Neisitna: Reporteri bez granica su 1999. odbili da stave u izveštaj poginule u bombardovanju RTS

„Sećamo se da su 1999. Reporteri bez granica odbili da stave u svoj godišnji izveštaj o nastradalim novinarima na radnom mestu 16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a 23. aprila te godine. Za njih su srpski novinari bili legitimna meta vazdušnog napada.“, naveo je Arno Gujon, Direktor Kancelarije o javnoj i kulturnoj diplomatiji o organizaciji Reporteri bez granica. (X/@ArnoGujon, 2. 10. 2024. godine)

Reporteri bez granica (RSF) početkom oktobra objavili su istraživanje o ruskom državnom mediju RT Balkan, koji uprkos sankcijama u Evropskoj uniji nesmetano radi u Srbiji. U tekstu se upozorava da RT, ranije poznat kao Raša tudej, „koristi svoju kancelariju u Beogradu da prilagodi narative Kremlja koje potom širi po Jugoistočnoj Evropi“, zahvaljujući kontroli srpske vlade nad medijima i povoljnom političkom okruženju. Ova organizacija u istom tekstu apelovala je na Evropsku uniju i njene države članice da pozovu Srbiju na odgovornost jer omogućava rad mediju RT, koji opisuje kao „fabriku laži“ predsednika Rusije Vladimira Putina.

Ovo istraživanje izavalo je oštar odgovor ruskih medija u Srbiji i pojedinih srpskih zvaničnika. Među njima se našao i direktor za javnu i kulturnu diplomatiju Arno Gujon, koji je na društvenoj mreži X napisao da su Reporteri bez granica francuska organizacija koja se „navodno bori za ‘slobodu medija’ u svetu“, a da u „stvarnosti ona ima ulogu globalnog žandarma koji treba da kazni sve medije koji ne podležu ideologiji globalnog Zapada“.

„Sećamo se da su 1999. Reporteri bez granica odbili da stave u svoj godišnji izveštaj o nastradalim novinarima na radnom mestu 16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a 23. aprila te godine. Za njih su srpski novinari bili legitimna meta vazdušnog napada“, napisao je, između ostalog, Gujon.

Istinomer je zamolio Reportere bez granica za komentar na ovu izjavu. Šef RSF za EU-Balkan i autor analize o RT Balkan Pavol Szalai dematovao je Gujonove tvrdnje.

„RSF nikada nije smatrao zaposlene u RTS legitimnom metom vazdušnog udara. Lažna informacija postala je deo napora da se RSF diskredituje kao odgovor na nedavno objavljeno istraživanje o tome kako RT Balkan širi rusku propagandu“, rekao je Szalai za Istinomer.

On ističe da je RSF bio jedan od prvih koji je jasno osudio NATO bombardovanje RTS-a 1999. godine, rekavši da ono „stvara opasan presedan za medije“ u oružanim sukobima. Szalai kaže i da je nakon bombardovanja RSF poslala svog predstavnika u Beograd da ispita liniju odgovornosti za napad.

„Iako je RSF ukazivao na činjenicu da je RTS širio propagandu, ta organizacija je saopštila da se protiv propagande ‘sigurno ne može boriti bombama’, ‘samo rečima’“, kaže Szalai za Istinomer.

Komentarišući Gujonovu tvrdnju da su Reporteri bez granica „odbili“ da u svoj godišnji izveštaj o nastradalim novinarima uvrste „16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a“, Szalai kaže da je RSF u svom Izveštaju o slobodi štampe u svetu iz 2000. godine napisao da je NATO bombardovanje 1999. godine „pokrenulo pitanje legitimnosti (vazdušnih) udara“.

„To je bila jasna kritika NATO-a. NATO je tvrdio da je napad bio legitiman“, ističe Szalai.

Događaji iz 1999. godine obrađeni su u izveštaju koji je objavljen 2000. U delu koji se odnosi na Jugoslaviju, između ostalog, piše:

„Bombardovanje zgrade RTS-a u centru Beograda od strane savezničke avijacije, koje je izazvalo smrt šesnaest zaposlenih u toj televiziji, postavilo je pitanje ‘legitimnosti’ tih napada.“

On dodaje da su se Reporteri bez granica 2002. sastali sa predstavnicima NATO-a zbog pogibije zaposlenih u RTS-u i odlučili da se obrate Međunarodnom komitetu Crvenog krsta kako bi precizirao ulogu medija i novinara u vremenima sukoba.

„Iako je u to vreme RSF u svojim godišnjim izveštajima (štampana publikacija) navodio samo novinare/izveštače, svi medijski profesionalci su bili obuhvaćeni, kao i sada, svojim mandatom. Dakle, 16 radnika RTS-a RSF je uvek smatrao medijskim profesionalcima ubijenim na dužnosti“, kaže Szalai.

Njegove reči potvrđuje izveštaj iz 2000. godine, iz kog se vidi da su Reporteri bez granica u to vreme zaista samo navodili koliko je novinara stradalo.

Takođe, da za Reportere bez granica 16 poginulih radnika RTS-a nisu bili “legitimna meta” NATO bombardovanja dokazuju i njihova imena na jednom od spomenika na groblju u francuskom gradu Baje. Memorijal čine spomenici sa imenima medijskih profesionalaca koji su poginuli na dužnosti od 1944. godine. Ono je u nadležnosti grada Baje i Reportera bez granica i svake godine se odaje počast nastradalima.

Reporteri bez granica, dakle, nisu “odbili” 1999. da ubroje u svoj godišnji izveštaj “16 srpskih novinara i medijskih radnika ubijenih u bombardovanju RTS-a”, kao što tvrdi Arno Gujon. Nije tačna ni njegova tvrdnja da su za RSF “srpski novinari bili legitimna meta vazdušnog napada. Događaji iz 1999. obrađeni su izveštaju koji je objavljen 2000, u kom se navodi da je bombardovanje zgrade RTS-a, koje je dovelo do smrti 16 smrti zaposlenih u toj televiziji, postavilo pitanje legitimnosti tih napada. Takođe, fotografija izveštaja dokazuje da je RSF u to vreme navodio samo stradale novinare/izveštače, a u bombardovanju RTS-a nisu poginuli novinari, već zaposleni na drugim pozicijama. Kao što smo videli, Reporteri bez granica su još 1999. godine jasno osudili bombardovanje RTS-a, a 2002. godine o tome razgovarali sa predstavnicima NATO. Takođe, imena poginulih u bombardovanju RTS-a nalaze se na jednom od spomenika u Memorijalu novinara u francuskom gradu Baje, o kom brinu i Reporteri bez granica. Zbog svega navedenog, Arno Gujon za izjavu koju ocenjujemo dobija ocenu „neistina“.