Nenadić: Postoji opasnost da se pristup informacijama umanji kroz druge zakone (VIDEO)

Transparentnost Srbija (TS) je u petak predstavila odredbe drugih propisa kojima se u praksi umanjuje pristup informacijama.

Nenadić kaže da su ti drugi propisi zapravo zakoni gde se pojedini državni organi sete da bi mogli da unesu direktno u zakon, koji pripremaju, odredbu koja bi u potpunosti isključila pristup informacijama, tj. nekim informacijama koje su za njih značajne.

„Bilo je mnogo pokušaja u prošlosti da se takve norme ugrade u zakone, ali većina njih nisu, na sreću, uspeli… Kad su bili donošeni zakoni o ulaganjima – o pomoći investitorima, bilo je pokušaja da se te informacije u potpunosti izuzmu. Međutim, neke od normi su prošle neopaženo i jedan primer je Član 45 Zakona o zaštiti konukrencije koji ima jedan izuzetak apsolutne prirode – kaže se da neke informacije uopšte neće da se smatraju informacijama od javnog značaja i to su neke informacije koje dobije Komisija za zaštitu konkurencije da bi ocenjivala da li postoji neka nedozvoljena koncentracija. E sada, ta norma, ima nekog rezona kad je reč o podacima čisto privatnih firmi, koje dostavljaju poslovne tajne toj Komisiji, i normalno je da te privatne firme žele i imaju legitiman interes da se te tajne zaštite. Međutim, mi imamo situaciju kada državni organ i firme u državnom vlasništvu traže takvu tajnost“, naveo je.

Nenadić kaže da je primer za takav slučaj to što je pre nekoliko godina Ministarstvo privrede, koje je u ime Vlade pregovaralo, i Železara koja je tada bila u državnom vlasništvu – kada su zaključivali ugovor sa jednom firmom o upravljanju. Oni su se obratili Komisiji, zamolili da svi podaci koje dostave da budu tajna, Komisija je rekla – u redu, biće tajna, misleći pri tom da oni (Komisija) neće odavati te podatke nekom trećem, ali je onda Ministarstvo privrede počelo da se poziva na taj dokument kao pravni osnov, da navodno nikome ne mogu da daju ugovor, ispričao je.

„Videli smo ugovor koji je zaključen tajno, gde pristup njemu nismo dobili ni mi kao TS u ime građana, ni državni organi poput Poverenika, i posle nekoliko godina se ispostavilo da je ugovor bio štetan. Imamo arbitražu, imamo sporove za koje se uopšte i ne zna kako će se završiti, a sve je moglo biti izbegnuto da su podaci bili javni. Dakle, postoji opasnost da se pravo na pristup informacijama umanji kroz druge zakone, dakle bočno, i bilo bi dobro da je Ustavni sud iskoristio priliku nedavno da oglasi neustavnost takvih akata, međutim, u ovom konkretnom slučaju – ta prilika je propuštena. Nadam se da se taj vid uskraćivanja prava ubuduće neće koristiti, ali za to su nam potrebni znatno snažniji pravni mehanizmi, možda čak i ustavna norma“, ocenio je gost Novog dana.

Nacrtom izmena i dopuna Zakona koje je predstavilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave prošle godine, kaže Nenadić, u nekim oblastima predviđa se proširenje prava, što je dobro, ali postoje neke stvari koje, kako ističe, ne bi smele da se unose u te zakone, jer sužavaju prava.

„Pre svega reč je o nameri da se izuzmu u potpunosti iz zakona tzv. društva kapitala, odnosno preduzeća koja jesu u državnom vlasništvu, ali nemaju statuis javnog preduzeća, nego nekog akcionarskog društva, društva sa ograničenom odgovornošću… Recimo, svi misle da su Železnice Srbije javno preduzeće, ali one to više nisu, nego akcionarsko društvo. U jednom trenutku doneta je odluka Vlade da se izvrši transformacija. Sutra EPS može da ne bude javno preduzeće, nego da postane akcionarsko društvo bilo zbog dokapitalizacije ili nečeg drugog“, ističe.

Ukoliko bi takva odredba „prošla“, ona bi, kako kaže Nenadić, otvorila prostor da u bliskoj budućnosti ostanemo bez mogućnosti pristupa podacima o radu jednog ogromnog dela javnog sektora koji raspolaže velikom javnom imovinom.

