Mediji na jugu Srbije između čekića i nakovnja

Vranje je oduvek bilo rasadnik političko-partijskih kadrova doraslih prestoničkim izazovima, pa su tako mnogi od njih napravili uspešne karijere u Beogradu, ili se upravo ka vrhu penju hirovitim lestvicama uspeha. Jedan od takvih je i Zoran Antić, šef vranjskih socijalista, nekadašnji gradonačelnik, a sada u drugom mandatu državni sekretar u Ministarstvu za rad, boračka i na pitanja. Legenda, ne bez doze cinizma, što nikako ne znači da joj ne treba verovati, kaže da je Antićev prvi potez po odlasku u Beograd pre nekoliko godina bio ostavljanje duvana, ali ne iz medicinskih razloga.

U prestonici, naime, nije pored njega bilo Zorana Veličkovića, znamenitog Zuje, medijskog maga ovdašnjeg, da skokne po cigarete za šefa. Scenama u kojima Zuja rešava kompleksne i odgovorne zadatke poput pridržavanja kaputa, zvanja kelnera, ili narečenog odlaska do trafike, često su prisustvovali „predstavnici sredstava javnog informisanja“, kako je novinarima od milošte tepao Antić.

Trud se očito isplatio, pa je Veličković danas vlasnik dve medijske kuće, RTV Vranje i RTV Bujanovac, ali i osnivač PROUNS, novinarskog udruženja osnovanog sa jasnim ciljem skupljanja kajmaka sa medijskih konkursa. Tako su 2019. komisije Ministarstva kulture i informisanja njegovoj RTV Bujanovac dodelile 5,4 miliona dinara, dok je najveći pojedinačni novčani iznos od 2.464.200 dinara, dodeljen projektu RTV “Razglednica mog sela” ove medijske kuće čiji program ne gledaju ni njeni zaposleni.

ZUJINE USLUGE VREDE MILIONE

Da zadovoljno trlja bradu te godine Veličković je imao još jedan razlog, s obzirom na to da je sa 5,2 miliona dobro prošla i RTV Vranje, još jedna kuća koje je većinski vlasnik. Ispostavilo se da su dve Veličkovićeve firme 2019. godine ukupno od komisija dobile gotovo neverovatnih 10,7 miliona dinara, odnosno oko 90.000 evra, za realizaciju svojih medijskih projekata. Radi bolje percepcije o količini novca, Veličkovićevi projekti dobili su polovinu sume koja je dodeljena projektima medija iz Pčinjskog okruga, jer je za krajnji jug odvojen 21 milion dinara. Kao niko, ili gotovo niko od svih učesnika na konkursu, dovoljno i da samom Zuji, miljeniku mnogih komisija i vlasti, počne da zuji u ušima.

Naredne 2020. godine, Zuja je dopao u nemilost, pa je na konkursima dobio tek oko 9,5 miliona. Treba li reći da je Veličković, dugogodišnji kadar SPS, rečnikom sportskih kolega podmetao glavu tamo gde drugi ne bi ni kopačku, pa su ga socijalisti tokom svoje vladavine Vranjem duge dve i po decenije, šetali iz firme u firmu, uvek na rukovodeća mesta i uvek tamo gde treba čvrsta ruka, da bi se naš junak skrasio u medijima, u RTV Vranje, a okolnosti mu omogućile i da postane vlasnik dve televizije, sa pripadajućim radijom i internet portalima.

Početkom prošle godine saborci su ga isključili iz SPS, koji je u Vranju deo naprednjačke vlasti, ali i u stalnoj konfrontaciji sa ovom strankom koja je, gle čuda, oberučke prihvatila Zujine usluge, pa na konkursima u ovom gradu redovno dobija bar šest miliona dinara godišnje.

