. Ukazao se, ali je opet izneverio svoje pretnje: dopalo nam se najvećim delom sve što je rekao. Je li otvorio 55 fabrika (samo od onih komadića crvenih traka koje su mu devojke u narodnim nošnjama ostavile za uspomenu posle makaza mogao bi da ogradi porodično imanje u Jajincima); je li sagradio više autoputeva nego Broz? Jeste. Je li radio od jutra do mraka? Jeste. Koliko puta se video sa Putinom? A vi? A tek sa Merkel bre Anđom? A vi? Koliko je samo kiselih voda i kafa platio iz svog premijerskog džepa? A vi?

Koji „mi“?

U drugom licu množine Vučić se sve vreme obraćao Oliveri Jovićević koja ga je gledala sa očima i nijednom ga nije upitala kome se on to obraća: njoj ili kome. Vi ovo, vi ono, vi ste opljačkali i upropastili Srbiju, vi ste gola govna, ukratko. Koji „mi“, Vučiću? Olivera sigurno nije, ali ne sme da ga pita na koga je to mislio. Naravno da ne sme, jer je jasno da on pod tim „vi“ misli na sve one koji ga ne obožavaju bezuslovno. I to je jedino što nam se nije dopalo u njegovom najnovijem ukazanju: prezir i bezobrazluk prema novinarima. Sve ostalo je bilo očekivano i nije imalo šta sad tu da nam se dopada ili ne dopada: zatrpavao nas je neproverljivim milionima, avionima, kilometrima i simpatijama stranih državnika; poredio je vreme najstrašnije finansijske krize sa današnjim vremenom polaganog oporavka; pljuvao je svakoga ko nije s njim kao „dosovca“, kao da to nekome više nešto znači. Davno beše, Aleksandre Vučiću, osavremeni se. Cipelario je opoziciju koja ionako leži na podu u nok-daunu, prenemagao se na temu „ako izgubim izbore“ itd.

Sa Tomom Nikolićem nije baš sasvim (još) znao šta bi. Sa Ivicom Dačićem još manje, mada je obojici ostavio izlaze za slučaj opasnosti. U utorak pre podne Predsedništvo Srpske napredne stranke jednoglasno, pazite: jednoglasno, skrušeno mu je podastrlo predlog da se kandiduje za predsednika republike. On je to snuždeno prihvatio, mora čovek da se žrvtuje za dobro Srbije, razumemo ga, ali se ogradio da će tek u petak Glavni odbor SNS o tome odlučiti, pa on ne bi o tome dotle. Možda odaberu nekog drugog kandidata: Aleksandra Martinovića, Marijana Rističevića, Zorana Babića? Nikad se ne zna u demokratijama, zar ne? Pritom je datum predsedničkih izbora pomeren od prvobitno najavljivanog 9. aprila sve do 30. aprila. A što se parlamentarnih izbora tiče, Vučić je ostavio mogućnost i za njih, ali nije se odredio; samo je ostavio i tu mogućnost, a vi vidite kako ćete da se krčkate do dana kad donesem Previšnji Ukaz o tome.

Sve je, dakle, ispalo lepo i fino u utorak uveče, osim jedne stvari. Kad je najavio da će reći nešto što nam se „neće dopasti“, bilo je to u kontekstu Siniše Malog i Savamale, a u vezi sa najnovijim izjavama bivše gđe Mali. E, tu je Vučić prikočio i nije nam rekao ništa što nam se ne bi dopalo. Naprotiv: ostavio je otvorenu mogućnost da Siniša Mali odlazi, ali ne baš odmah; kada – e pa to ćemo videti, ima do gradskih izbora u Beogradu još vremena. Prevedeno na srpski jezik opšteg razumevanja, Siniša Mali gotov je. Štogod razni pričali, izgleda da gđa Mali ima neke argumente u rukama i da ne priča koješta. Sve je to – ili barem veći i važniji deo toga – Vučić znao od početka, ali sada nema kud. Devedeset i pet hiljada evra koje je Mali oprao preko gđe supruge predstavljajući ih kao iznenada nađeno nasledstvo od njenog gospodina tate, na primer. Ima toga još, ali Vučića najviše svrbi hvalisanje Siniše Malog da je upravo on bio „kompletni idiot“ koji je rušio Savamalu u noći nakon izbora 24. aprila 2016. Kao da to nije znao od početka… Sada više neće prolaziti histerična dernjava tipa „Ne dam Gašića, ne dam Lončara, ne dam Malog!“. Vučić može, kao i sa Gašićem, da odugovlači neko vreme i sa Malim, ali ne tako dugo. Izgleda da je Mali gotov (naći ćemo nešto i za njega, bez brige, neće ostati siromah). Na uvijen način Vučić je gospođi Mariji Maloj ponudio nagodbicu: da pazi šta radi, pa možda dobije natrag starateljstvo nad troje dece koje joj je Siniša oduzeo preko već nekog socijalnog staranja, od čega je i pobesnela – s pravom, čini mi se. I to je još jedna stvar koja se barem meni nije dopala, kako je Vučić lepo predvideo. Gđa Mali sada ima neko vreme da razmisli hoće li imenovati građevinsko preduzeće čije su mašine bile angažovane tog 24. aprila noću u Savamali, a kaže da zna koje je to preduzeće, ali će reći kad joj dođe. Eto nama moguće nagodbe.

Sada nam valja sačekati i petak, sednicu Glavnog odbora Srpske napredne stranke na kojoj će se odlučiti hoće li predsednički kandidat biti Aleksandar Vuči ili neko drugi – demokratija je to, nikad čovek ne zna. Već se priča po čaršiji da će novi premijer biti Ivica Dačić (nije mu prvi put); ne znamo. Što se Tome Nikolića tiče, već je demantovao priču o tome da će u Moskvu za ambasadora (ako ne laže); iskreno, dovoljno mu je obećanje da mu neće rušiti ilegalnu gradnju; inače je namiren, šta bi više hteo? Biće i predsednik stranke, verovatno.

Sve se, dakle, odvija ne može bolje biti. Eto nama zabave.