Misli da Ministarstvo i nije bilo inicijator te odredbe, nego verovatno neka privredna društva koja ne žele da prikažu podatke o svom poslovanju, a dodaje da je bilo kritika i domaćih i stranih eksperata. Nadam se su te kritike urodile plodom, i da u zakonu nećemo imati takve restrikcije, već da će biti obuhvaćena sva državna preduzeća.

Ignorisanje zahteva

Nenadić kaže da je najčešći vid uskraćivanja prava na informacije od javnog značaja – ignorisanje zahteva.

„Kad se žalimo Povereniku, ne čekaju čak ni rešenje Poverenika nego odmah dostave informaciju… Postoji drugi problem, kad neko smatra neke podatke ocetljivim… Imali smo slučaj da smo od REM-a tražili detaljne podatke o tome koliko su koji kandidati bili zastupljeni na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da ukrstimo te podatke i po televizijama i po kanidatima… Oni su dali nešto zbirno, i to nam nikad nisu dostavili. I to je jedan primer da je Poverenik naložio da nam se dostavi, a da informaciju nikad nismo dobili. Svake godine bude nekoliko stotina tih konačnih rešenja koja nisu izvršena. I onda dolazimo do centralne tačke tog problema, a to je, nažalost, Vlada. U zakonu stoji da u slučaju potrebe Vlada prinudom obezbeđuje izvršenje tog rešenja, i to se nikada nije dogodilo, ne samo za mandata aktuelne Vlade, već od 2004. godine“, ističe Nenadić.

Nenadić navodi da se pravo na pristup informacijama od javnog značaja ne koristi samo u borbi protiv korupcije, već i da građani mogu da dobiju podatke koje nisu važne široj javnosti, da dobiju informacije o nekom upravnom postupku, da li je i kako neki organ postupao po njihovoj prijavi…

Na pitanje koliko je Transparentnost dobila do sada od traženih informacija, kaže da je to otprilike oko 60 odsto. Imali smo tvrdnje da neke informacije predstavljajuu tajnu. „Prošle godine smo imali gomilu apsurdnih odgovora od Poreske uprave koja je odbijala da nam dostavi podatke o izvršenim kontrolama nad firmama i medijima, pozivajući se na zaštitu poverljivosti, zaštitu postupka… A pri tom smo im tražili samo informaciju ko je bio kontrolisan“, naveo je.

Nikakva kazna za ministarstva

Nenadić je govorio i o promenama Zakona o opštem upravnom postupku, u kom je izmenjena odredba da kad Poverenik donese rešenje koje se ne izvrši, onda slede kazne, koje nisu bile naročito velike prema prošloj odredbi – oko 20.000 dinara, a po novoj kazne predstavljaju procenat u odnosu na ukupne prihode dužnika. Kad imate firme to mogu biti ogromne kazne, mogu da budu milionske, a ne više 20.000 dinara, kaže.

Međutim, problem je kad rešenje neće da izvrši neko ministarstvo. „Ispostavilo se, tumačenje je takvo – da ministarstva nemaju prihode i ne može nikakva kazna da se izriče i ta rešenja ne mogu da budu izvršena“, naglasio je.

Kad govorimo o samo zakonu, Nenadić kaže da je naš zakon i dalje jedan od najboljih na svetu, da je sada pao na treće mesto, a da je svojevremeno bio najbolji. U praksi stojimo daleko lošije, ali postoji opasnost da se pokvari naše mesto i na papiru, jer je upravo jedna od najvažnijijh stvari koje naš zakon ima, a nemaju baš svi drugi, to što nema izuzetaka, naglasio je.

„U Srbiji već 15 godina imate pravo da tražite bilo koju informaciju. Nije nijedna izuzeta u startu. Organ vlasti je taj koji mora da dokaže da je ta poverljivost zasnovana na zakonu, da je ona potrebna. Ako to izgubimo, biće to veliki gubitak ili ako bi se ukinula ova odredba prema kojoj su preduzeća u državnom vlasništvu obveznice zakona, onda bismo pali u donju trećinu, jer samo jedna trećina zemalja ne daje pristup informacija svojih preduzeća“, zaključio je.