NOVINARSKI JADI JEDNOG DIREKTORA

Veličković i njegovi mediji su u krugovima koji u Beogradu odlučuju o medijskim parama, stekli status branika srpstva tamo gde je najteže – u Bujanovcu. Uzgred, RTV Bujanovac kupio je 2017. za 1 dinar od jednog deoničara zaposlenog u ovoj kući. Idemo dalje. Bio je dobar komšija, javljao se uredno, ma ni mrava ne bi zgazio… Čuli ste svakako ovakve izjave ljudi zabezeknutih kada neko koga poznaju napravi nekakvu pizdariju. Nenad Tasić bio je ugledni profesor informatike u Bujanovcu koga vole i đaci i njihovi roditelji, osnivač šahovskog kluba i, uopšte, posvećenik svojih zanimanja. A onda – onda mu se valjda javilo da mu to nije dovoljno pa je rešio da postane direktor škole. Ali, kako stići do trona, mora da je dumao u neprospavanim noćima, pa mu se ponovo javilo da pokuša preko partije. Ali koje? Došapnuli su mu da pokuša preko SNS koji, doduše, u Bujanovcu nije na vlasti, ali direktore škola ionako bira Beograd.

Pošto je 2019. postao direktor, prestao je da bude samotihi uča, pa su nezavisni mediji i novinari počeli da ga smaraju besmilicama tipa zašto je neko ušao u školu i usred nastave prebio učenika, zašto nema grejanja i uopšte da ga ometaju u njegovoj mesijanskoj misiji opismenjavanja malih Bujanovčana. Bilo je najlakše optužiti ih za zaveru, da ga mrze, što je šljakalo neko vreme, ali se Tasić dosetio još genijalnije ideje: otvoriće svoj medij. Pa, što je to teško biti novinar? Sedneš i pišeš, je l’ tako? Tako je!

PROGRAMSKA ŠEMA: RECEPTI, VICEVI I – VUČIĆ

Tako je, kaže još jedna legenda, biće valjda 2019, Tasić registrovao znameniti Pčinjski 017, naprednjački portal koji osim viceva, recepata i anegdota iz sveta poznatih, prenosi i svaku izjavu predsednika Srbije i drugih državnih zvaničnika.

Ipak, posebna je poslastica kad na portalu osvane intervju Nenada Tasića novinara, sa Nenadom Tasićem, poverenikom za obrazovanje Opštinskog odbora SNS. Da ne bude zabune, nisu u pitanju dve različite osobe koje se isto zovu i prezivaju! Nije, međutim, poenta ovog arčenja ‘artije u tome, jasna vam je njihova uređivačka politika, već postoji paradigma kao i slučaju skakanja po cigarete.

Jednom se zgodom Tasić, ubrzo pošto je, jel’te, postao novinar, pohvalio jednom kolegi kako uživa u novom poslu, sa posebnim akcentom na lukrativna svojstva medijskog delanja, rekavši pritom, parafraziram, da ovo novinarstvo nije ni tako loše, ne radiš ništa a mesečno ostane i 20.000 dinara!

Sumnjamo da su mu se apetiti zaustavili na cirka 170 evra, bar sudeći po odluci da napreduje u novootkrivenom biznisu. Tako je krajem prošle godine objavljena vest da je Tasić postao predsednik nečega što se zove Strukovne Asocijacije novinara Srbije (SANS), i osnivač još jednog portla pod nazivom SRB-info.

INTERVJU ZA UDŽBENIKE

Vest o tome, naravno, objavio je Nenad Tasić, predsednik SANS, u razgovoru sa Nenadom Tasićem, urednikom Pčinjskog 017 i SRB-info. I u ovom slučaju nije reč o različitim ljudima. Ovaj intervju će se možda jednog dana izučavati na fakultetima, sudeći prema otkriću ovog profesora informatike.

Konačno, zar nije logično da naprednjački funkcioner napravi intervju sa sobom – ta, ko bi bolje znao da ga ispita o onome što misli. I ko bi bolje prodrmao pitanjima Nenada Tasića nego sam Nenad Tasić. Pođite od sebe, da ste urednik, kome biste taj zadatak poverili. Tasiću, dakako!

Sagovornik Nenada Tasića Nenad Tasić nema dileme: “Pravo novinarstvo je mešavina zanata, umetnosti, sociologije, psihologije, politike i mnogo čega drugog”, otkrio je čitalaštvu. Kao i informacije čime će se baviti udruženje koje vodi.

“Radićemo na jačanju Asocijacije kroz širenje članstva i povezivanje sa udruženjima u zemlji i regionu. Svi mi imamo odgovornost i obavezu da svojim radom ojačamo novinarstvo naše zemlje. Kroz promociju i afirmaciju novinarsk profesije imamo mogućnost da damo primer i šansu mladim ljudima, a mi ćemo se kao tim zalagati da sve mogućnosti iskoristimo na pravi način. Rukovodstvo SANS planira da u narednom periodu obiđe sve okruge širom Srbije, da se izaberu poverenici i da se njihov rad osnaži kroz pronalaženje projekata za njih. Cela organizacija mora ojačati, naročito njen projektni tim, koji bi osnažio asocijaciju u narednom periodu. Neće biti lako, ali smatram da nije nemoguća misija”, rekao je Tasić.

