Ministar o kom se ćuti (VIDEO)

Naglašene reči su falile, a precrtane bile višak u Tanjugovoj vesti o njihovim kolegama koji su u Srbiji objavili najbolje istraživačke priče u prošloj godini. Što bi rekli tviteraši: dragi Tanjuže, ispravila sam vam ovo.

Direktorka te agencije Branka Đukić nije odgovorila na moje pitanje zašto za Tanjug nije bila relevantna informacija ko je taj „jedan srpski ministar“ povezan sa zemunskim klanom, ali je veliko iznenađenje bilo da se i ovakva „okrnjena vest“ nađe na sajtu Tanjuga. Zlonamerno ću zaključiti da se to desilo greškom dnevnog urednika.

Do ove „greške“ nažalost nikad ne može da dođe kada su u pitanju velika otkrića, posebno ona u kojima je glavni akter aktuelni ministar zdravlja.

Tanjug nije jedini koji glasno ćuti o brojnim aferama Zlatibora Lončara o kojim je uglavnom pisao KRIK. Zbog toga je nagrada koju su dobili Stevan i Dragana posebno važna za sve u redakciji – neka od najkompletnijih i komplikovanijih otkrića KRIK-a o ministru zdravlja dobila su priznanje koje zaslužuju, ako već nisu pažnju medija.

Odbijam da verujem da za javnost nije važno da je ministar zdravlja u bliskim vezama za klanom koji je ubio premijera Zorana Đinđića. To jednostavno nije normalno.

Da ne živimo u poltronima okupiranoj zemlji, Tanjug i njemu slični mediji trebalo bi da prenose otkrića poput onog da je Lončar kao mlad lekar sastavljao izveštaje o zdravstvenom stanju Petra Panića Pane, kriminalca bliskog ovoj grupi, pomoću kojih je on odlagao suđenja. U serijalu tekstova o Lončaru ima i onaj koja dokazuje još čvršće veze sa podzemljem. KRIK je otkrio da je ministar zdravlja 2002. godine potpisao ugovor o kupovini stana sa suprugom Sretka Kalinića, najpoznatijeg ubice zemunskog klana. Ugovor je potpisan svega deset dana nakon smrti crnogorskog mafijaša za čije ubistvo Lončara optužuju svedoci saradnici sa suđenja zemunskom klanu. Lončar tada nije želeo da kaže novinarima da li je stan platio ili ga je dobio na poklon.

Lekar i aktuelni ministar zdravlja, jedan od najvažnijih ljudi u Vladi povezan je sa ozloglašenim zemunskim klanom – za većinu srpskih mejnstrim medija to nije bilo važno. Nisu osetili potrebu da prenesu priču, a kamoli da je „nastave“ njihovi novinari jureći ministra da bi mu postavili pomalo „nezgodna“ pitanja.

Mi smo već toliko ogrezli u strah i ulizištvo od kog mi je nekad fizički muka da je pre nekoliko nedelja bilo pitanje da li će me obezbeđenje pustiti na jednu konferenciju. Ne PR, ne zvaničnici – obezbeđenje je maltene odlučivalo o tome. Koleginica iz jedne televizije čula je njihova domunđavanja: „Ne znam da li da pustim ovu, postavlja čudna pitanja.“

Baš me je slatko nasmejalo to – čula sam do sada da su mi pitanja oštra, dobra, nekad i glupa, ali nikada do sada – čudna. Dobrodošli u stadijum gde je čudno pitanjima suočavati članove Vlade sa pričama o njihovoj braći, kumovima, njihovim „čudnim“ poslovima i kombinacijama.

Ali, ono jes – danas se zaista treba diviti ljudima koji svakog dana dođu u redakciju i jednostavno pišu vesti, prave vesti. Toga je toliko malo da ispada da je čovek iz obezbeđenja u pravu – to su sve čudaci i čudakinje.

„Navodne veze jednog srpskog ministra sa zemunskim klanom“ kako je to zgodno sročio Tanjug su toliko čvrste da postoje i njihove zajedničke fotografije. Ni to nikada nije bila vest za agenciju koja je tako samouvereno zauzela slogan – Tačno.

Naravno, ni za one koji se svakog dana hvale „da je naše pravo da znamo sve“. I jeste, ali uprkos RTS-u, očigledno.

Čudaci i čudakinje će imati još mnogo priča i o Lončaru, novim tajkunima, ministrima za punjenje stranačkog budžeta, prljavom kešu od kojih se kupuju kič vile. I sigurno će nas i dalje ignorisati „najstariji mediji“ jer se integritet ne dobija preko noći.

Ali, drage kolege, ne može dovoljno vas da ćuti koliko nekoliko nas može glasno da kaže: Zlatibor.