Neviđena blamaža srpske vlade: Šovinista postavljen za državnog sekretara za informisanje

Da Ljiljana Smajlović iz principijelnih razloga nije podnela ostavku u radnoj grupi za izradu nove medijske strategije, sasvim je sigurno da bi mnogima promaklo kako je na najvišu državnu funkciju nadležnu za medije imenovan čovek koji bi na nekim drugim mestima – u najmanju ruku – bio skrajnut s javne scene zbog svojih otvoreno šovinističkih i mizoginih stavova.

Urednik Ilustrovane politike Aleksandar Gajović 12. oktobra imenovan je za državnog sekretara za informisanje, a već 13. oktobra rano ujutru predstavnica UNS-a Ljiljana Smajlović saopštila je da je prisiljena na ostavku nakon što je Vlada Srbije na to mesto imenovala „čoveka koji javno propagira neuke šovinističke predrasude prema ženama“.

Čega se pametan stidi…

Sasvim u skladu s onom narodnom da se pametan stidi onoga čime se budala ponosi, novi državni sekretar je u jutarnjem programu TV Pink, urbi et orbi, što bi se reklo, prošle godine u ovo vreme objasnio da „ne vidi da bi na čelu države trebalo da bude žena“.

I tu nije bio kraj.

„Retko je bilo, čini mi se, žena koje su bile uspešne u politici. Čini mi se da je retko, ne zato što su slabiji pol, naprotiv. Mislim da su žene mnogo racionalnije i imaju jedan racionalniji pogled na svakodnevicu. Ali jednostavno mi se čini da je muškarac onaj koji treba da vodi kuću.“

Državni sekretar koordinira različite projekte koji se tiču medija, praktično je odgovorno lice za sve što povezuje državu i medije (a povezuje ih mnogo toga) i kao takav mora da bude čist kao suza kada su u pitanju tako notorna pitanja kao što je rodna ravnopravnost

Iako bi ovakve nonsense rado potpisalo silno srbijansko muškinje (a verovatno i ženskinje), ovde je stvar u tome da su teze o manjoj sposobnosti žena, o pravom mestu žena u društvu, pa i o „vođenju kuće“, u suprotnosti s međunarodnim konvencijama, pa i Ustavom i zakonima Republike Srbije koji garantuju rodnu ravnopravnost, a najstrože zabranjuju diskriminaciju po bilo kom osnovu u javnom prostoru.

U svojoj kući i pod svojim krovom, mogao je Gajović da misli i priča šta hoće, baš kao što to može svaki građanin i građanka. Ali, pred TV kamerama, u programu koji gleda pola Srbije, tako nešto jednostavno nije dopušteno.

Ili, ako se vodimo sveopštom anarhijom na javnoj sceni, kao i činjenicom da ovde retko ko poštuje profesionalne standarde i zakone koji uređuju diskriminaciju – možda je i mogao to da kaže (nekažnjeno, kao što izgovaraju mnogi, pa to jednostavno „prođe“), ali NIKAKO i ni pod kojim uslovima posle toga nije smeo da zauzme poziciju državnog sekretara za informisanje.

Čovek koji zauzima tako važnu i odgovornu poziciju u medijskoj sferi, u svojoj biografiji ne sme da ima ovakav gaf. Da je Gajović najveći stručnjak u oblasti onkologije, atomskih čestica ili mutacija virusa, pa da je kao takav imenovan za neko važno mesto u nekom institutu ili čak ministarstvu obrazovanja ili nauke – možda bi se moglo zažmuriti na jedno oko i reći:

„OK, čovek je šovinista i širi nedopustive ideje, ali imamo samo jednog takvog stručnjaka. Uostalom, baviće se karcionomom/atomima/virusom HIV-a. Neće ni imati mnogo prilike da priča o ženama.“

I to bi, da se razumemo, bilo strašno, ali bi se moglo opravdati.

Povratak u devetnaesti vek

Ovako, stvar je neviđena blamaža Vlade Srbije i nadležnog ministarstva. Državni sekretar koordinira različite projekte koji se tiču medija, praktično je odgovorno lice za sve što povezuje državu i medije (a povezuje ih mnogo toga) i kao takav mora da bude čist kao suza kada su u pitanju tako notorna pitanja kao što je rodna ravnopravnost.

Pritom, a to je ovde jako važno, nije Gajović otkrio svoju šovinističku stranu raspravljajući o zastupljenosti žena u parlamentu, rodno senzitivnom jeziku, kvotama za žene u upravljačkim telima, ili o sličnim temama na kojima se i inače lome koplja.

Teze o manjoj sposobnosti žena, o pravom mestu žena u društvu, pa i o „vođenju kuće“, u suprotnosti su s međunarodnim konvencijama, pa i Ustavom i zakonima Republike Srbije koji garantuju rodnu ravnopravnost, a najstrože zabranjuju diskriminaciju po bilo kom osnovu u javnom prostoru

Ne, čovek se vratio „u bazu“, negde na početak XIX veka otprilike: na tvrdnje o tome ko bi trebalo da bude gazda (da „vodi kuću“), na priču o različitim sposobnostima žena i muškaraca, na tezu da žene jednostavno ne bi trebalo da obavljaju ovaj ili onaj javni posao. Jednim potezom su tako „izbrisani“ svi ženski pokreti, sve naučne teorije, sve žene koje su tokom istorije uspevale da se popnu više od mnogih muškaraca (uprkos predrasudama, lošijoj startnoj poziciji, muškim podmetanjima, žrtvama).

Izbrisano je bar dve stotine godina istorije ljudskog roda i vratili smo se na nivo žena – kućnih robinja koje su stvorene samo da rađaju, kuvaju, peru, služe i uveče legnu i rašire noge.

Jer, ako danas nisu sklepane da budu političarke i predsednice, vrlo je lako zamisliv scenario po kome ih sutra, neki drugi državni sekretar, osuđuje da ne budu ni profesorke, ni novinarke, ni, uopšte, zaposlene. Naravno, nije to Gajović rekao, ali teza koju je izneo vodi direktno ka takvim zaključcima i upravo je zato opasna i nedopustiva u javnom prostoru.

Sve ovo, trebalo je da zna premijerka ili bar neko ko radi u njenoj vladi. Da su samo ukucali ime Aleksandra Gajovića u Google, mogli su da saznaju. Ali – nisu. Ili, što je daleko gore, jesu videli, ali ih nije bilo briga.

Zasad, Ana Brnabić nije želela da komentariše izjavu novog državnog sekretara. Da li će i kad to učiniti, više nije ni važno, jer je šteta već napravljena. Čak i da ga sutra smene (a neće), Aleksandar Gajović jednostavno nije smeo da bude imenovan na mesto na koje je imenovan. U čitavoj stvari, utešno je što je potez Ljiljane Smajlović skrenuo pažnju javnosti na to. I, naravno, to što su mesto koje je zauzeo Gajović ranije obrukali neki njegovi prethodnici, pa se to kadrovsko rešenje – u gomili sličnih – neće preterano „isticati“.