Ko uređuje društvene mreže – zakonodavstvo SAD, EU i Srbije

Dešavanja oko predsedničkih izbora u Americi – od označavanja Trampovih tvitova kao lažnih vesti zbog nepriznavanja rezultata izbora, do upada Trampovih pristalica u Kapitol usled čega su tadašnjem predsedniku SAD ukinuti nalozi na svim društvenim mrežama kako ne bi pozivao na nerede, zaoštrila su debatu oko uloge društvenih mreža u političkom životu. Ideje država i političara da “zavedu red” u slobodna prostranstva interneta time dobijaju na snazi i pokreću se pitanja o regulaciji i ograničenjima slobode govora na društvenim mrežama.

Debata – da li su društvene mreže novi mediji i da li će „sahraniti“ tradicionalne medije – živa je koliko i društvene mreže. Što možda nije dugo kada se poredi sa nekim drugim izumima čovečanstva, ali od trenutka kada su nastali prvi forumi tokom 1990-ih kao preteče društvenih mreža pa i prve poznatije platforme kao što je MySpace, do danas, ova debata je toliko živa i dinamična da se čini da je proces mnogo duži.

Društvene mreže, platforme za razmenu informacija i internet uopšte, deluju kao prava arena slobode bez ograničenja kao što su zakoni, pravila, regulacije, koje nas često sputavaju u stvarnom životu. Zašto bi onda iko, pobogu, pokušavao da ograniči tu slobodu?

Pre nego što počnemo da se bavimo pitanjem regulacije i uređivanja društvenih mreža, a ceo svet se već uveliko bavi time, možda bi trebalo da zastanemo i razmislimo – šta su društvene mreže? Da li su one „novi mediji“ kako često čujemo? Ili su samo medijumi koji prenose informaciju?

Ili su nešto između telekomunikacionog operatera i medija, kako je to pokušao da definiše Mark Zakerberg, a on o društvenim mrežama, složićemo se, zna dosta.

Možda i bukvalan prevod naziva sa engleskog jezika „social media“ – društveni mediji – razotkriva šta su one zapravo.

Da li su to „novi mediji“ ili samo medijumi?
Društvene mreže nastale su kao medijumi – tehnička platforma i digitalni prostor za njihove korisnike, ali postale su mnogo više od toga. To su postale onog trenutka kada su i same pokušale da uređuju svoj sadržaj. Osim pružanja samo informacione strukture za razmenu informacija, njihova vidljivost i rasprostranjenost, ali i brojne zloupotrebe, dovele su do pitanja kako ih urediti. A onoga trenutka kada nešto počnete da „uređujete“ dolazite na teren medija.

Mediji se odlikuju uređenim sadržajem, ali tome prethodi stvaranje sadržaja, i to od strane profesionalnih lica obučenih za to (mada bi se na primeru Srbije ovo lako moglo osporiti).

Na društvenim mrežama, pak, sadržaj kreiraju korisnici, obični građani, neobučeni da taj sadržaj profesionalno i urede. Tu se rađa potreba za uređivanjem i regulacijom. Posebno posle slučajeva zloupotreba, a čovečanstvo nekako nađe način da svaki novi izum i zloupotrebi. Zbog toga se stvorila potreba da se uvedu uslovi korišćenja kojima se ograničava govor mržnje, vređanje, pretnje, da se nađe način da se spreči zloupotreba, uznemiravanje i maltretiranje dece, ugroženih i to deluje kao razuman motiv.

Pitanje koje je danas u žiži debate jeste – ko treba da uređuje društvene mreže? Ko kontroliše internet? Da li su to „big tech“ kompanije u čijem vlasništvu je većina društvenih medija, ili države i zakonodavci koji su do sada postavljali okvire i za sve prethodne medije?

Kompanijama se često osporava pravo da uređuju društvene mreže iako su u njihovom vlasništvu uz nekoliko argumenata. Zamera im se da nisu dovoljno stručni da budu „urednici“, zbog čega oni u poslednje vreme angažuju najbolje novinare i factcheck-ere na svetu kako bi im pomogli u filtriranju sadržaja, borbi protiv lažnih vesti i sličnih manipulacija javnim mnjenjem. Činjenica je da ove kompanije imaju dovoljno novca da „kupe“ i zaposle svu stručnost koja je za tako nešto potrebna.

Drugi, ozbiljniji, argument kojim se ide protiv „samoregulacije“ jeste da društvene mreže, iako iza njih stoji infrastruktura koja je u vlasništvu kompanije, kreiraju neki javni prostor, koji je deo javnog mnjenja, koji ne pripada samo kompanijama vlasnicima infrastrukture, jer ga kreiraju sami korisnici. A bez korisnika kao javnosti i sadržaja koji oni stvaraju – i same društvene mreže su ništa, bezvredne.

