Nova epoha totalnog laganja

U poslednjem tekstu sam pisala o tehnikama zatrpavanja istine. Napravila bih korak dalje i postavila pitanje o fenomenu vladavine lažima. Vredi se zapitati da li o fenomenu totalnog laganja postoji nekava teorija ili bar pretpostavka koja bi objasnila tu pojavu. Totalno laganje predstavlja vladajuću „kulturu laži“ koju proizvodi represivno izmišljanje stvarnosti i negiranje činjenica. U toj „kulturi“ činjenice se hapse i postaju nedostupne. Simbolički zaokret ka kontra-faktičkoj kulturi kod nas se desio kad je sud poništio činjenicu da je brat premijera Vučića imao firmu Asamacum, iako je ona bila uredno registrovana. Sud je to učinio pod pritiskom vlasti, prihvatajući njene izmišljotine da su bratu ukradeni identitet, lična karta i potpis. To je bio jedan od prvih udaraca u zdrav mozak. Sud je tu laž potvrdio i tako je bila podrivena ključna grana vlasti. Savamala takođe spada u istu kategoriju, jer je i tom prilikom bila suspendovana država, a činjenice relativizovane. Tako smo zakoračili u svet ogoljene moći i manipulacije.

Dobro, političari uvek obećavaju više nego što mogu da postignu, demagozi nisu od juče, ali otkud ovo namerno i danonoćno laganje koje se traži kao kvalifikacija za državnu funkciju, naročito za poziciju ministra u Vučićevoj vladi, o čemu će biti više reči na kraju teksta. Naletela sam slučajno na jedno objašnjenje koje zaslužuje pažnju. Vedran Džihić, naučni savetnik na radu u Austriji, tvrdi da u takvim situacijama postaje nemoguće razlikovati činjenice od laži. Što je još zanimljivije, on tvrdi da se taj fenomen širi svetom i nije fenomen samo u Srbiji. Đžinić kaže da se radi o trendu koji se zove postfaktička politika. Ova teorija je već dobila široku primenu u našoj javnosti, pa je priča o post-činjeničkoj eri dobrodošla našim komentatorima da se izbore sa lažima koje neštedimice prosipaju premijer i njegova najuža grupa kvalifikovanih lažova. Dok još nismo čuli da živimo u post-činjeničkom dobu, mnogi su spontano govorili o politici aktivnog zamlaćivanja građana. I nisu mnogo pogrešili. To izgleda misli i sam Đžinić. On smatra da one zbunjujuće priče o silnim špijunima, izdajnicima i državnim udarima služe mitskoj Srbiji da uobražava da je mnogo važna, ali i da „baca prašinu u oči javnosti“.

Da u teoriji o post-faktičkoj politici ima neke istine, potvrđuje izabrani predsednik SAD Donald Tramp koji je pobedio zato što je odlično baratao lažima. Neštedimice je davao lažna obećanja kako bi pokupio glasove „zaboravljenih“ kojih se setio makar i lažući ih. Već samo očekivanje da će slabo plaćenu radničku klasu spasavati milijarder koji ne plaća porez i koji je kralj rijalitija (lažne stvarnosti) zvuči kao čista obmana. Što će se veoma brzo pokazati. Trump će smanjiti porez onima koji imaju premnogo, a dobro plaćene radničke poslove vratiti neće, zato što je ih je nemoguće vratiti u razvijena post-industrijska društva. Ali gnevni i siromašni ljudi poverovali su da će bogati cirkuzant krenuti u borbu protiv establišmenta koji je naneo nepravdu radničkoj klasi. I to nije samo američki fenomen, nego i francuski, austrijski, nemački, mađarski, poljski, a biće ih još. Zapravo na sve strane nastaju opasne koalicije između siromašnih i super bogatih desnih demagoga i baš ta patološka koalicija mogla bi se označiti kao izvorište post-faktičke, to jest lažljive politike. Preuzimajući napuštenu radničku klasu od neverničke levice i oslanjajući se na nacionalizam koji je u kriznim vremenima uvek politički pobednik, desničarski demagozi prete zapadnim liberalnim demokratijama. Zapravo imamo posla sa nadirućim socijalnim fašizmom s kojim se ne susrećemo prvi put i za koga znamo da je najopasniji neprijatelj demokratije i liberalnih vrednosti jednakosti i slobode građana.

