Manjkava demokratija i sužena sloboda izražavanja

Britanska nevladina organizacija Index cenzure osnovana je pre pola veka, ali je tek ove godine objavila prvi globalni indeks koji meri slobodu izražavanja u akademskoj, digitalnoj i medijskoj sferi. Bazira se na kompilaciji brojnih podataka respektabilnih organizacija poput Reportera bez granica i Komiteta za zaštitu novinara… Globalno deleći države u deset kategorija, Indeks slobode izražavanja svrstao je Srbiju u šestu grupu država koju karakteriše suženost ovih sloboda. Ako se gledaju samo medijske slobode, one su „delimično ograničene“ kada je Srbija u pitanju što nas rangira u još lošiju, sedmu grupu. U poređenju sa nekadašnjim državama bivše Jugoslavije, u toj sferi se nalazimo na samom začelju.

Ovogodišnji indeks demokratije britanskog magazina Ekonomist svrstao je Srbiju na 68. mesto u grupu „manjkavih demokratija“. To je pad od pet mesta u odnosu na prošlu godinu. Sve zemlje Zapadnog Balkana i države bivše Jugoslavije svrstane su u kategoriju „manjkavih demokratija“, osim BiH koja je ocenjena kao „hibridni režim“. Ispred Srbije su Slovenija i Hrvatska, Crna Gora i Albanija. Iza Srbije su Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina. Ukupno 167 država svrstano je u četiri kategorije – „potpune demokratije“, „manjkave demokratije“, „hibridni režimi“ i „autoritarni režimi“ na osnovu ocena iz pet kategorija – izborni proces i pluralizam, funkcionisanje vlasti, demokratska politička kultura i građanske slobode.

Zabrinjava činjenica da i jedan i drugi rezultat potvrđuju silazne trendove u domenu demokratije i slobode izdržavanja. Negativna spirala koja proizilazi iz nalaza brojnih nevladnih organizacija teško će biti prekinuta ako se nastavi sa odlaganjem i opstrukcijom reformskih napora i ignorisanjem važećeg medijskog zakonskog okvira koji pruža dovoljno osnova za pomake na bolje u Srbiji.

Reformatorstvo ne predstavlja samo donošenje zakona u skladu sa evropskim standardima. Ono zahteva beskompromisno sprovođenje zakona. Stvaranje uslova i atmosfere za realizaciju društvenih promena dosledno.

Ne može se na jednoj strani potencirati donošenje zakona kojima će se garantovati slobode, a na drugoj strani te slobode ugrožavati nedopustivim vokabularom iz samih vrhova izvršne vlasti.

Ne mogu se na nacionalnim konkursima za projektno sufinansiranje donositi odluke uz poštovanje pravila da oni koji su sankcionisani kroz regulatorna tela REM i Savet za štampu moraju biti diskvalifikovani, a na lokalu, gde je mnogo više novca, raditi upravo suprotno – najveća sredstva dobijaju upravo oni koji maksimalno krše novinarske postulate, kodekse, prenose laži i šire govor mržnje. Na drugom mestu su mediji okupljeni oko GONGO organizacija, čiji projekti služe samo za izvlačenje novca uz pristrasne konkurske komisije.

Pozitivni pomaci koji se postignu pravosnažnom presudom za nasilničko ponašanje, kao u slučaju OK radija iz Vranja, skoro da se potiru činjenicom da lokalna samouprava i vlast uopšte ne rešavaju problem nelegalne gradnje kojom je zazidan deo ovog medija, od čega je počela spirala nasilja prema radiju i to više od šest meseci od prve odluke nadležnih organa i zakazanog prvog termina za rušenje.

Ima još puno primera koji govore da ne postoji jasna sveobuhvatna rešenost da se stvore uslovi za nesmetani razvoj slobodnog, profesionalnog novinarstva, da se rešavaju ekonomski problemi medija kako bi oni bili zaista u funkciji zaštite javnog interesa kroz pravovremeno i objektivno informisanje građana.

Zbog toga se u medijskoj zajednici i nevladinom sektoru moraju osnaživati i novinari i mediji, i podrška – kako bi se kroz tu snagu vršile promene, ali i pritisak da to postane prioritet i svake vlasti. Od lokanog do nacionalnog nivoa, kao i svake vlasti u budućnosti.