Ali kada dođemo na teren javnosti nekako mora da se umeša politika i državna regulacija.

Zato ćemo se, za sada, ovde zadržati na nastojanjima različitih država da urede ovu oblast.

Predsednici SAD i „odeljak 230“

U Sjedinjenim Američkim Državama pitanjem regulacije i odgovornosti društvenih platformi (a ovde namerno izbegavamo reč medij) bavi se Zakon o pristojnosti komunikacije iz 1996, odnosno njegov deo poznatiji kao „Section 230“ ili odeljak 230 koji uređuje oblast internet komunikacije. On direktno oslobađa internet provajdere i tehnološke kompanije od odgovornosti za sadržaje koje su objavile treće strane koristeći njihovu komunikacionu mrežu.

Dakle, ako ja širim govor mržnje na Tviteru, pred američkim zakonodavstvom, odeljak 230 oslobađa Tviter i njegovog vlasnika – od odgovornosti za ono što ja kao treća strana napišem.

Ovde možemo primetiti glavnu zakonsku razliku između društvenih mreža i medija. Naime, u većini država, mediji su odgovorni za sav sadržaj koji se objavi u njihovim izdanjima, pa čak i u komentarima čitalaca koji se objave ispod tekstova na njihovim portalima. Smatra se da mediji imaju dovoljno kapaciteta da sav ovakav sadržaj pregledaju i urednički odobre. Društvene mreže, činjenica je, nemaju i ne mogu imati kapaciteta da svaki tvit pregledaju. Pored toga, pozivati njih na odgovornost bilo bi kao kada bi proizvođač bejzbol palice išao u zatvor jer je neko nekoga ubio njegovim proizvodom, rekli bi oni koji zagovaraju liberalniji pristup društvenim mrežama.

Sa druge strane, ovim zakonom ostavlja se mogućnost samim platformama da uklone onaj sadržaj koji ocene kao neprikladan ili uvredljiv, dokle god to rade “u dobroj nameri”. Ovo znači da se kompanije ne mogu optuživati za ograničavanje ustavom zagarantovnih prava na slobodu govora dokle god je njihovo uređivanje bilo adekvatno usmereno.

Kompanije su ovu mogućnost iskoristile i, uz svest o odgovornosti, razvile algoritme za prepoznavanje uvredljivog ili neprikladnog sadržaja i njegovo brzo uklanjanje. Ovi algoritmi imaju propusta jer mašine još uvek ne mogu da zamene čoveka/urednika što daje dodatan povod i argument vlastima da traže strožija pravila za njihovu regulaciju.  I tu dolazimo do svih onih nastojanja da se prilično liberalan odeljak 230 uredi.

To je posebno aktuelna tema danas, nakon odlaska Trampa sa vlasti i blokade svih njegovih naloga na društvenim mrežama od strane „big tech-a“. Upravo je Tramp bio jedan od najvernijih korisnika ovih platformi, barem među svetskim liderima i političarima, neko ko je svojim tvitovima privlačio ogromnu pažnju ali i već u više navrata bio „cenzurisan“ zbog kršenja uslova korišćenja društvenih mreža. Ni on nije ostao bez odgovora kompanijama koje drže ove platforme, te je u više navrata zagovarao da se odeljak 230 izmeni i da se nametnu strožija pravila za rad onlajn platformi.

Iako se čini da je sa odlaskom Trampa nestala pretnja po slobodan internet, ni Bajdenova administracija ne deluje naklonjeno gigantima iz Silicijumske doline. Usled svih dešavanja oko upada u Kapitol i „cancel-ovanja“ Trampa, kako iz Bele kuće tako i sa društvenih mreža, pojačala se borba za regulacijom mreža i širenja dezinformacija kako se slične stvari ne bi ponavljale.

U SAD već se uveliko govori o tome da se Bajden neće mnogo razlikovati od Trampa u politici koju će zauzeti prema odeljku 230. I on će, piše se u medijima, tražiti da se Fejsbuk, Tviter, Gugl i ostale platforme prilagode uslovima korišćenja koje propiše država.

Spora evropska birokratija brzo donosi ograničenja

Iako udaljenija od sedišta velikih tehnoloških kompanija, Evropska unija bliža je ostvarenju namere da stavi tačku na debatu koja se oko slobode društvenih mreža povela u SAD. Evropska birokratija pokazuje se obično spora sa svojim procedurama, ali pojedinačne države, među kojima prednjače Nemačka i Francuska, već su počele da usmeravaju svoje zakonodavstvo u pravcu veće regulacije.