NAPREDNJAČKI TRAKTAT

Njegov osvrt na temu odnosi lokalne vlasti i medija posebno je zanimljiv, gotovo pravi usmeni filozofski traktat: “Mnogi novinari ili suviše naginju zvaničnoj politici ili o vlasti pišu preterano loše samo da bi dokazali da su slobodni. Manjka zlatna sredina, ni suviše uz vlast ni suviše protiv nje. Uvek se u životu treba odmeravati, šta se može a šta ne. Nastojati da se pronađe srednje rešenje, da se nijedna tema ne odbaci ali uvek razmisliti u kakvom će obliku biti napisana. Zadaci medija su da rade u interesu javnosti, da brinu o javnom interesu, da informišu, obrazuju, zabavljaju, ali i mobilišu, tako da, praktično, budu institucije društva koje će publici da omoguće da to društvo razume i da u tom društvu aktivno participira. Dakle, mediji su ti koji publici pomažu da oblikuje svoje stavove koji su zasnovani na proverenim, pouzdanim informacijama i činjenicama, a ne na ličnim stavovima”, reče poverenik za obrazovanje Odbora SNS.

Tu je, dakako, još smatranja, ukazivanja i uopšte mudrih misli upućenih kolegama, posebno onim mlađim, ali i o budućnosti medija i tako dalje i tome slično, od čoveka koji u životu nije napisao ni jednu jedinu vest. Pedantni kolega Radoman Irić sabrao je da u Pčinjskom okrugu sa oko 230.000 duša bitiše gotovo 70 medija, mada ih je danas možda i više, a dominiraju televizije i internet portali.

Ali, marketinško tržište je suženo, para nema, valja namiriti račune i uopšte preživeti, a najjednostavniji način da se dođe do koje crkavice je preko konkursa lokalnih samouprava. Samo, ni to ne ide glatko. U Preševu, na primer, od 2015, nije bilo konkursa ili su poništeni, Trgovište je raspisalo jedan pre nekoliko godina, a Bosilegrad ni toliko. Vladičin Han je redovan, Surdulica to radi od prošle godine, Vranje i Bujanovac otpočetka. Nije tajna da je bliskost sa vlastima, poglavito u Vranju, ključna za konkursni berićet. Pa, ko se kako snađe, trkom do trafike ili na čelo škole. Posle je nebo granica. Ali, kako beše ona mantra, imam porodicu i sitnu decu, traže da jedu.

Multietničko novinarstvo u Bujanovcu

U Bujanovcu gotovo sve ima prefiks albanski ili srpski. Kafići, prodavnice, restorani, pekare, mediji… dobijaju ovu odrednicu na osnovu etničke strukture vlasnika ili, u slučaju medija, jezika na kojem se emituju. Posle oružanih sukoba na jugu Srbije 2000. i 2001. godine između pobunjenih naoružanih Albanaca i državnih snaga bezbednosti, u Bujanovcu je rođena nova kovanica – multietničko novinarstvo. Na valorizaciji ovog termina zdušno su radile i međunarodne organizacije sa idejom da ovdašnji Srbi i Albanci zajedno prave medijske sadržaje na svom jeziku.

Naravno, kao i svi glupi projekti i ovaj je propao, jer se zaboravila činjenica da novinarstvo može da bude samo dobro ili loše, gde ga u ovom drugom slučaju uopšte i nema.

Ipak, kao rezultat imamo bar dvadesetak medija na albanskom jeziku u Bujanovcu (i susednom Preševu), opštinama u kojima većinsko stanovništvo čine Albanci. Ali i pored toga, imamo i duboki nesklad između kvantiteta i kvaliteta. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati oni koji zaista nešto i rade, imaju svoju produkciju i stabilnu publiku. Većina, nažalost, samo prenosi po neku vest iz kosovskih medija, rezultate evropskih fudbalskih utakmica ili pikanterije iz života poznatih. A sve je to nekako poznato.

 

Izvor: NUNS Dosije