Kako moja tema nisu globalna pitanja, čitaocu sigurno nije promaklo da se Srbija bar na prvi pogled uklapa u ovakve „modne“ trendove. I mi imamo desnog demagoga, iskusnog i ekstremnog nacionalistu i velikog manipulatora koji je najviše podržan od siromašnijih građana, sklonih autoritarizmu i nacionalizmu. Ali da se ne zavaravamo, tu se sličnosti završavaju. Našoj radničkoj klasi i drugim građanima neće biti isto kao američkim i francuskim (ako i tamo pobedi kakav desni demagog). U zaostalim zemljama kao što je naša stvari stoje mnogo gore, jer tu može bezgranično da se laže. To je tako jer su građani mnogo siromašniji, autoritarniji, nemoćniji, neobrazovaniji i neskloniji demokratiji (vidi istraživanje Demostata), a onda su i institucije trošne i lako lomljive, mediji bez oslonca i privreda nejaka. A ni pobednik-demagog nije isti. Na našim izborima pobednik ne pripada bogatašima nego političkim mafijašima koji će se tek preko vlasti obogatiti. Ova razlika je ključna naprosto zato što takva vlast mora da se krije. Kad je sve sakriveno dolazi do hroničnog nedostatka činjenica umesto kojih besne glasine. Samo jako zainteresovana javnost ponešto sazna o životu vladajuće mafije. I tako mora biti, s obzirom da je njen izvor bogatstva nelegalan i nelegitiman (korupcija i kriminal).

Da bi se uspešno sakrili, oni građane zatrpavaju lažima. A da bi uspešno lagali moraju rušiti državu i institucije, zastrašivati medije i kupovati ljude, što nemilice čine. Fenomen dominacije i širenja tabloida nije nimalo slučajan. To su topovi raspoređeni svuda oko nas, iz kojih vođa iz sve snage ispaljuje laži o kritičarima vlasti i opoziciji, dok besomučno štiti vlast i sve njene korumpirane brljotine. Javno mnenje se usmerava suprotno od formalno proklamovane proevropske politike, baš kao što se podstiču i sukobi sa narodima i državama u susedstvu, dok se iz sveg glasa podržava stabilnost. Tako se vodi dvostruka politika, jedna za narod, a druga za one spolja.

U slabom i nerazvijenom društvu kao što je srpsko, laž ne služi ideološkom zavođenju, već je onalink koji povezuje autoritarnu vlast i zavisne građane u trajnu koaliciju. Ona postoji gotovo oduvek i zato se demokratske i liberalno nastrojene stranke nalaze pred gotovo neprobojnim zidom. One svojim idejama teško uspevaju da stignu do odlučujuće većine zato što je ta većina već „kupljena“ i nije sklona zapadnim ideologijama, dok su i same takve stranke pod pritiskom autoritarnih režima.

Sadašnja super manipulativna vlast bira ministre, poslanike i medijske urednike prema tome koliko su brutalni i spremni da lažu. Glavne džibere među ministrima, poslanicima i urednicima znamo napamet, ali nisu oni jedini stvaraoci „post-faktičke“ podvale. To se najbolje vidi u podeli Vučićeve vlade na ministre-boksere koji su spremni da lažu, lupetaju i napadaju po svom ćeifu, kao i da to slepo čine po Vučićevoj komandi. Druga grupa ministara je poslušna i u javnosti manje vidljiva, a treća grupa je „fina“, „prozapadna“ i „moderna“, sa zadatkom da prosipa laži o velikim uspesima Srbije, koji su tu, na domaku ruke, već za dve godine. U ovoj poslednjoj grupi dobili smo novu zvezdu. Iako se iz prve nije snašla, ministarka Ana Brnabić se proslavila i uspela da stane rame uz rame s najvećim lažovima. Kao vođa tima za IT sektor bez kvalifikacija, izjavila je kako Srbija ne zaostaje mnogo u toj oblasti za razvijenim zemljama. “Ali ćemo vodeće zemlje, poput SAD i Kine, stići već za dve godine”. Marko Somborac se najbrže snašao i tvitnuo: Ana Brnabić najavila da će već do 2018. naša letilica sleteti na Mars!

Još kad je nova ministarska zvezda dodala da EU tek treba da uradi ono što je Srbija već sada spremna da učini, potvrdila je da u politici laži i manipulacije Srbija gotovo da nema dostojnog takmaca. Ako su ove dijagnoze tačne, ostaje da se razmisli postoji li neki efikasni način uklanjanja zida laži iza kojeg se skriva mafijaški režim.