Iako su evropski zvaničnici nedavno osudili „ban-ovanje“ Trampa sa Tvitera kao gušenje slobode govora, zakoni koje EU pokušava da implementira za regulaciju društvenih mreža, nisu ni izbliza slobodoljubivi kao što je bila reakcija Merkelove na brisanje Trampovih naloga.

U borbi protiv terorizma i ekstremizma svako vrste, pa i onog koji se propagira na društvenim mrežama, EU priprema novi set zakona koji nosi naziv „Digital services act“ – odnosno Akt o digitalnim uslugama koji predviđa niz pravnih akata kojim će se urediti, između ostalog i govor na društvenim mrežama. Ukoliko ovaj paket zakona bude usvojen, sve države članice će morati da primene nova pravila. Među njihovim odredbama su i predviđene kazne za društvene mreže ukoliko svaki sadržaj koji sadrži elemente ekstremizma ne uklone sa svojih platformi u roku od 60 minuta od njegovog objavljivanja.

Ovo bi se moglo implementirati na nivou cele EU na način na koji je i GDPR doneo promene zakonodavstva za sve zemlje članice u oblasti zaštite privatnosti podataka.

Uzor za takvu regulativu u oblasti govora mržnje je zakon koji je donela Nemačka „Network Enforcement Act” (NetzDG). Ovaj zakon propisuje da društvene mreže moraju da uspostave mehanizam za brzo i jednostavno prijavljivanje neprikladnih ili uznemirujućuh postova, te da oni moraju biti uklonjeni u najkraćem roku, u suprotnom kazne idu i do 50 miliona evra.

On nije dobro prihvaćen u široj javnosti, često se naziva „Fejsbuk zakon“ čime se kazuje na nameru da se država obračuna sa jednom mrežom, dok su mnoge organizacije, pa i Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za slobodu govora i izražvanja ukazivali da ovaj zakon uskraćuje te osnovne slobode.

Sličan zakon usvojila je i Francuska u maju prošle godine, koristeći narastajući govor mržnje i dezinformacije tokom pandemije kao argument za čvršću regulaciju mreža. Ovaj zakon je ispraćen različitim kritikama a najglasnije su bile one koje ukazuju da zakon daje pravo policiji da cenzuriše bilo koji sadržaj na društvenim mrežama pod izgovorom pretnje terorizmom.

Srbija i Vulin kao cenzor interneta

Osim nekih besmislenih i tehnički neizvodljivih predloga koje je iznosio ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin od kada je došao na čelo MUP-a – da treba ukinuti anonimnost na internetu, ozbiljnijih namera i pokušaja regulacije društvenih mreža u Srbiji nije bilo.

Mi smo još uvek veoma daleko od konkretnijih zakonskih rešenja na ovu temu, što zbog niskog nivoa tehnološke pismenosti našeg stanovništva, kao i ekonomske nerazvijenosti koja je sa tim u vezi, što zbog nezaintersovanosti velikih platformi da se bave tržištem u Srbiji. Za njih su korisnici u Srbiji nedovoljan procenat ukupnih korisnika da bi čak i odredili svoje predstavnike za našu zemlju, te se ne trude da ovde pokreću debatu o zakonskim rešenjima. Druga strana koja bi tu debatu mogla da vodi je zakonodavac, a ni na toj strani, čini se, uređivanje društvenih mreža nije prioritet. Osim kada se umeša izvršna vlast jer se na mrežama preti Predsedniku države lično, kao što je bio povod za Vulinovu ideju.

Ipak, ima i one nekolicine koja u Srbiji pokušava da pokrene debatu o regulaciji mreža, a to su uglavnom tradicionalni mediji koji se još uvek bore sa svojim starim problemima za opstanak na tržištu a sada im nove muke zadaju društvene mreže, kao i nekolicina nevladinih organizacija koje se bave ovom tematikom.

Možda je ovo naposletku i dobro, iako čini da prostor digitalnih platformi u Srbiji izgleda kao nekakvo, još uvek prirodno stanje ili neosvojena zemlja. Jer društvene mreže u medijskom mraku Srbije su najbolja platforma za razmenu ideja, slobodnog mišljenja i stavova. Pitanje je do kada će tako i ostati, a i kada se bude razmišljalo o nekoj regulaciji najveća je verovatnoća da će se samo prepisati zakoni Evropske unije koji u tom trenutku budu bili na snazi.

Regulacija društvenih mreža počela je i pre nego što smo konačno odredili šta su one zapravo. Dok je debata još u toku, možda bi trebalo da damo priliku Fejsbuku i Tviteru da sami počiste svoje dvorište i nađu tehnička rešenja za bolje uređivanje sadržaja, pre nego što dopustimo da im pravila nameću američki predsednici, evropska birokratija ili jedan naš Vulin.