Mediji kao žrtve borbe za demokratiju

Iako ne mora biti merilo, sama činjenica da se mediji u Strategiji spominju samo dva puta, po jednom u osnovnom tekstu i Akcionom planu, može biti dovoljna ilustracija koliku je pažnju slobodi izražavanja Evropska komisija posvetila ovoj važnoj, bar za nas, oblasti.

„Poseban fokus je potreban kako bi se zaštitila sloboda izražavanja i nezavisnost medija kao stuba demokratije”, navodi se u Strategiji pri čemu se, u okviru osnovnih prava, mediji svrstavaju zajedno sa zaštitom manjina, borbom protiv diskriminacije, naročito Roma i LGBT populacije. Tu je uvrštena i ravnopravnost žena i muškaraca, kao i nasilje u porodici.

U osnovnom tekstu toliko o tome, a u Akcionom planu se navodi i način ostvarivanja slobode izražavanja kao jednog od fundamentalnih prava i to podrškom u oblasti nezavisnih i pluralističkih medija i civilnog društva.

Za ostvarivanje ovog cilja, po proceni autora, biće dovoljne dve godine, odnosno ova i sledeća.

Očigledno da komesar Han i njegovi saradnici, i pored verbalne podrške, nisu uvažili čak ni apel novinarke Tamare Skrozze koja je u ime Grupe za slobodu medija zamolila predstavnike EU da ako ne mogu da nam pomognu, bar da nam ne odmažu.

Činjenica je, međutim, da se ne sme zaboraviti da u okviru poglavlja 23, koje obuhvata vladavinu prava, poseban deo čini celina „slobode izražavanja i slobode i pluralizam medija”. Pretpostavka je, ne bez osnova, da će poglavlje 23 ostati otvoreno do kraja pregovaračkog procesa, što bi, prema Strategiji, trebalo da bude 2023. godina, pa bi optimisti mogli da zaključe da će se Evropska komisija medijskim slobodama baviti i posle 2018/19.

Cinici bi na to rekli da ako evropski zvaničnici u Srbiji nastave da se bore za medijske slobode kao što su činili do sada, bolje da to više i ne rade.

O stanju na medijskoj sceni ne treba, bar ovom prilikom, trošiti prostora i reči. Jednostavno, nema smisla ponavljati sve ono što su gotovo svi, od Johanesa Hana u Tirani do poslednjeg birokrate u Briselu, mogli da čuju od novinara i predstavnika civilnog sektora.

Kakav je efekat postignut, pokazuje i Strategija za Zapadni Balkan u kojoj su kao prioriteti, kao što se i očekivalo, osim odnosa Kosova i Srbije, decidirano navedeni rešavanje međudržavnih sporova, pravosuđe, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, jačanje tržišnih mehanizama, primena evropskih vrednosti i standarda, regionalna saradnja i još štošta.

Gotovo sve, moglo bi se reći, osim medijskih sloboda i slobode izražavanja.

Zašto je zauzet ovakav stav, moglo bi da se nagađa i raspreda nadugačko i naširoko, ali očigledno da komesar Han i njegovi saradnici, i pored verbalne podrške, nisu uvažili čak ni apel novinarke Tamare Skrozze koja je u ime Grupe za slobodu medija zamolila predstavnike EU da ako ne mogu da nam pomognu, bar da nam ne odmažu.

Režim Aleksandra Vučića možda i neće biti baš zadovoljan tekstom Strategije, ali ovakav nedopustivo indolentan odnos prema medijskim slobodama u ovom dokumentu mora da ga je oraspoložio.

Koliko, siguran sam, videćemo vrlo brzo.

I ne samo da ćemo da vidimo već i da osetimo.