Lekić o Brajoviću: Presvlačenje gole istine

Lekić u saopštenju ukazuje da to, međutim, „ne sme biti manir državnog činovnika zaduženog za informisanje, bez obzira što mu karijera kipi od prakse da gole istine presvlači po nalogu trenutnog poslodavca“

Lekić konstatuje da Brajović odbija da prizna da je na sednici Nacionalnog konventa o EU (Radna grupa 10 – informaciono društvo i mediji) održanoj 15. marta ove godine četvrta tačka dnevnog reda glasila: „Nacrt zakona o javnom informisanju u medijima: Nino Brajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja (Nacrt zakona u prilogu)“.

Prema Lekićevoj oceni, Brajović odbija da prizna i da je svim učesnicima sednice, uz dnevni red, elektronskom poštom prosleđen i Nacrt zakona o javnom informisanju.

Nikola Marković, koordinator Radne grupe NKEU za poglavlje 10, na izričito pitanje NUNS kako je došao do spornog Nacrta zakona, eksplicitno odgovora: „Nacrt sam dobio iz Ministarstva kulture i informisanja“.

Lekić pripisuje Brajoviću da odbija da prizna i da je na samoj sednici, „između ostalog, govorio o nacrtima dva zakona o Tanjugu, saopštio prisutnima da je formiran tim za izradu Medijske strategije i obavestio ih o paralelnom radu na izmenama medijskih zakona i Medijske strategije“.

„Među imenima koje je Brajović izlicitirao kao učesnike radne grupe za izradu Medijske strategije“, kako navodi Lekić, nalazi se i ime Ljiljane Smajlović – „ispred novinarskih udruženja“;

Na pitanje – da li ta platforma radne grupe može da se iskoristiti i kao platforma za komentarisanje zakona, rečeno je da se sugestije mogu dostaviti do 1. aprila, preneo je Lekić i napomenuo da su to, dakle, fakti koje Brajović „ni ne pokušava da ospori“.

Umesto toga, smatra Lekić, „državni sekretar pribegava Lenjinovom geslu, devedesetih žestoko praktikovanom na RTS, koje kaže da ‘laž koja se dovoljno često izgovori postaje istina'“.

„U svom obračunu sa istinom koristi zastarelu municiju, poput one da je NUNS podržao antievropski Zakon o javnom informisanju iz 2009. godine ili mi spočitava kako tvrdim da ‘NUNS-u pripadaju zasluge za to što je Ustavni sud pre sedam godina ukinuo drakonski medijski zakon'“, ukazuje Lekić.

On podseća da „NUNS nikada nije podržao Zakon o javnom informisanju iz 2009. godine“, ali dodaje da „jeste imao drugačiji pristup tom zakonu od UNS-a“.

„Jeste, uz pomoć poslanika LDP, amadmanima uspeo da ‘ublaži’ restriktivni zakon i jeste (izguglajte, Brajoviću) podneo inicijativu kojom je od Zaštitnika građana tražio da pokrene pitanje o ustavnosti tog zakona“, naglašava Lekić.

„Uzgred, Brajović laže i kad tvrdi kako je Ustavni sud proglasio neustavnim Zakon o javnom informisanju“, tvrdi Lekić i objašnjava da je „Ustavni sud Srbije proglasio neustavnim samo neke odrebe tog Zakona“.

„I na kraju da se osvrnem na jedinu stvarnu činjenica kojom Brajović u svom pamfletu barata: da, priznajem da sam podržao Zakon o informisanju iz 2009. godine“, ističe Lekić.

„Da, kao što žalim za 6. oktobrom i lustracijom koja bi dotakla i one patriote koji su devedesetih sa mikrofonom RTS-a u rukama ‘oslobađali’ hrvatske gradove ili kao što sam besan jer ‘Sablja’ nije ‘provetrila’ i neke medije, da, zdušno sam podržao represivne mere protiv tadašnjeg ‘ološa’, koji je preplavio kioske“, poručio je Lekić.

„I, da: učinio sam to kao Slaviša Lekić, novinar sa dvogodišnjim stažom člana, a ne kao predsednik NUNS-a“, precizira Lekić i ističe da „nema te stvari u 23 godine dugoj istoriji koje bi NUNS morao da se stidi“.

„Za razliku od istorije UNS-a, koju su obeležili razni minovići, komrakovi, brajovići i slični meštri transakcija između istine i laži – uvek na štetu istine“, smatra Lekić.

On zaključuje da ovim saopštenjem „definitivno stavlja tačku na bavljenje Brajovićevim lažima“.