Montaža Nemanjića

Situacija oko serije Nemanjići – stvaranje države dodatno se usložnjava.

Predsednik programskog saveta RTS-a, Milivoje Pavlović, uputio je menadžmentu „našeg prava da znamo sve“ dopis sa predlogom da se dalje prikazivanje serije obustavi dok Savet – ili već neko merodavno telo – ne pogleda još najmanje pet epizoda i to je, kao u onoj seriji Sekunde do katastrofe, pokrenulo lanac događaja, u Srbiji uobičajenih za sve situacije u kojima treba preuzeti makar simboličnu odgovornost.

Sve je bilo dibidus predvidivo. Najpre je neko – ko li Bože – Tviterom u etar lansirao dubaru da se Pavlović na taj zlobni čin odlučio zato što mu „Bujke nije dao kola da se vozika po Budimpešti“, potom su se u jučerašnjem broju moje omiljene dubare, Blica, oglasili direktor našeg prava, Bujke i urednik dramskog programa, Nebojša Bradić, koji je blagoizjavio da je sve to oko Nemanjića u stvari „mazohistička hajka“ motivisana niskim političkim pobudama, ne pojašnjavajući pri tom da li je meta „hajke“ politika Stefana Nemanje ili Ace Srbina, ali ostavljajući otvorenom mogućnost da Stefan Nemanja i Aca dokonaju o kome je reč. Da ne zaboravim Bujke je rekao da se „vredni materijal“ može srediti „u montaži“.

Pre nego što obrazložim zašto se lično zalažem za nastavak prikazivanja Nemanjića – i to po svaku cenu – moram primetiti da ni u jednom od bezbroja negativnih kritika prve epizode nisam naišao ni na najmanju političku natruhu, pa čak ni na pokušaj da se serijin fijasko upiše na raboš Ace Srbina, što je u datim okolnostima ravno čudu. Tim povodom nije bilo čak ni famoznih srpskih podela, Srbija je bila (i ostala) nacionalno jedinstvena – što je takođe ravno čudu – u oceni da su Nemanjići provincijalna amaterska priredba i tu nikakve vađevine ne pomažu. Naprotiv! Pogoršavaju stvar.

Sad prelazimo na stvar – evo zašto se bezuslovno zalažem za nastavak emitovanje Nemanjića. Iz istih, naime, pobuda kao i serijini duhovni očevi – u edukativne svrhe, samo sa „obrnutim predznakom“. Jer ako su očevi serije omanuli u nameri da deo (uglavnom fiktivne, Pantelijine) srednjovekovne veličine i sjaja ondašnje ipak prvorazredne Nemanjine (ne srpske, nota bene) države nazor povežu sa i „upumpaju“ u današnju (jučerašnju i prekjučerašnju) trećerazrednu novovekovnu „narodnu“ državu Srbiju, ipak su uspeli da naturalistički prikažu stanje stvari u današnjoj (i jučerašnjoj Srbiji), što će reći – megalomanske ambicije bez ikakvog pokrića, samouvereni amaterizam površno zamaskiran gromopucatelno-sladunjavom retorikom, jeftine marifetluke, sticanje lične koristi „izgaranjem“ za nacionalnu stvar i ostale trice i kučine koje traće karaktere. Napred Bujke! Čekam drugu epizodu. I šiljim plajvaz.